Поводом беседе професора др Леона Којена на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Николај Берђајев је уочио да је, с појавом комуниста, у Русији настао нови „антрополошки тип“. Нестало је, вели руски философ, доброте са лица владајуће касте бољшевика – доброте која се могла запазити чак и на лицима руских пијаница. Нови властодршци, глатко избријани, у кожним капутима, ЧЕКИСТИ, личили су на бездушне аутомате. Слична промена десила се, од победе комуниста, и у Србији.

Какви су били србски комунисти? На шта су били спремни?

Ово је низ слика њиховог понашања после окупације Србије, коју су извели на совјетским тенковима (обратимо пажњу: Совјети на тенковима нису ушли у Хрватску, нити су ослободили Јасеновац; „фабрика смрти“ је прековремено радила све до пролећа 1945.)

Основа њиховог делања је, од оснивања КПЈ, била србофобија. Срби су били оптужени да су хегемони, а сви остали народи у Краљевини Југославији њихови робови.

Четврта земаљска конференција КПЈ 1934. године осудила је „окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“. КПЈ је, у 28. броју свог гласила „Пролетер“ 1932, подржала устанак усташа у Лици, наглашавајући да се, ипак, са „великосрпском војно-фашистичком диктатуром“  коначно могу обрачунати само комунисти.

Године 1943, с Немцима у Загребу су се договарали и преговарали Владимир Велебит и Милован Ђилас. Велебитов отац, Љубомир, аустроугарски генерал, био је, још од Првог светског рата, пријатељ немачког генерала Глеза фон Хорстенауа, па се Велебит, приликом својих посета усташком Загребу, слободно кретао. Основна преговарачка позиција партизана у разговору с Немцима била је: „НОВ Југославије сматра четнике као главне своје непријатеље“.

Извор: uimenaroda.net

Као што рекосмо, комунисти никад не би освојили Србију да им нису помогли Совјети, с Черчиловим „благословом“. А кад су освојили Србију, направили су невиђени покољ. Комуниста и „Шпанац“, Петко Тановић из Пожеге, убио је, из идеолошких разлога, свог сина Радојицу! А колико је србских Каина убило своје Авеље – ни броја се не зна. Србија још није сахранила жртве комунистичког терора, а Титови џелати слободно шетају Београдом и примају, од наших пореза узете, своје крваве пензије. Комунисти – Срби, Титове слуге, криви су за све поразе Србства после Другог светског рата. Сетимо се само шта су радили 1944-1945, кад су се светили Србији зато што их није хтела. Колико је домаћина убијено само да би им била одузета имовина! У колико је села пуцано у литије (види књигу Драгише Божића, „Црвени метак“, Моравци 2002.)! Колико је невиних људи отерано на робију због вица на рачун Јосипа Броза! Колико је деце злостављано зато што посте да се причесте или рецитују у цркви за Савиндан! Колико је кућа србских осрамоћено док су мужеви од удбаша силованих жена били на робији!

Кад год размишљамо – зашто нам је овако, морамо се сетити да Србија коју је (п)оробио Тито почива на костима невиних жртава његовог револуционарног  терора. Покојни психијатар и публициста, Бошко Јовичић из Чачка, у свом огледу „Каинизам, крцунизам и светосавље“, писао је:

„Масовна убијања код нас после рата имала су и ритуалну форму, пратила их је и узречица ‘омрсио се’, одузети некоме живот за починиоца је вид посластице, наслађивао се проливеном туђом крвљу и тако, ето нас на нивоу зверства и помраченог ума. Једно је убити у рату непријатеља, а друго ликвидација живота заробљеног и немоћног света. Занимљива је констатација да је нашег света највише убијено ван војних и ратних операција, тиме злочин добија осветничке оквире. Но, поред свега, треба имати на уму да човек није рођен да убија, нити је то свако у стању да чини. Смутна времена као што су ратна и револуционарна, увек разобличавају и тамне стране људске природе. Ако оставимо по страни индоктринацију свести комунистичком идејом за коју је иста изнад свега и ни са чим упоредива, ипак убицом није постао сваки њен приврженик. Они који су то чинили знали су се вајкати да нису ни од кога натерани већ су сами прихватили понуду сматрајући то чином лојалности и оданости партији.”

Са таквом прошлошћу се мора рашчистити да би се ишло даље. Зато су годишњи помени у Лисичјем Потоку београдском, великом стратишту жртава комунистичког терора, прави пример шта треба чинити да би нам било боље – опојати и као људе сахранити оне који су остали без гроба и мрамора, а будућност Србије градити на истини која је једини темељ сваке будућности. Говор професора Леона Којена, чији је деда, Милан Гавриловић, један од хероја аутентичне србске државотворности у 20. веку, и који се и сам, деценијама, борио и бори за обнову Србије на здравим темељима, подсећа нас на наше дужности због којих је и Софоклова Антигона била спремна да положи свој живот.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Борба за веру)

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Димитријевић, Леон Којен, Милан Гавриловић