Стварати вишак вредности има смисла ако се негују универзалне људске вредности. Јер, шта нам вреди да цео свет задобијемо, ако изгубимо своје душе

Никола Варагић (Извор: srbin.info)

Лењ човек, нерадник, не може да буде добар, прави предузетник. Предузетник не може да буде неко ко није и вредан радник. Вредан човек и физички и духовно (психички) напорно ради и стално се усавршава. Сваки прави предузетник је на почетку био и добар радник, и остао je добар радник и као привредник, тј. власник фирме, компаније или холдинга. Када ствара фирму од нуле, са мало почетног капитала, предузетник нема слободног времена, за њега не постоје празници, не иде на одморе, практично ради 24/7, ради све послове у фирми и око фирме заједно са свим радницима. Он тако ради и када његова фирма постане велика и има велики број запослених.

Прави предузетник први долази на посао и последњи одлази са посла. Након много година и много рада, ако је успео да напрaви велику фирму, може да организује посао (свој радни дан) тако да фирмом управљају други људи – директори које је запослио, можда и деца и унуци, а он само да доноси важне одлуке и да мање времена проводи у фирми. То не значи да он неће више ништа да ради, јер прави предузетник увек нешто предузима. Дакле, он ће предузимати нешто у другим областима привреде или друштва или живота, наравно ако није много стар или болестан (можда ће да гради позориште или музеј, или ће да ствара успешан спортски клуб, или ће да отвори хуманитарну фондацију, гради школе и болнице, или ће да уђе у политику, да предузме и поправи нешто у својој локалној заједници или у држави, итд.). Исто важи за наследнике, тј. онда када је предузетник онај који наслеђује велику фирму или велики капитал. Није сваки такав наследник добар предузетник. Добар предузетник ће напорно учити и радити пре него што наследи фирму – он ће да заслужи да води фирму, сачуваће и увећаће наслеђено, бавиће се и другим пословима и наукама, итд.

Предузетници су на неки начин и они запослени у државној служби и јавним предузећима који предузимају нешто онда када се не ради како треба – спроводе реформе и уводе бољу организацију, доносе и уводе иновације, итд. Прави политичар може да буде једино онај који је и предузетник. Направити странку, изаћи на изборе и победити, успешно водити државу и развијати привреду, стварати друштво благостања, владавине права и социјалне правде, може једино онај који је предузетник. Када постоји позитивна селекција, такви људи се пробијају до руководећих положаја. Када не постоји позитивна селекција, већина таквих људи одлази из државе. Негативна селекција постоји онда када не постоји довољно предузетника у једној држави. Једино предузетници могу створити позитивну селекцију и лојалну конкуренцију. Прави предузетник није ауторитет само зато што има највише пара или само зато што заузима највиши положај у хијерархији. Често је предузетник заиста најбољи у том послу и највећи стручњак (добар пример су разне технолошке фирме чији су власници најбољи инжењери), и највећи ауторитет у моралном и етичком смислу.

Прави предузетник није неко коме је профит на првом месту. Новац је важан, али није све у новцу. Прави предузетник је човек који уочава и решава проблеме, визионар и добар организатор који преузима одговорност. Човек коме је профит испред свега, који не бира средство да би стигао до циља и спреман је да своју срећу гради на несрећи других људи – служи Мамону. Такав човек је похлепан, грамзив, себичан, лукав, и ако има неки дар, али га не користи за опште добро, нема у себи прави предузетнички дух – не треба да се назива предузетником и не треба да се уврсти међу предузетнике. Ко вара и лаже људе (купце, клијенте, партнере, своје раднике…), ко је нелојална конкуренција, даје мито и учествује у корупцији, у пословима штетним по здравље људи и природу, није прави предузетник. Предузетници нису криминалци. Предузетници нису лихвари. Лихвари, такође, могу да буду и способни и вредни људи, са много знања и вештина, међутим, лихвари нису и не могу да буду предузетници, зато што они користе људске слабости. Прави предузетник из људи извлачи оно најбоље у њима, служи људима. Предузетника не мотивише само новац или профит или лична корист, него да од тог подухвата што више људи, на више начина, има користи. Зато предузетник неће да се бави или да улаже у посао који штети људима и природи, неће да улази у криминалне послове и да крши законе и етичке кодексе, итд. Код правог предузетника не постоје незадовољни радници, као што не постоје незадовољни купци, клијенти, партнери… Предузетник поштује своје раднике, купце… Предузетник је човек, личност, морално биће као и остали људи, и све људе поштује као личности. Са друге стране, неморални људи су нељуди, јер газе по другим људима, чине зла дела. Такви људи не могу да буду предузетници. Такви људи нису ни прави, добри радници.

Постоје разне врсте предузетништва. Не мора сваки предузетник много физички да ради. За неке врсте предузетништва тражи се знање, храброст да се ризикује или уђе у борбу са јачим од себе и победи или да се преузме одговорност, уведе иновација или да се спроведе реорганизација, бити на правом месту у право време, итд.

Не може сваки радник да буде директор или менаџер, или власник фирме. Не може сваки директор или менаџер да буде добар предузетник или власник фирме. Прави предузетник је онај који са мало пара, практично од ништа или од нуле, може да створи велику фирму, или да са великим капиталом, ствара нове компаније, које са успехом послују на тржишту. Предузетник зна да ради и са људима и са новцем и са технологијама и са конкуренцијом и са државом… Предузетници су они који стварају нова радна места, који осмисле посао за сваког радника и менаџера. Власник фирме највише улаже у фирму (некада и све што има од приватне имовине) и највише ризикује. Предузетник зна да се носи са искушењима, он воли изазове, стрпљив је, ради дугорочно и спреман је да ризикује да би добио.

Разлика између предузетника и радника је као између професионалног спортисте и оног који се спортом бави аматерски или рекреативно, или професионалног музичара и оног ко се музиком бави аматерски, или озбиљног научника и оног који се науком бави површно. Предузетници су, исто као и успешни спортисти, уметници и научници, људи који стално померају границе, стално постављају нове и више норме сами себима, више раде и више су посвећени послу од других људи. Предузетник је као капетан брода, или генерал војске, преузима одговорност за све, са разликом што, у случају пораза, он губи личну имовину (тј. када фирма пропадне, власник фирме може остати и без приватне имовине, док његов радник не губи кућу или ауто због тога, јер може да нађе други посао, за исту плату).

Добар радник је вредан и одговоран човек, стално се самоусавршава, увек учи нешто ново, и унапређује ствари око себе. Добар радник је вредан и одговоран и када ради без пара, на пример на некој моби – он сваки посао ради како треба и као да ради за себе лично. Добар радник мисли на другог радника, не пребацује свој посао на другог, поштује послодавца и његову имовину, јер је то, између осталог, средство за рад тог радника. Радник поштује самога себе и свој рад, али поштује и рад својих колега и поштује свог послодавца. Прави радник је вредан и у кући и на послу – њему није тешко да после непреспаване ноћи због бебе, одлази на посао и ради нормално, као што му није тешко да после напорног дана на послу одвоји време за децу када дође кући, итд. Постоје и лоши радници, нерадници, или нељуди ако су и лоши људи, они не треба да се називају радницима и не треба да се уврсте међу праве раднике. За лоше раднике и лоше предузетнике треба смислити нове називе.

Прави радник се, од правог предузетника, разликује једино по томе што радник има неке своје, личне границе, које не жели да прелази. Радник жели да има посао и да прима плату, а не жели да буде онај који ће другима да обезбеди посао и плату. Радник не жели да буде предузетник који ће да запошљава и отпушта друге људе, радник жели да буде одговоран само за свој део посла, за свој сектор у фирми, он жели да има одређено радно време и да се ван тог времена не бави тим послом, не жели да размишља како ће фирма у којој ради да освоји ново тржиште, или да наплати своја потраживања, њега интересује да ради свој посао добро, да има добре услове за рад и добру и редовну плату. Прави предузетник се труди да све то обезбеди за све своје раднике. Прави радник ће стално да се усавршава и трудиће се да боље ради свој посао, трудиће се и да исправи све што не ваља на његовом радном месту или у сектору у фирми – да тај део фирме ради квалитетније, рационалније и ефикасније, али радник неће да прелази своје границе – зна шта и колико жели и може, где почиње и где се завршава његова одговорност. Радник не зна са којим се све проблемима у послу или на тржишти носе предузетници (власници), а предузетници морају да знају све проблеме свих својих радника и да проналазе решења за те проблеме, поред свих других.

Радник је попут грађанина са правом гласа који не жели да се бави политиком – не жели да улази у проблеме државника, а предузетник је попут политичара или државника који води рачуна о свим потребама свих грађана државе и умрежава и организује рад правосуђа, здравства, просвете, систем безбедности, јавни саобраћај, обезбеђује исплату пензија, води спољну политику… Грађанин који не жели да се бави политиком, жели да у држави све добро функционише, али, не занима га много како ће то да се изведе, јер он то очекује од политичара – то је посао државника. Већина радника не жели да покреће свој приватни посао, већина грађана са правом гласа не жели да се бави политиком – постоје и друге ствари којима људи желе и треба да се баве. А они који нису спремни за велике напоре, жртве, ризике и сами себе прецене, па покрену приватни посао, или уђу у политику, брзо се опеку и повуку, јер је то као када неко физички неспреман и неискусан улази у ринг са професионалним и искусним боксером (такви су закони тржишта, таква је конкуренција). Наравно, то важи у друштву у коме постоји слободно тржиште и позитивна селекција, где се гледају резултати и дела, а не ко је чији и слично.

Узмимо и овај пример. Већина људи на свету не трчи ни рекреативно. Али ако погледамо колико људи трчи, то су стотине милиона. Или да се ограничимо само на Србију. Већина грађана Србије не трчи рекреативно, али је оних који трче више стотина хиљада. Они би, према овој аналогији, били они највреднији и најбољи радници. Од више стотина хиљада оних који рекреативно трче, неколико десетина хиљада излази на трке и маратоне. Од тих неколико десетина хиљада који излазе на трке или маратоне, само неколико хиљада може да се нађе у конкуренцији за место међу првих сто, или да уопште заврши маратон, а само неколико стотина може да се нађе у конкуренцији за неку од медаља на некој од трка или маратона. То су, често, професионални атлетичари. Тих неколико стотина су, према овој аналогији, најбољи међу предузетницима. Не може сваки врхунски спортиста, уметник или научник, који помера и личне границе и границе у свом послу (струци), да буде и добар предузетник. Не може ни сваки предузетник да буде добар политичар и државник.

Постоје радници који раде више послова или су променили више различитих занимања. Исто тако постоје и предузетници који имају фирме у различитим секторима привреде. За сваки посао важе исти принципи, увек је потребна воља, и онај ко је њима овладао и има вољу, лако се сналази у новом и професионално ради свој посао.

Некада су добри радници и добри предузетници били правило, а онда су постали изузеци. После 50 година борбе против приватног предузетништва, а током које је радник (п)остао „обичан шраф” у механизму (или у маси), јер је за радника, у комунизму, важило правило: „ти си настао ради целине” (примењивало се „право државе”), после 25 година транзиције у којој су радници били највећи губитници, а међу „угледним бизнисменима” испливали углавном они лоши примери или узори, исто као и међу политичарима, интелектуалцима, новинарима…, зато што је било онемогућено поштеном и вредном човеку да реализује све своје потенцијале у тим условима, дошло је време да такви људи – добри радници и добри предузетници, постану правило. Из комунизма смо ушли у неолиберализам, сада је време да се ствара нов систем, у складу са нашом културом, вером и традицијом.

Једино добри радници и добри предузетници могу да зауставе пропадање Србије, једино они могу да сачувају наслеђено и да створе нешто добро и ново. Таквих људи је, у овом тренутку, више у расејању, него у матици, и потребно је да се неки од њих врате у Србију, без њихове помоћи нема опстанка и развоја. Пре свега, важно је да таквих људи буде више у генерацијама које долазе и да се тако васпитавају и образују млади. У 21. веку не могу да опстану државе које не воде рачуна о економији и не развију привреду – не могу да опстану народи у којима се не цени рад и спутава предузетнички дух. Али, све то мора да буде у служби духовне вертикале. Писмо говори: „Радник је достојан своје плате” (1. Тим. 5; 18). „Који оре треба у надању да оре; и који врше у надању да ће добити од оног што врше” (1. Кор. 9; 10). „Радник који се труди најпре треба да окуси од рода” (2. Тим. 2; 6). Када исплати све раднике, исто важи за предузетника: „Да у садашње време ваш сувишак буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак, да буде једнакост, као што је писано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало” (2. Кор. 8; 14-15). „Бог љуби оног који драговољно даје” (2. Кор. 9; 7).

Стварати вишак вредности има смисла ако се негују универзалне људске вредности. Јер, шта нам вреди да цео свет задобијемо, ако изгубимо своје душе.

Опстаћемо и развијаћемо се једино ако буде више оних који ће сами себима моћи да кажу: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку” (2. Тим. 4; 7-8). Наше је да се трудимо, да трчимо, све је до Бога који милује.

Categories: Не само о економији

Tags: Никола Варагић, економија