„Не кради“ – осма Божија заповест јасна је и категорична. Ње се, нажалост, све мање људи придржава

Билборд у Кијеву којим се мистериозни дужник Виталик подсећа на осму заповест и да врати новац (Извор)

Постоји један грех којег нису сви свесни, јер се код нас већ одавно одомаћио.

Постоји један грех који проповедници не истичу као смртни, јер смо се на њега навикли.

Постоји један грех који је код нас толико узео маха, да га више ни не осуђујемо.

Тај грех је крађа.

Не знам колико је лоповлук у Србији био присутан пре Другог светског рата, али послератна комунистичка творевина основана је на крађи. „Пљачкајте опљачкано“, узвикнуо је Лењин сиромашним радницима и сељацима, и они су без стида и срама, правдајући све социјалистичком револуцијом, прионули на посао. Тито и његови комунисти доследно су следили свог узора и идеолога.

Када су дотадашњи необразовани завидљивци, нерадници и злобници почели земљорадницима у Русији по наредби Централног комитета да одузимају летину, сељаци су их често кажњавали прастаром казном за лопове: одсецали су им руке. За то су, наравно, касније били мучени и стрељани. Када су наши комунисти почели да одузимају туђу имовину, „тековине социјалистичке револуције“ већ су биле добро познате, и све је прихватано као политичка неминовност.

У социјалистичкој Југославији је приватна имовина проглашена за „друштвену“, што значи да је припадала свима, па су сви могли од ње мало и себи да штрпну. Тај систем траје и до данас. Када је један мој пријатељ постао директор једне државне установе, одмах је изјавио: „све је намештено тако да крадуцкам“. Данас је потпуно прихваћено да се извршитељ државне купопродаје у њу барем мало „угради“. Толико смо навикли да људи на власти или они блиски њој краду, да их више ни не осуђујемо за тај злочин. Сматрамо „уграђивање“ оправданом наградом за велику одговорност и висок положај.

Три године сам радио као професор у Новом Пазару. У Рашкој области реч продавца се поштује; у њу нико не сумња. Код нас су приликом сваке куповине људи оправдано подозриви и сумњичави – на сваку превару су већ навикли. Срамота је да ми, хришћани, треба поштењу да се учимо од муслимана.

А некад је било другачије. Узоре нису представљали тајкуни, политичари и звезде популарне културе са великим кућама и армијом поштовалаца и улизица, већ светитељи.

Владика Василије Кишенемски у својој књизи „Беседе на Јеванђеље од Марка“ описује један случај у којем се нашао преподобни Јован Персијанац.

Он је позајмио од једног брата мању суму новца и, пошто није могао да отплати дуг, веома је туговао и молио се Богу за помоћ. Једном, пролазећи пустињом приметио је златан новчић у песку. Помислио је да га подигне, али се уздржао и прошао. Три пута је у следећих неколико дана пролазио истим путем где је сваки пут видео исти новчић који, блистајући се на сунцу, као да га је намерно искушавао. На крају је Јован све испричао свом духовном оцу, старом ави Јакову. Отац Јаков је наредио да се по суседним манастирима и местима објави о проналаску, и тек пошто се дуго времена нико није јавио, ава је дозволио преподнобном Јовану да узме новчић и врати свој дуг, убедивши се да је проналазак био поклон од Бога који је услишио молитву преподобнога.

Где смо ми сада од оваквог размишљања? Председник наше државе је шеф политичке мафије, чланови његове партије, као и свих партија на власти у последњих 70, па можда и више година, на положаје ступају да би га искористили за лично богаћење, а и већина нас не би презала да себи нешто узме ако би се указала прилика.

„Не кради“ – осма Божија заповест јасна је и категорична. Ње се, нажалост, све мање људи придржава. Шта више, присвајање туђег не сматра се за велики преступ, а камоли за смртни грех.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Светозар Поштић, лоповлук