Свети Јустин Нови (Ћелијски): Беседа прва на Ваведење Свете Дјеве Марије

О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да и Срби васкрсну из свих смрти

ava-justin-480

Свети авва Јустин

Године 1964. у манастиру Ћелије

Ево светог и великог Празника Ваведења. Ваведење – увођење у храм Пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године родитељи су је по обећању одвели у свети Храм Јерусалимски. Допутовали су из Назарета са сродницима и свечано је увели у Храм Божји да испуне своје обећање. И Свети првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Претече, примио је и увео у свети Храм Пресвету Дјеву Марију, увео је и у најсветији део тога Храма, у Светињу над светињама, а у тај део нико није смео улазити осим Првосвештеника, и то једанпут годишње[1]. Тако је то било у Старом Завету. Али Свети Захарија, обузет Богом и по наређењу Божјем увео је Свету Дјеву у тај најсветији део Храма, у Светињу над светињама. И Света Дјева је провела и проживела девет година при Храму Јерусалимском.

Зашто ми данас празнујемо тај Празник? Зашто Света Дјева да не буде код куће своје, него су је родитељи одвели и предали Храму да тамо расте, да тамо живи? Шта је то, браћо? То је свима нама велика тајна, тајна светога васпитања, светога васпитања. Казана нам је сва тајна ради чега је човек створен и шта треба од себе да уради, зашто се деца рађају на овај свет и како треба њих васпитавати. Ето, Пресвета Дјева Марија девет година се васпитавала у Храму, и доведена у Храм, како се вели у црквеним књигама, да се свето васпита, да добије свето васпитање. А шта то значи? Да освети душу, да освети срце, да освети ум, да освети вољу, да освети цело своје биће? Јер човек је зато саздан да буде свет, јер воља је Божија, вели Свети Апостол Павле, светост ваша[2]То Бог хоће од нас: да се осветимо, да се посветимо, да живот наш буде светиња. Како? Ето, онако како је то показано у Светој Дјеви Марији. Она је живела при Храму, провела дане у молитвама, у посту, у читању Светога Писма, у предењу и ручним радовима; и тако радећи и тако живећи пуних девет година, Она је осветила своју душу, осветила своје срце, своје биће, толико осветила да се удостојила постати Мајка Бога Живога, постати Пресвета Богородица, и тиме испунити сву Божју вољу о Њој и о роду људском. У данашњем дивном тропару, главној песми посвећеној Светој Богородици, вели се да се у Њој испунило спасење, испунио се Спаситељев домострој спасења.

То је оно што је Господ хтео да учини са целим родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао Је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувима и Серафима по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости Својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу.

Данас, браћо, у свету постоји велика пометња око тога шта је васпитање и шта је циљ васпитања. Намучили се европски умови, такозваним научницима, професори, учитељи, наставници – све је то мање више одбацило овај благословени циљ васпитања; одбацили су свето васпитање и предлажу нам човека као потомка мајмуновог: човек је постао од животиње!… Одбацили су свето васпитање. Погледајте како су људи подивљали данас! Погледајте каква се зла чине, какви злочини, какви греси, и то мирне душе, мирне савести. Краде се, пљачка се, (а) узбуђења нема. Ако смо животиње, зашто да не живимо животињски?! Ко нам то може забранити!? Ако савести нема, ако Бога нема над нама…[3]

Ради чега је човек, шта је циљ васпитања? Господ Христос је казао, казао је Творац човека, Онај Који је створио човека, Господ Бог, Он је казао шта је циљ васпитања. Шта је циљ, браћо, васпитања? Бог је створио човека са боголиком душом, са сликом Божијом у души, живом сликом[4]. Ради чега? Да се човек усавршава и да испуни себе Богом, да постане боголик, да постане богосличан. Ето, то је циљ васпитања. То је циљ васпитања које је Бог одредио човеку, које је одредила Црква Христова, Сам Господ Христос, Бог Живи и Истинити Који је дошао у овај свет. Он је објавио и наредио свима нама: „Будите савршени као што је Отац ваш Небески савршен“[5]као што је Бог савршен. Ето циља васпитања.

Ти, ти си човек, саздан си од Бога. Ради чега? Да из себе израдиш и изградиш савршено биће које ће личити на Бога. Зато је Господ Христос Сав Бог и дошао је у овај свет и постао човек, испунио људску природу Божанством Својим да покаже да је то циљ човековог живота у овоме свету – да и душу и тело испуни Богом[6]. И душу и тело да испуни Богом. А најбоље и најпотпуније средство за то јесте Свето Причешће, јер Свето Причешће јесте Сав Господ Христос. Хлеб и вино претварају се у тело и крв Господа Христа и ми, причешћујући се Њиме, примамо васцелог Господа, испуњујемо се Њиме да бисмо живели Њиме у овоме свету, живели Божански, живели по светим заповестима Божијим, по светим врлинама еванђелским. Ето, ради чега је човек створен, ето шта је циљ васпитања.

Господ нам је казао, ради тога и основао Цркву Своју да нам у Цркви да сва средства помоћу којих ћемо ми остварити тај циљ нашег васпитања, средства која ће нас учинити богосличнима, која ће нас учинити Христовима, да личимо на Господа Христа, да постанемо као Он[7]. Шта је наредба, како се вели у Светом Еванђељу: да ходимо као што је Он ходио[8]Он Господ Христос док је био на земљи? Ето циља васпитања! И кад се тај циљ остварује, шта се збива са човеком? Човек се освећује!

Гле, ти си на молитви, а шта је молитва? Молитва је света врлина коју је Господ Христос дао роду људскоме. Човек стојећи на молитви Богу, у исто време испуњује се с неба Божанским силама, Божанским силама које испуњује душу, и тако човек постаје свети после сваке искрене молитве Богу. Шта је свети пост? Свето средство да се постигне то исто. Светим постом у душу своју с неба спуштамо небеске Божанске силе да осветимо себе. А шта је света љубав еванђељска? То исто. Љубећи ближње своје по светој еванђељској љубави, ми у ствари освећујемо своје биће. То исто даје свето милосрђе, трпљење, кротост, смиреност. Све су то, браћо, Божанске силе, васкрсне силе које нам с неба у душу уносе Божанске силе, васкрсне силе које нам с неба у душу уносе Божанске моћи, да у овоме свету живимо творећи заповести Господње, живећи по Христу Богу, живећи у Њему Самом[9]. Ето, то је циљ васпитања хришћанског, то је циљ сваког људског бића у Азији, Африци, Европи, јер је један Творац свих људи.

Зато је Господ Христос дошао у овај свет да нам покаже шта је савршен човек и да нам да средства да постигнемо и сами и достигнемо савршеног човека у мери раста висине Христове[10]. Зато је и дао Свету Цркву са Светим Тајнама, а у њима Божанске моћи и силе помоћу којих човек освећује себе и просвећује себе. Зато је велики данашњи Празник, који нам казује ту најглавнију дужност нашу, увек прослављан у Цркви од старине. И ми њиме данас добијамо прави поглед и право знање о томе: шта је васпитање, и ко је васпитач у овоме свету, и ко је наставник. Ко је прави наставник, учитељ овога света? Господ Христос – једини Васпитач овога света, а после Њега и крај Њега Пресвета Богомајка.

Она је главна Васпитачица рада људског. Показала је на Себи шта је то савршено људско биће, и зато – Она је пример и углед свима нама. Зато је Она наша Наставница, наша Учитељица и наша главна и вечна Васпитачица да нас води путевима Господњим; да нас води путевима вршења заповести Господњих; да нас води из врлине у врлину, из једне свете еванђелске врлине у другу свету еванђелску врлину, из вере у љубав, из љубави у наду, из наде у молитву, из молитве у пост, из поста у милосрђе, милостивост и све остале еванђелске свете врлине. Она је та Васпитачица, а за Њом, попут Ње, и сви Светитељи Божији. То су главни Васпитачи рада људског, Светитељи Божији. Сви су они поновили Еванђеље Христово у себи, сви су они испунили себе Божанским силама, попут Пресвете Богомајке Богородице. Зато су они главни Васпитачи рада људског, главни Учитељи рада људског; непогрешиви васпитачи који човека претварају у Светитеља, блудника и блудницу претварају у Светитеље. То су главни Васпитачи наши – Светитељи Божији.

Гле, док је Свети Сава био главни Васпитач Српскога рада, Срби су били свети народ, Божији народ. Откако су Срби у већини одбацили Светога Саву, шта постадоше? Крдо, крдо, крдо, …[11] да Цркву Његову одбацује, да се Њега не сећа, јер су храмови Божји празни, празни скоро сваке недеље и сваког празника. Шта се збива са српским људима, са српским човеком? Издали Христа, издали Христа, издали душу своју и себе! Не издајеш ти Христа када не долазиш у храм и не молиш се Богу и не постиш и не живиш по Еванђељу. Себе издајеш! Христу нашкодити не можеш, али душу своју упропашћујеш. Куда је водиш, куда? Застранише, заслепише, распаметише се. Стиде се да Христа исповедају. Одричу Га се многи и многи. Српском земљом ходи мука за муком, Српском земљом ходи помор за помором, покољ српских душа, ето шта бива сада широм несрећне Српске земље, земље Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Патријарха Варнаве, Светог Владике Николаја Жичког. Српска земља, ужас за ужасом ударио на њу, гину српске душе у неверју, гину у безверју, гину у маловерју, гину од враџбина. Срби заборавили Цркву, која има све лекове за све грехове. Од врачаре до врачаре Српкиње и српске жене јуре, и несрећни мушкарци од демона траже лек за своју душу, од ђавола! Ко је ваш васпитач, ко вас води и руководи? Не знаш, несрећни Србине, да се прекрстиш када прођеш поред храма. Какав пакао спремаш себи, какву вечну муку?!

Хтео то или не, твоја душа иде из овог у онај свет. Ти је ниси створио, Бог је њу створио бесмртном. Мораш мрети једнога дана и онда ћеш тек видети, али касно, да је Еванђеље Господа Христа истинито, од почетка до краја, и да је Он зато дошао у овај свет да душу нашу освети, просвети, научи Вечноме Животу у Царству Небеском. Тад је све касно, све касно и прекасно, брате. Зато, док си на земљи, док ти се омогућује да славиш Пресвету Богомајку и Светитеље Божје, да празнујеш Празнике велике и свете, да постиш, да се Богу молиш, да милостињу чиниш, пожури, похитај, да живот твој буде непрекидна служба Богу, непрекидно Богослужење, да непрекидно служиш Богу и ближњему. Томе те позива Христос! Да љубав твоја према људима буде света, не користољубива, него света и чиста, а Црква Христова само томе и учи: како љубити Бога и ближњега свога. Све су друго лажи, све урличе демон до демона у овоме свету који хули на Цркву Христову.

Шта вам је Црква дала, Србине несрећни – шта? Све саме Светитеље, Праведнике, Мученике, што гинуше за Крст часни и Слободу златну. А ви! а ви! а ви? Ви хуле бацате на њу, ви исмевате њу… Авај, тешко вама! Тешко вама, шта вас чека! Мало је земљотрес у Скопљу, мало је поплава у Загребу; потоп огњени доћи ће на вас ако се не покајете. Шта мислите, јесте ли ви господари овога света, господари сунца, господари неба? Ето, откључао Господ небо и засипа Српску земљу кишама и кишама и кишама. Хајде, где су ваше силе, где су ваше моћи, ваши универзитети, ваше фабрике, ваши авиони? Србине, сети се да је у овоме свету Краљ и Господар и Домаћин – Бог, а човек, онда је моћан и силан када служи Богу. Такав је Свети Сава био, такви су велики Светитељи Српски били, сви праведници Срби. А ти одбацио Бога – шта очекујеш, шта очекујеш од неба, шта од сунца? Једнога дана може да те спржи то сунце, једнога дана може да те следи лед под науком људском. О беде, о несреће, о недаће! О недаћа које јуре на Српски род, а Срби се не бране ни молитвом, ни постом, ни Еванђељем Христовим.

О Господе, о Пресвета Богомајко, похитајте, похитајте српскоме човеку и разбудите нас, нас заспале у гресима, нас заспале у неверју, маловерју, у безверју. Ударите нас чудима, ударите нас ужасима, ударите нас страхотама да се разбудимо, да верујемо у Господа. Да се разбудимо на прави циљ свога живота, да знамо, да сазнамо да смо ми створени да себе испунимо Божанским силама, да живимо по Божанским законима, и да из себе изградимо богослична бића. О, Света Пресвета Богомајко! Ти нас води и руководи, Ти нам буди главна Васпитачица са свима Светитељима, са Светим Савом и осталим српским Богоугодницима. Ти нас води и руководи да нас смрт не би харала, да се покољ српских душа обустави, да једанпут и Срби васкрсну из свих смрти, и да служе Јединоме Истинитоме Богу у свима световима, Господу Исусу Христу, Коме Ти једина водиш, Богомајко, са свима Светитељима. Амин.


[1] Jeвp, 9,3,7

[2] 1 Cол. 4,3с

[3] Мисао наглашена и код Достојевског: Онда је све дозвољено! – Прим. уредн.

[4] Mojc. 1,27; 2,7

[5] Mт. 5,48

[6] Kол. 2,9-10.

[7] 1 Jн. 3,2

[8] Еф, 5,2; 1 Jн. 2,6

[9] 1 Јн. 4,9

[10] Еф. 4,13

[11] Пар речи нејасно на траци. – Прим. препис.

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s