Једним словом, у Паризу је тога дана понижена не само Србија, него и Русија

Париз, свечаност поводом сто година од завршетка Првог светског рата (Извор: Eric Feferberg/AFP)

Ако би могли са једном речју да опишемо, разуме се, са српског становишта, догађај у Паризу од 11. новембра 2018. (где се одржала централна свечаност поводом сто година од завршетка Првог светског рата), онда би то била управо та реч, како сам дао име моме тексту – стид.

Наша јавност довољно је упозната са режијом те прославе, којом је руководио француски председник. Слика говори убедљивије од речи. Тачи је седео на централном месту, одмах иза Путина, Макрона, госпође Меркел и Трампа. Председник Србије се уопште није видео. Поставили су га негде на зачељу, у „магарећу клупу“, каку се некада биле омиљене васпитне мере учитеља за неваљале и лоше ђаке. Заиста чудно, невероватно. Када се зна, да је Србија изгубила за ствар Савезника 28% становништва, а да Тачијево Косово у Првом светском рату није ни постојало.

Србија је понижена. Овде не помаже никакве љубазне речи француског амбасадора у Београду, који се извинио због „грешке у распореду“. Јасно је да при овако важним обележавањима, не може бити ни говора о неком пропусту. То су приче за малу децу. Поставља се питање: Зашто је Вучић пристао да држава коју он представља буде тако бестидно понижена? Да је напустио завршну церемонију, бар би јасно казао да тако далеко у прекрајању историје и понижењу српских жртава ипак није спреман да иде. Уместо тога, председник Србије је по повратку у Београд одговорио: „Хвала амбасадору Мондолинију на дивним речима које је показао према српским жртвама.“ Поставља се питање: Па чије то интересе заступа председник Србије? Своје личне? Тачијеве? Макронове? Шта је од овога тачно ја не знам, но сигуран сам да се он не бори за српске интересе.

Сетимо се, како се понаша према питању Косова и Метохија. Дискриминација против Срба у Хрватској се наставља, а Вучић се прави као да то не постоји. Није отворио ниједну српску фабрику коју би, дакле, финансирала наша држава. Ниједном речју није протестовао због прогона српског народа у Црној Гори. Ухапшене Србе у Црној Гори, због наводног покушаја „државног удара“, ниједним словом није споменуо. А свака држава света има задатак да се бори за интересе својих држављана. Изгледа, да то правило не важи само за Вучићеву Србију. Укратко, можда Србија у Паризу и није друго ни заслужила, када има таквог председника?

Зар нам може бити изненађење Вучићево понашање? Какве везе он има са Кајмакчаланом? Зар Вучић није послао заправо поруку – тиме што није дошао на прославу „Гвозденог пука”, већ се уместо тога појавио на отварању једног немачког супермаркета – да му је „Лидл“ важнији од „Гвозденог пука“. Такво, по мени, недостојно, невероватно, инфантилно понашање, то човек и може да разуме. Као приватно лице, свако има право на своје мишљење. Просто има људи са таквим нивоом интелигенције. Бог с њима! Али да се он зове председник Србије, па то је просто неукусно. Стидим се да се такав човек зове „председник Србије“.

Могу само да поновим оно штo сам казао у једном интервју, у фебруару 2008, непосредно пошто је Косово проглашено за независну државу. Међу првима државама, које су признале Приштину – била је Француска. Париз лобира да Косово буде примљено у Унеско. Француска је учествовала у бомбардовању Србије 1999. године. Званични Париз, и француска штампа, током деведесетих година прошлог века били су водећи у сатанизацију Срба. Француска је, кратко после Немачке, признала и независност Хрватске и Словеније у јануару 1992, а у априлу 1992. признала је Босну и Херцеговину Алије Изетбеговића. Париз током Анексионе кризе у јесен 1908. није подржао Србију. На Берлинском конгресу године 1878. Француска је била против Србије. И тако редом. Да не замарам читаоце, могу само кратко да поновим следећу чињеницу: У свим кључним догађајима за последњих две стотине година Француска је увек била на страни српских непријатеља.

Поставља се питање: Како је онда могло да се догоди да и данас имамо Споменик захвалности Француској у Београду, на Калемегдану? Уклесане су у камену ове речи: „Волите Француску као што је она волела нас“. А шта је истина? Француска нас никада није волела. Она је волела само саму себе.

Споменик је настао као комбинација несрећних европских околности и српске наивности и незрелости. Једини истински српски савезник од како је васкрсла српска држава, дакле од Првог српског устанка године 1804. до данас била је Русија. Она је године 1917. пропала. Настала је нова држава – Совјетски Савез. Та држава не само да није била наклоњена Београду, већ је помагала сепаратистичке покрете у Краљевини Југославије, пре свега хрватске и македонске. Бољшевици су свог главног унутрашњег непријатеља видели у рускоме народу, односно у његовој елити. Зато су се потрудили да је физички ликвидирају. Убијани су, систематски и масовно, најбољи и најспособнији синови руске нације, од уметника и научника до руских официра и представника РПЦ.

У тој ситуацији новостворена Краљевина Југославија није се могла ослонити на ниједну светску силу. Међу српском политичком елитом водећу улогу играли су „француски ђаци“. Они су приписивали Француској заслуге, које она никада није имала. Тако је, на пример, настала и чувена песма „Креће се лађа француска“.

Публициста и новинар Мила Михаиловић показала је, да су у највећем броју те лађе, које су изгладнелу српску војску покупила са албанске обале и пребациле је на острво Крф, биле заправо не француске, већ – италијанске. Руски цар Николај послао је у јануару 1916 телеграме краљу Велике Британије и председнику Француске, у којима је рекао да ако српска војска не буде евакуисана са албанске обале, да ће Русија склопити сепаратни мир са Немачком. Никола Пашић је 22. фебруара 1916. године са Крфа упутио писмо италијанској влади, у којем пише: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам најискренију захвалност Краљевској италијанској влади за ефикасну интервенцију Краљевске италијанске морнарице.“ Према књизи Паола Ђорданија из 1917. године, италијанскa војска је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и цивила. Било је и француских лађа, али касније, да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт. Када је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део извлачења обавила је италијанска морнарица. Толико о вредној студији Миле Михаиловић

Србија, наравно, треба да памти људе, који су јој помагали у најтежим часовима њене историје. Ваља да памтимо, природно, и имена Француза, на пример, лекара, који су лечили српске рањенике у Тунису, у Бизерти, и у другим француским болницама. Али, мора да се сећамо и медицинског особља, рецимо, Велике Британије. Имена Фло и Мери Мекензи из Шкотске, ако се не варам, носе и улице неких српских градова. Највише је било руских лекара и медицинских сестара, како у Балканским ратовима, тако и у Првом светском рату. Срби су те дивне и племените Русе просто заборавили.

Ако нам је за утеху, Макрон није само „погрешио“ када је у питању Србија. У своме говору председник Француске прећутао је заслугу Русије. Нашој публици позната је књига „Август 1914“ од Александра Солжењицина. Париз само што није пао, а Француска је преклињала Русију да нападне Источну Пруску, како би притисак Немаца против Париза ослабио. Русија се великодушно, или боље казати, самоубилачки жртвовала и спасила Париз. Доживела је катастрофалан пораз. И у знак захвалности, ево, Макрон је просто прећутао подвиг руских војника.

Да би увреду Макрона против Русије смањио, Путин је демонстративно посетио „Памятник русскому экспедиционному корпусу в Париже“. Руски коментари виде ствар далеко јасније од српског председника, јер пишу да није реч о грешци, већ о јасној политичкој позицији председника Француске и њених савезника („Речь идет не об ошибке, это – позиция главы Франции и ее союзников“). Тиме је Париз јасно казао да Русија није никада била пријатељ Француске, већ је она и данас непријатељ. И зато, када Макрон говори о стварању Европске армије, он јасно, без неког нарочитог дипломатског такта, каже да она треба да се бори против – Русије. Једним словом, у Паризу је тога дана понижена не само Србија, него и Русија.

Опрема: Стање ствари

(Блог Николе Н. Живковића, 19. 11. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Никола Н. Живковић, Париз, Први светски рат, Русија, Србија