Почетак заокрета мора да буде долазак кредибилних представника косовских Срба тамо где им је било место пре натурања „Српске листе“
Извор: НСПМ
Овај коментар најновијег развоја у Вучићевој косовској политици мора да отпочне једним разјашњењем – он као радну хипотезу узима претпоставку да оставке „градоначелника севернокосовских општина“ и повлачење Срба из „свих институција“ (мисли се на север КиМ) заиста представљају некакву промену а не пуки дневнополитички маневар. О томе се може озбиљно дискутовати – сумње да је реч само о игроказу су прилично јаке – али вреди размотрити и шта заправо може да значи уколико није реч о потезу изведеном са циљем да се обезбеди подршка за „разграничење“, „корекцију граница“ или „размену територија“.
Север кида везе са Приштином, известила је Политика објашњавајући да су Горан Ракић, Стеван Вуловић, Вучина Јанковић и Зоран Тодић поднели оставке и како ће четири севернокосовске самоуправе водити „привремени органи у систему Републике Србије“. Ово је учињено због „антицивилизацијских такси којима је Србима на Косову и Метохији угрожено право на живот, лечење и информисање, али и због неоправданог хапшења грађана северне Митровице и покушаја убиства Милана Радоичића, потпредседника Српске листе”.
Узмицање са досадашњег пута имало би смислено исходиште уколико је реч о једној фази ка одустајању од јаловој „бриселског преговарачког процеса“. Сами актери уверавају нас да није тако.
У свом образложењу лидери севернокосовских општина указују да су циљеви кратког домета – инсистира се на укидању сумануто високих увозних такси за српске производе и на престанку хајке на Милана Радоичића. Уколико пак Приштина овде устукне, таксе укине а Радоичића остави да обавља политичке услужне делатности да ли то значи да ће се четири општине на привременом раду у српском систему поново вратити у „косовски државноправни оквир“?
Тај пинг–понг из једног у други државноправни оквир делује прилично сумануто.
Милош Милојевић
Међутим, чак и да Харадинај и Тачи не устукну – рецимо у жељи да практично, на терену, потцртају територијалну поделу – и онда ће се видети далекосежно погубан утицај до сада испреговараних и спроведених споразума.
Наиме, показаће се да је резултат шестогодишње косовске политике то да су српске општине на Северу од општина Србије претворене у одметничке косоварске општине.
Четворица севернокосовских градоначелника сада, попут неких бирократских ‘ајдука, језде у државоправном лимбу – од Приштине су се одметнули, у српски систем се још нису ваљано прикључили (легалном процедуром и одржаним изборима) а нису се још досетили да игроказ допуне проглашавањем државне самосталности.
Вучић је изгледа извео један чист милошевићизам – Милошевић би прво признао сумњиву сецесију (на пример Изетбеговићев референдум у БиХ), онда би тиме делегализовао српска настојања у дотичној области и свео их на одметничко деловање против признате владе да би пак, на крају, и сам петљао у новоафирмисаној држави и правио се како то нико неће да примети. И да искористи као адут да такву политику маркира као подривачку или чак агресивну.
Међутим, штета коју су донели „бриселски споразуми“ не исцрпљује се тиме што је њима практично заокружена унутрашња независност косоварске парадржаве – од чега Вучић не може много више да им да све и да хоће. Штета коју су донели је и опипљиво практична – њиховим спровођењем умањена је отпорна снага српског народа на северу Косова и Метохије.
Укинута је цивилна заштита а неки људи, који нису могли да се „интегришу“ у „косовски систем“остављени су на цедилу. Хоће ли се они, једном изиграни и систематски слуђени, сада муњевито прикључити када их бивши градоначелници из „косовског система“ позову да спрече упад албанских специјалаца на север КиМ?
Цивилна заштита је била окосница и јавног реда и средство одвраћања рација. Албански специјални до сада су изводили типичне полицијске акције. Они нису војска нити тако делују, не предузимају запоседање и осигурање запоседнуте територије па онда даље наступање. Не. Они се просто довезу, похапсе и онда муњевито одвезу. Но, ако већ могу изненада да дођу не могу тако лако да оду – број путева је по природи ствари ограничен. Када су знали да пут повратка може да буде запречен – као што је увек могао да буде – то је било озбиљно и делатно средство одвраћања. И темељ пасивног отпора српског становништва на северу КиМ.
Други елемент пасивног отпора, далекосежно нарушен спровођењем „бриселских споразума“, јесте нестајање кредибилног политичког вођства међу косовским Србима. Оливер Ивановић, настрадао је под још неразјашњеним околностима. „Српска листа“ – која је по напредњачком рецепту хтела себи да уподоби комплетну реалност – канцерозно је разорила оно што је постојало и што је нешто вредело у локалној политици. А без истинских лидера, спремних да не побегну чим хоће да их ставе у апсану, који деценијским залагањем уливају поверење, не може бити ефикасног пасивног отпора.
„Косовски заокрет“, уколико до тако нечег буде долазило, мора да почне од почетка. Не громогласним декларацијама крајње компромитованих личности – ни у Лепосавићу ни у Београду. Него њиховим политичким крајем. То је сасвим разумљива ствар – политика коју су заступали дуго, постојано и насилно, сами кажу, доживела је пораз. Одакле онда црпу кредибилитет да се њоме и даље баве?
Почетак заокрета мора да буде долазак кредибилних представника косовских Срба тамо где им је било место пре натурања „Српске листе“. Да би се то десило мора се повратити колико–толико демократије.
А то се – ваљда је то сасвим јасно – не може очекивати ни са „Српском листом“ ни са „Српском напредном странком“.
Categories: Позови М. М. ради колумне
Оставите коментар