О филмовима „Генерал Михаиловић – Херој и казна“ (2015) и „Генерал Дража Михаиловић“ (2018)
Генерал Драгољуб Дража Михаиловић
Снимање филмова о (до скоро) проскрибованим темама не представља само могућност да се „чује друга страна“ или да се одговори на до тада доминантне наративе кроз (анти)пропаганду или отварање друштвеног дијалога, него и могућност преиспитивања и суочавања са – без обзира на идеолошке и друге поделе – нашом заједничком прошлошћу.
Филм, па и документарни, није и не би требало да буде пука илустрација готових теза, него истраживање, никада праволинијски пут до истине, евокација, која нужно има своје различите рукавце и отвара простор за различите могућности рецепције.
Тема равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића отворена је за јавност већ од осамдесетих година прошлог века, када је неспорно имала улогу у пројекту буђења српске националне свести, да би касније била легитимизована одређеним одлукама судских и извршних власти. Ипак са становишта симболичког поретка, а рецимо отворено – идеологије, тема четништва ослобођена интерпретације доминантне у периоду СФРЈ још није добила право грађанства, о чему најбоље сведочи одсуство медијског, пре свега филмског и телевизијског представљања овог феномена. Иако се последњих године то донекле мења, медијски третман четништва и даље изазива контроверзе и друштвене поделе, што говори да доминантни идеолошки дискурс још није отворен за другачију интерпретацију и репрезентацију наратива о улози овог покрета у Другом светском рату и његовом идејно-вредносном наслеђу.
Документарни филм „Генерал Михаиловић – Херој и казна“ (2015), у режији Небојше Пајкића и продукцији Илије Лабала, управо почиње од филма и медија, у уводној шпици одређујући Други светски рат најпре као време када ће у Србији тек почети да се снимају филмови, за чим следи кадар са снимања сада већ архивског материјала о тематизованим догађајима, а већ у првом нараторском сегменту истичући да га претежно занима улога медија у интерпретацији и репрезентацији лика Драгољуба Драже Михаиловића. Овај филм су радили филмофили и то је очигледно у сваком сегменту – генерал Михаиловић је наративно вођен попут класичних холивудских ликова, не искључујући успоне и падове на мотивационо-акционој равни равни и етичку амбиваленцију, а својеврстан лајт-мотив је постојано ослањање на англосаксонску попкултурну интерпретацију команданта Југословенске војске у отаџбини.
Бројни саговорници из англосаксонске сфере и истакнута тема генералових односа са савезницима добрим делом усмеравају рецепцију овог филма ка иностраној, опет претежно англосаксонској рецепцији. Ипак, овакво усмерење нема у првом плану демонтажу комунистичког наратива о улози генерала Михаиловића и равногорског покрета у Другом светском рату, већ на указивање на историјски пут српског народа недавној прошлости, истражујући на који начин се савезништво из два светска рата претворила у и сада актуелно непријатељство. Поред филмофилске атрактивности и фокуса на медијском представљању, овај филм инсистира на контексту у ком је генерал деловао на начин на који је деловао и на извесној трансидеолошкој оптици која судбину свог јунака сагледава у контексту херојских и слободарских кодова изграђених у историјском искуству српског народа, али који као да је уједно предодредио његове историјске изборе.
Документарни филм „Генерал Дража Михаиловић“ (2018), према сценарију и у режији Милослава Самарџића, такође почиње од попкултурне рецепције свог „јунака“ у англосаксонском свету, што треба да потврди његов про-савезнички идентитет и уједно представља сигнал за комуникацију са иностраном или са публиком млађих генерација. Ипак, овај филм је рађен знатно сведеније, са редукованијим изражајним поступцима од претходног и усредсређен је на то да исприча причу о свом јунаку, која неће бити толико полемична, односно изграђена у полемици са контра-наративима, колико афирмативна, нудећи наратив алтернативан до скора преовлађујућим. Филм се стога у мањој мери бави контекстом и објашњавањем евентуално спорних поступака и одлука генерала Михаиловића, конфронтирајући га колико комунистичком покрету толико и Недићу, и наглашавајући континуитет не само са четничким покретом из првих деценија двадесетог века него и са српском војном традицијом са врхунцем у Првом светском рату, а симболизоване ликом (како се у филму наглашава – „стратега“) Радомира Путника. За разлику од претходног филма, који је пре свега оријентисан ка нарацији и интерпретацији, Самарџић у свом филму, као историчар и публициста, поред приоритетног усредсређивања на генералову личност пре него (медијски и историјско-интерпретацијски) лик у јавности, нуди могуће одговоре на питања о месту сахрањивања његовог тела и околностима хапшења и егзекуције.
Оба филма, ипак, лик и дело генерала Михаиловића не своде на различите концепте српског национализма, као ни на антифашизам или евентуалну англофилију, већ сведоче о историјској судбини српског народа и њеним последицама за савремени историјски тренутак. И један и други експлицитно долазе до саме сржи српске историјске самоидентификације, а која се тиче заветног карактера косовског искуства жртве и васкрсења. И Пајкић-Лабалов и Самарџићев филм стога, свако на свој начин и до својих граница, превладава идеолошку интерпретативну раван, док „жал за Западом“, односно изневереним савезништвом, која је најважнија ствар које бисмо у будућности (што пре!) морали да се ослободимо, може да буде оправдана реалистичним сагледавањем позиције сопственог главног лика и његовог покрета у ситуацији – тада се чинило (дуго)трајног – недостатка цивилизацијских алтернатива.
Надајмо се да Србија у блиској будућности неће бити у таквој ситуацији, и да ћемо, не заборављајући жртве и некадашња оваква или онаква савезништва, моћи да кренемо својим путем, без сталног загледања у туђе двориште, у ишчекивању да нас по рамену коначно потапше неко ко за нас већ одавно (од почетка?) има само нож и батину. Реалистично, али без мантре о томе да не постоје трајна историјска пријатељства и непријатељства већ само сурови интереси, него увиђајући да у историји ипак постоје континуитети који нису само идеолошки или технолошки, већ и културно-цивилизацијски, који у многоме одређују наше кључне историјске изборе и – зашто не рећи – и идентитете, који никада и нигде нису само идеолошки, као уосталом ни национални.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
САВА КОВАЧЕВИЋ – ХЕРОЈСКИ ПАРТИЗАНИ ПРОТИВ ОКУПАТОРСКИХ НЕМАЧКИХ ЗВЕРИ
Размишљајући само црно (боље речено црвено-)-бело, може се разумети @Нацистички зликовци и њихове слуге нису прошли! Он је црвен, и ту нема помоћи. Сложеније је наступати са моје, “беле“, тачке гледишта… Не поричем херојство и праведност мотива генерала Михаиловића и ЈВуО, у њиховој борби против комуниста и отпору немачком окупатору, али морам рећи да их сматрам дубоко и вишеструко трагичним. Они су се, јадници, борили за (формално) легитимни циљ – обнову државе са формом као пре тог рата. И – да је то била нека друга држава, а не Југославија, то би било сасвим у реду. Али… радило се о Југославији (без обзира – краљевини, или не), која је још од свог оснивања била у најмању руку неодрживи нонсенс због својих непомирљивих националних, верских, културних и економских унутрашњих супротности и директно супротстављена интересима Србије. Генерал Михаиловић и ЈВуО су се у суштини борили за немогућу ствар, а поврх тога, пред сам крај рата су били још и срамно издани од стране свог врховног команданта – краља Петра II (и његове владе у избеглиштву), који им је наредио да се прикључе крвницима – комунистима, који су изванредно вешто искористили све прилике за постизање свог прљавог циља – нелегалног освајања власти, завођење терора и све што је снашло, и још увек сналази Србију.
Četnici su je zverski mučili, pa su zaklali najmlađu partizanku bolničarku Pašu Musić
Не улазећи у ни у какве друге коментаре, присуство извесних комуниста на овом порталу је више него очигледно. Комунисти су варалице, антисрби, интернационалисти, идолатристи без и мало србског, духовног и идеалног. Њихова доктрина је материјалистичка. Њихова тактика и стратегија је у суштини варалачке вештине, са много заједничких карактеристика и често повезане и спојене тако, да је између њихових извесних радња тешко направити разлику и таксирати их одређено као стратегиске и тактичке.
За испуњење једног антисрбског комунистичког задатка потребно је испунити више партијских услова, односно потребно је извршити више ситнијих партијских задатака. За сваки ситнији задатак, може постојати више ситнијих услова, односно задатака које треба испунити и извршити. Према томе, испуњење ових других услова може се сматрати и као предмет антисрбске стратегије, јер представља ипак извршења посебних задатака. Ови задатци се могу сматрати и предметом тактике, као што се обично и сматрају, због тога што њихово извршење у ствари представља начин извршења главних антисрбских задатака, које сматрамо предметом комунистичке стратегије.
Комунистичка, реакционарна, конспиративна, интернационална антисрбска тактика и стратегија може се свести и на следеће: Нападати и критиковати сваког србског публицисту и родољуба с једне стране, док с друге стране ипак истицати антисрбску и расистичку комунистичку идеологију.
Историјске истине ради, подвукли бисмо да су у Београду, данашњем Јосипграду, последњем бастиону антисрбског комунизма и бољшевизма у свету, комунисти у току Другог св. рата одредили правац њиховог антисрбског деловања, што за њих важи и данас, који дословно гласи:
„Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комунисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).
На крају да видимо што комунисти сами кажу о себи. У комунистичком листу „Нова Борба“ објављен је чланак Константина Симонова о Јосипу Брозу Титу који је пренет из московске „Правде“ под насловом „Субјект са три имена и његово верно псетанце“, где између осталог, стоји:
„Он је разобличен пред народом? Већ сувише много људи зна да је он ренегат, провокатор, шпијун? Њему ће бити теже него другима да се држи на власти? Дозволимо и то. Зато ће он боље него ма ко други натерати на ћутање. Све! Све! Све! Он ће уништити у затворима, ако је потребно – 100.000, ако је потребно – милион. Он ће убити толико колико треба убити! Педесет хиљада? Мислиш? Он ће убити сто, двеста хиљада. Он ће доказати да ће тешкоће свога положаја искупити свирепошћу, својом спремношћу да сачува тај положај Он ће показати да је способан за ствари, за које нико други није способан. Он ће залити земљу крвљу тако, да се ни кроз сто година после његове смрти неће моћи опрати од те крви…“ (Види: Константин Симонов, Субјект са три имена и његово верно псетанце, „Нова Борба“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој, број 6 (35), 8. април 1950, стр. 4).