Брегзит представља најозбиљнији уставни и политички проблем Велике Британије после Другог светског рата
Фото: picture-alliance/dpa/R.Peters
Забава са Брегзитом се наставља. Таман су британска влада и ЕУ усагласили нацрт документа о разлазу (585 страница!), да би томе уследила побуна делова Конзервативне странке, како министара тако и посланика, тако да је неизвесно изгласавање споразума (тј. ратификација) у британском парламенту.
Велика већина спорних питања решена је, па више не представљају препреку: права Британаца у ЕУ и држављана ЕУ у Британији, износ (39 милијарди фунти) који Британија треба да уплати у корист ЕУ за раније преузете обавезе, неукљученост Британије у јединствено тржиште и царинску унију коју чини ЕУ и слично. Додуше, остаје да се, по разлазу, договори аранжман о економским односима Велике Британије и ЕУ.
Али, једно тешко решиво питање мучило је преговараче до последњег часа и остало проблематично и сада, и поред „решења“ у поменутом документу: ирски проблем. Наиме, постоје јаки разлози да се промет путника и робе између Северне Ирске и Републике Ирске, са једне, и Северне Ирске и остатка Белике Британије одвија без икаквих административних процедура (контрола, задржавања, царињења и слично). Тиме би се поштовао, са једне стране, стари споразум тзв. Добри петак из 1998, којим је окончана 30-годишња борба католика и протестаната у Северној Ирској, али и, са друге, припадност Северне Ирске Великој Британији и територијални интегритет ове последње. Британци су својевремено предложили искључиво електронску контролу, без задржавања, али је ЕУ нашла разлоге за одбацивање предлога. Задржавање слободе на граници Република Ирска-Северна Ирска значи, у ствари, појаву елемената границе између Северне Ирске и осталог дела Британије.
Пошто решење није договорено, остављена је могућност да се до краја транзиционог периода (децембар 2020.) покуша поново. Ако се и тада не успе, формира се резервни систем (backstop) по коме Северна Ирска и Британија остају у царинској унији са ЕУ, с тим да за Северну Ирску важе додатна регулаторна решења ЕУ. А шта бива уколико се ни касније не нађе решење, до када траје та привременост? Све док се Британија и ЕУ не сложе да се овај резервни механизам укине. Другим речима, Британија не би могла да једностраном одлуком изађе из аранжмана, па ЕУ има, ефективно, право вета. Одмах се прочуло из бриселске бирократије да администрација ЕУ жели да на тај начин заувек задржи Британију у својој царинској орбити и ограничи њену могућност склапања трговинских уговора са другим земљама.
Тереза Меј и њена влада прихватиле су тај тешки услов Европске уније, вероватно зато да би се очували што мање поремећени економски односи са ЕУ, што је свакако у складу са жељама британског пословног света. Међутим, један део посланика Конзервативне странке жестоко је против тога, јер ту види битно ограничавање слободе деловања Британије и останак у регулаторном режиму ЕУ, што су анатеме за искрене присталице Брегзита. И заиста, на пример, Британија не би могла да смањи своје царине ради нових трговинских уговора са другима; или, морала би да прихвати све уступке које ЕУ да другим земљама по трговинским уговорима, а без реципрочних користи по себе. Борис Џонсон тврди да би овим решењима Британија постала „вазална држава“ према ЕУ.
У основи, Велика Британија је подељена на присталице меког и тврдог Брегзита, где први пристају на задржавање регулативе ЕУ како би се добила слободна трговина Британија-ЕУ (налик норвешком моделу), док други траже раскид са ЕУ и слободне руке за Британију (канадски модел). Постоје и они који се надају другом референдуму, верујући да се расположење народа променило, али су им шансе мале јер преовлађује став да је народ већ рекао своје и да нема смисла понављање референдума све док они не буду задовољни.
Шта предстоји у следећем периоду? Хоће ли доћи до ратификације? Влада Терезе Меј има малу већину у парламенту, коју прави, са 10 посланика, владајућа странка Северне Ирске, која је начелно против овог аранжмана, али не каже да ће гласати против. Али, доста конзервативних посланика је против, залажући се за тврди Брегзит. Постоје и лабуристички посланици који ће на овом питању подржати владу, тако да је гласање врло неизвесно. Главни ослонац владе је чињеница да су алтернативе још горе. Неуређени Брегзит би, кажу, могао нанети велику штету, и политичку и економску. Обарање владе у конзервативној странци и долазак неког другог не би променио аритметику парламента. Нови избори нису пожељни ни код конзервативаца (да их изгубе због непопуларности и да на чело владе дође Корбин) и код дела лабуриста (да сами изгубе место у парламенту и да дође Корбин).
Међу противницима овог споразума из редова Конзервативне странке на популарности последњих дана добија идеја да се се преговори са ЕУ обнове, уз тврђу позицију са британске стране. ЕУ то одбија тврдећи да о суштинским решењима нема више преговарања, мада отвара врата говорећи да о ситним унапређењима може да се разговара. Тако Брисел жели да помогне Терези Меј да провуче споразум кроз парламент (нема даљег преговарања!), али и да јој изађе у сусрет код мањих дотеривања, ако затреба.
Проблем са Северном Ирском могли би да посматрамо и као начин на који присталице меког Брегзита и противници Брегзита покушавају да минирају Брегзит и задрже Британију у ЕУ, па тиме и искриве вољу народа изражену на референдуму. Да ли је ово теорија завере или истина просудите сами.
Брегзит представља најозбиљнији уставни и политички проблем Велике Британије после Другог светског рата. Али, верујем да ће га ова земља преживети, чак и уколико дође до тврдог Брегзита, без договора са ЕУ. То би требало да обезбеде стабилност британске демократије и њена добра администрација. Додуше, што рече један немачки посматрач: каква је то озбиљна земља која не може да пронађе врата?
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар