Наш циљ мора бити рјешавање српског питања и успостављање свесрпских интеграција. Сад је вријеме да се Срби сложе, обоже и умноже
Фото-монтажа: S. Pikula, Wikimedia
Република Српска као природна потреба српског народа, вјековима настањеног на овим просторима, је настала као одбрана од нестајања и затирања свега српског западно од Дрине. Јер, никада не смијемо заборавити да она није постала ни ми не би опстали. Да није постала Република Српска Срби би доживјели судбину сабраће у Хрватској. Они који би били спремни да се одрекну идентитета би се утапали у измишљени концепт бошњачке нације. Преко ноћи би постали Бошњаци, као што су и Срби у Хрватској постали Хрвати.
Република Српска је дакле заиста бастион српства и једна од највећих побједа српског народа у историји. Одувијек су Срби тјерани из Босне, некада под страшним притиском Ватикана и агресивности римокатоличког прозелитизма, некада под притиском страних окупација, у првом реду Османске и Хабзбуршке. Сав тај народ, потомци Светог Саве, је под разним историјским околностима и притисцима постајао неко други. Тако су многи под ужасним терором римокатоличких фратара постајали Хрвати када би се одрекли православља, а други постајали муслимани опет кад би се одрекли православља. То је у народу остало упамћено као изрека – вјеру за вечеру. Без обзира на све, и на такве страшне губитке у националном корпусу, Срби у Босни су остајали и опстајали. Не треба имати никакве сумње да ће Срби остати и опстати на свом вјековном станишту у Босни. Сада, ако икада, имамо прилику и могућност да се заштитимо у оквирима своје тврђаве Републике Српске. Само нам она гарантује опстанак и заштиту од будућих напада, којих има и којих ће увијек бити. Не треба имати илузија.
Извор: zen.yandex.ru
Како одбранити Српску?
То нас доводи до размишљања како да се организујемо и гдје треба да се бранимо. Република Српска се брани и у Београду, и у Бања Луци и у Сарајеву, али понајвише у нашим срцима. Прво мјесто за одбрану Републике Српске јесу наша срца, ма како то необично звучало. Битка за наша срца је пресудна. Ако имамо јасну вјеру и срца утврђена да је Република Српска наша светиња – свих Срба – онда нема страха. Повремено се појаве тумачења и тумачи који казују да је све то прескупо плаћено и стављају знак питања над опстанком Републике Српске. Мој отац је погинуо бранећи Републику Српску. Он, мој Мирослав, и хиљаде таквих су положили своје животе за наш опстанак. Њихове жртва – положени животи – су темељ Републике Српске. Ја са поносом могу да кажем – Хвала ти оче. Хвала и свим очевима који су нас бранили и одбранили. Да они нису били спремни на жртве да ли бих ја сада ово писао и да ли бих постојао? Да ли би постојали и ови који тврде да је све било узалудно? Лако се данас шеткати по Бања Луци, Добоју, Приједору, Требињу, испијати кафе, мозгати о “узалудним жртвама”. Када је требало очеви су били стијене од којих су се одбијали сви таласи непријатељски.
Данас ми њихови потомци имамо могућност да вратимо оно што нам је одузето, оно што су нам стране окупације, у виду модерних инквизитора високих представника, одузеле, оно што смо бранећи се у рату сачували они су нам у миру отели. Треба вратити, прије свега, Брчко, јер Брчко не може и не смије бити никакав дистрикт. Даље морамо вратити нашу заставу, грб, химну и војску. Све оно што је договорено у изворном Дејтонском споразуму мора бити враћено, а што и то не рећи – треба ићи даље и борити се за више. Многи теоретичари су сагласни у мишљењу да је дејтонска Босна више конфедералног уређења, него ли централистичког федералног.
Морамо истрајавати у захтјевима ка све већој децентрализацији Босне и Херцеговине и стварања једне лабаве конфедерације. Ако би сутра неко опет нахушкан од моћника био спреман да отпочне нови рат, онда ништа природније не би било него да Република Српска затражи развјенчање из овог уговореног брака. Професор Ненад Кецмановић је Босну у оваквим оквирима назвао немогућом државом. Зашто онда ми не би истрајавали у намјери да из немогућности пређемо у могућност. А та могућност, што то не рећи јасно и гласно, јесте отцепљење и присаједињење са Србијом. Јер, 21. вијек треба да буде вијек свесрпских интеграција. Српско питање је још једино остало нерјешено. Хрватско је рјешено на уштрб српског, Калајев пројекат стварања бошњачке нације је успио опет на уштрб српског. Наш циљ мора бити рјешавање српског питања и успостављање свесрпских интеграција. Оно Вуково – Срби сви и свуда – мора да буде јасно артикулисано као наша нова (стара) политичка идеја. Са свима лијепо, комшијски угодно, сарадња на сваком нивоу свакако, али зашто живјети у истој држави? Сви наднационални покушаји и сурогати уједињења се распадају пред нашим очима, ЕУ је већ прошлост, а питање шта ће бити са НАТО-ом. Сад је вријеме да се Срби сложе, обоже и умноже. По ријечима владике Рада Томова САД АЛИ ИКАД, НИКАД АКО НЕ САД.
Догодине у Призрену.
Categories: Српске земље
Јесте брате , али мало су се касно Срби са леве старне Дрине сетили да су Срби (Боље икад него никад ). Онда кад је требало да стану уз српског Краља они су стали уз аустријског поднаредника Броза .БиХ је постала федерална јединица на инсистирање Родољуба Чолаковића Србина из Бијељине , а за поделу Босне између Србије и Хрватске био је Моша Пијаде . Значи већи Србин је био Јеврејин из Београда него Србин из Бијељине. Цела Босанска Карјина је била уз Тита ,а 1944. су оставили крвав траг кроз Србију доводећи Броза на власт. А да не говорим о линчу епископа Бањалучког Василија Костића 1953. године . Тада су Срби из Бања Луке тукли и у воз убацили епископа и послали за Београд , а вратио је се у Бања Луку тек кад му је један Муслиман начелник полиције гарантовао живот. И о томе треба причати . Република Српска јесте данас здрави део наше нације ,али говорити да већи Срби живе у Српској него у Србији је смешно. А да не говорим да је било Срба из БиХ који су као Аустро-угарски војници добијали баронске титуле из Беча зато што су убијали српске војнике у Колубаркој битци .
Брате Слободане,
Да, човјек увијек треба и мора да говори истину и да свједочи истину, поготово што ће се сваки наћи пред Истином. Све тајно ће постати јавно. Али, чини ми се, праштајте ако грјешим, да је овај коментар помало малициозан. Као да нам треба још додатних подјела на све ове које су нам наметнули и које смо сами направили. На неке од њих сам указао и у тексту. Како смо преко ноћи постајали други. Можда управо што смо се понашали као онај други брат из Јеванђеља о блудном сину? У тексту није споменуто да су Срби из Босне бољи од било којих других ма гдје били. Управо супротно тврдим да наша нова (стара) политичка идеја треба да буде Срби сви и свуда. Нема мјеста више за подјеле. Опростити евентуалне грешке из прошлости и у будућности радити на уједињењу и дефинитивно рјешити српско питање. Овај Ваш коментар као да позива на супротно. Не знам шта је онда рјешење. Заиста не знам. Кажете треба говорити и о лошим дјелима Срба из БиХ. Добро, ево Ви сте указали, а шта ћемо даље? Још је у Старом Завјету речено – У те дане неће се више говорити: оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби. Него ће сваки за свој гријех погинути; ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути (Јер. 31, 29-30). Ако су неки раније нешто лоше и чинили то не значи да су њихови потомци криви за њихова дјела, сем наравно ако нису исти. Увијек, ако хоћемо, можемо једни другима наћи понеку мрљу, али не видим да ће нам то помоћи. Ево, ја молим, у име тих својих предака да опростите и да кренемо заједно у нове борбе без подјела и оспоравања. Указати на појединце који су лоше чинили као опомену за нас и будуће генерације апсолутно али на основу њих износити генералне закључке је погубно. То је као да уђете на њиву прелијепе пшенице и пронађете по неки коров и самозадовољно закључите да је цијела та њива зарасла у коров. Још једном истичем оно Вуково Срби сви и свуда. Волимо једни друге и праштајмо једни другима то је једини пут опоравка. Волим Црногорце, волим Србе из Србије, волим Србе из Босне, волим Србе из Хрватске, волим Србе из Македоније, волим Србе из дијаспоре, волим све Србе ма гдје били. Доста је подјела. Хајде да испунимо молитву владике Николаја, да ми будемо та генерација – Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже.
Свако добро.
Срећко Максимовић