Ништа није претерано компликовано ни захтевно. Потребно је само постати свестан где је решење: у Свемогућем Богу. Црква као национална, овоземаљска институција је рекла шта је имала
Први пут објављено 17. 11. 2018.
Сведоци смо да је у решавању проблема Косова и Метохије Српска Православна Црква заузела јасан и одлучан став (Поруком са мајског заседања Светог архијерејског сабора и Саопштењем са Ванредног јесењег заседања Светог архијерејског сабора) о томе да сматра недопустивим било какве акте актуелне власти који би водили или признавању лажне државе Косово или би представљали „компромисе“ у виду нејасног разграничења или размене територије. Несумњиво је да је овакво изношење става од стране Цркве потребно и значајно. Црква је, осим што је и мистично Тело Христово, такође и значајна национална институција од великог угледа и поверења. Њен глас има тежину, представља колективни „глас савести“ који остаје упечаћен у свести људи као потврда онога што и они интимно осећају и мисле – да заветна косовска мисао није, као што би хтели да прикажу, мртав и непотребан мит, историјски баласт којег се треба решити зарад „светле будућности“ у ЕУ, него светло и животодавно језгро народног бића. Очигледно је, међутим, да та јасна и одлучна реч Цркве као институције нема велику политичку снагу и домет, не може битно утицати на промену мишљења и става оних који (су себи дали за право да једини) одлучују о судбини Косова и Метохије. На оба документа актуелна србска власт је реаговала негативно – „поштујемо Цркву и њено мишљење, схватили смо њен став, али га не прихватамо“. Међународни политички фактори још мање уважавају став СПЦ, једноставно га ни на који начин не узимају у обзир.
Дакле, Црква као земаљска институција има, у смислу политичког утицаја, ограничен домет. Да ли то значи да Црква не може ништа суштински учинити да се питање Косова и Метохије разреши на позитиван начин по Србију и србски народ? Да, може, али не као овоземаљска институција, него као мистично Тело Христово, као духовни организам чији су чланови сви крштени Срби. У садашњој констелацији снага на међународном и националном плану, проблем Косова и Метохије је нерешив људским и овоземаљским „ресурсима“. За решење проблема потребно је ЧУДО. Да ли је чудо могуће? Наравно да је могуће, Бог је, како се вели у једној црквеној песми, „Онај који чини чудеса“. Бог је ЖИВ И СВЕМОЋАН, тако верује Црква Христова. То није идеја, фраза, то је реалност. “Свемоћан“ значи да може све учинити, зар не? „Свемоћан“ значи да је неупоредиво јачи од свега на Земљи – од Вашингтона, Брисела, НАТО-а… Тај и такав Бог устима пророка Давида каже: „Призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме“ (Пс. 50,15). Свети апостол Павле каже: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим. 8,31). И ту је права улога Цркве, као духовног организма, Тела Христовог, Који нас је увео у заједницу вечног живота у Светој Тројици. Она треба да покрене и предводи верујући народ у онај бој који у овом тренутку једино можемо да водимо: У ДУХОВНИ БОЈ покајањем, молитвом и постом. Покојни патријарх Павле је говорио да Бог хоће да нам помогне, али да мора да има коме. А то значи да морамо да Му се обратимо за помоћ. Мора да нам је истински стало до Косова и Метохије, да осећамо и бол, и тугу и одговорност за то „срце Србије“.
Постоји мишљење да би Црква требало да организује велику Литију (попут оне из 1937. године, поводом тзв. „Конкордатске кризе“) која би исказала вољу народа по питању Косова и Метохије, а не би била рушилачка, деструктивна. Недостатак је што такво једнократно окупљање, мислим, није довољно. Уз то, Литији би се, вероватно, прикључили и неверујући људи и разне политичке групације који би својим понашањем могли злоупотребити и компромитовати литијско духовно сабрање, претварајући га у обичан политички скуп, са могућим ексцесима и насиљем. То би свакако требало имати у виду. Осим тога, сведоци смо да и Спасовданска литија у Београду зна да се претвори у променаду где многи људи ћаскају и необавезно причају. Уместо духовног, молитвеног скупа, литија се претвара у некакав јавни спектакл. Дакле, литија јесте један од могућих начина црквеног деловања, али би требало учинити још нешто, везано за храм као место молитвеног окупљања. Нешто што подразумева континуирано молитвено стајање пред Богом. Патријарх Павле је својевремено сачинио „Молебан за спас србског народа, особито на Косову и Метохији“. Тај Молебан се служио, колико се сећам, само спорадично, кад „догори до ноката“, 2008. године, 2013. године и ове године у јулу месецу. И то не свуда, него у појединим епархијама, свега неколико дана. Међутим, у овако тешкој, пресудној, ситуацији у којој се данас налази Србија и србски народ, такав молитвени двиг мора бити континуиран, озбиљан, пожртвован. Људи морају бити свесни да то што чине јесте РЕАЛАН акт војевања за Косово. Свесни да је свака срдачна молитва, уздах и суза један духовни метак усмерен на силе зла које делују против нас. Уместо тенкова и топова, које не можемо употребити, имамо само покајање, молитву и пост којима као савезника призивамо НАЈЈАЧЕГ, СВЕМОЋНОГ, да Он учини све уместо нас, за нас.
Осим тог молебана, постоје и акатисти и друга молитвословља која се могу користити у овој ситуацији (нпр. Акатист Свемогућем Богу при најезди искушења). Све то је могуће организовати у свакој парохијској цркви, и у Србији и у расејању. Када су пре две-три недеље у храму св. Саве биле мошти осамнаест руских светитеља и држан Акатист свим Светима, хиљаде људи је у колони чекало да се поклони моштима и да узнесе молитве. Значи постоји осећај, чежња и тежња верујућег народа да духовно дела. Потребно је ту чежњу, тај осећај, артикулисати, дати му одговарајући црквени садржај. У чему је проблем да се донесу делови моштију СРБСКИХ светитеља (Симеона Мироточивог, Стефана Дечанског, Јоаникија Девичког, Кнеза Лазара….) и да се у великом храму Светог Саве сваког дана пред њима држе службе и молитве за спас Косова и Метохије и србског народа? Размислимо колика би корист била од тога. Прво, постоји реално духовно деловање окупљених на молитви. Друго, такав дух се шири, људи постају свесни да се нешто (најзад! најзад!) ДОГАЂА, нешто у чему сви можемо да учествујемо, где може свако од нас може дати свој допринос, приложити свој духовни метак у борби за Косово и Метохију. Треће, подиже се морал и дух целог народа…Уместо траћења времена и учествовања у дебилизацији и сатанизацији кроз ријалити програме, уместо праћења испразних живота промашених људи који нам се намећу као идоли и узори, народ се активира,почиње да учествује у реалном животу, усмерава се ка добру.
Осим храмовног мољења, постоје и домаће, кућне молитве, где свако од нас, сам или у породичном кругу, узноси молитве за спас народа и државе. Ко нас у томе може спречити? А и те домаће молитве опет могу бити саборне у времену – да се сви молимо у одређени час заједно:
Све је то могуће учинити, ништа није претерано компликовано ни захтевно. Потребно је само постати свестан где је решење: у Свемогућем Богу. Црква као национална, овоземаљска институција је рекла шта је имала. Сада је (последњи) тренутак да тежиште свог деловања са овоземаљског, институционалног, пребаци на оно деловање које јој је инхерентно и много значајније – духовно, небоземно.
Categories: Српско православно стање
Ортодоксија је увек, и увек ортопраксија:
амин брате Родо-љубе, амин!
#давидовапраћка
” Од многих напасти стијешњени, прибегавамо к вама ради спасења, о велики Свештеноначалници и Патријарси, од невоље љуте и биједе спасите нас!
Свети српски просвјетитељи и учитељи, молите Бога за нас!
Напади страсти и многих брига хоће да погубе душу моју! Смирите је, Свештеноначалници, својим молитвама Богу и на радост обратите!
Свети српски просвјетитељи и учитељи, молите Бога за нас!
Спаса Христа молите, изабрани чудотворци, Свети Саво, Првопастиру наш добри, и Арсеније и Саво Други са Никодимом славним, да се од биједа и скрби и најезде варварске избавимо молитвама вашим!
Пресвета Богородице, спаси нас!
У печалима и болестима грезнући, умољавамо Те у умилењу, Богомати Пресвета, за посјету Твоју и старање Твоје Божанствени. Удостој нас тога, Владичице!… “
“Љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шишман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их, те се они сви у страху и паници разбегоше.” (из Аввиног житија Светог нам Краља)
А да би се те помоћи Божије удостојили мора да се погине на бојном пољу духовном никако друкче до:
“За светог краља Милутина[7] сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. „Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну“.
И још преко тога смирено, а адлучно, руке спремно заузети праћком, мачем, пушком! Бити корака лака, бити кадар стићи…
#светомилутиновски #исусонавиновски
Није потребно чудо да би се решили непријатеља наших у редовима нашим. А то су они који би да КиМ пусте низ воду. Потребна је конкретна црквена и политичка акција. Вера у чудо долази на крају, када се овоземаљска средства исцрпе. Литија не мора да буде једнократна, могу да се одржавају сваке недеље. Потребно је повратиту веру у људима у сопствену моћ и да се без страха суоче са упропаститељима нашим. Ја лично бих учествовао у свакој. Ризична вам је литија, а Ви би да играте на сигурно. То сигурно, не наноси никакву штету властодршцима, који су узрок свакојаке наше катастрофе. Црква не би да ризикује, да не прођу као 1937. Очигледно им је добро. Ако им је добро, онда ништа.
@ gavrilo13
Непријатељи у нашим редовима су само један (додуше, важан) сегмент проблема Косова и Метохије. Али, све да се решимо њих (црквеном и политичком акцијом, како предлажете) остаје много питања и проблема. Рецимо да се којим чудом појави потпуно нова политичка снага која ће имати иза себе већи део србског народа (видите ли је сада? Ја не.) која ће одлучно бранити суверенитет Србије и на Косову и Метохији, то неће имати никакав значај за међународне силе које стоје иза пројекта “републике Косова”. Онда се прелази на “план Б” који би вероватно подразумевао разне врсте притисака светских моћника и “институција” “државе Косова”, све до новог Рачка и оружане интервенције. А онда смо опет на терену да се овај проблем може решити само уз помоћ Неког Ко је јачи од свих овоземаљских моћника, њиховог оружја и неправде. Па када је тако, зашто не чинити то већ сада?
Мени није ризична литија као литија, него ми је ризична могућност њене злоупотребе, могућност да се она претвори у чисто политичку манифестацију са елементима деструктивности.
Не знам шта значи “играти на сигурно”. Моја идеја је да Црква (а њу чине свештенство и народ) пређе са овоземаљских средстава (апели и поруке) која не дају резултата, на она средства која су јој много својственија, и која су много јача – а то је борба на духовном плану: тражење помоћи од Господа, Који нас и у Светом Писму позива да Му се обраћамо у невољи и да све своје бриге пренесемо на Њега, и спреман је да нам помогне ако Му се усрдно и с покајањем обратимо. Мени је то једино играње на сигурно. Али могући домети овакве “духовне акције” не ограничавају се само на питање Косова и Метохије. Србски народ и држава су у многим аспектима “на издисају”. Свугде је пропадање, безвољност, раслабљеност, неморал… Уколико се не деси нека коренита промена у духу овог народа, он ће пропасти. И обрнуто, ако се та промена у духу догоди, има нам спаса и живота и напретка. А за ту промену у духу је потребно да Црква пренесе тежиште на духовно деловање, као “пуноћа Онога који све испуњава у Свему”. Потребно је да поведе народ да “Иште најпре Царство небеско и правду његову”, како би нам се “све остало додало”. А кад се каже “све”, то онда значи СВЕ.
И још нешто: нагласак у овоме што пишем јесте на духовном деловању (чији је носилац Црква) као КЉУЧНОМ у овом тренутку. То, пак, не значи да сви треба да престанемо да се бавимо другим овоземаљским стварима и само да се молимо. Не. Свако треба да се бави оним чиме се и иначе бави – привредом, политиком, војском, образовањем…али са свешћу да све што се ради може бити плодоносно само ако је по благослову Божјем, уз помоћ Божју: “Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар.” (Пс. 127, 1).
Родољуб Лазић
Наравно да су ови упропаститељи наши само намесници неоколонијалних господара. Ваљда је то јасно. Треба ли и то да образлажем? Говорите као да сам рекао да треба за КиМ да ратујемо. Ми то у овом моменту нисмо у стању, али не треба да тргујемо својом територијом. Сачекаћемо повољан тренутак да им скочимо за врат. Уосталом, зар мислите да ће Русија мирно да гледа како наши непријатељи марширају до Рачка? Промена националне, пре свега економске и популационе политике, одн. унутрашња консолидација, је основни задатак. О томе бих могао пуно да пишем, али само укратко: модел развоја Кине и Ј. Кореје. Када се ради о новим снагама, оне ће се родити када овај народ доживи катарзу кроз патње и страдања. Себе видим међу њима. Сетите се у којим условима се родило хришћанство. Треба да се решимо трулог дела нације, елиминацијом из државног апарата, из политичког живота, а и сељењем у царство небеско. Док то већина не спозна, напретка нема. Тако су ови дошли на власт, тако се само може и обновити држава и нација. Јасно је да ћемо наићи на отпор, разноразне притиске, па и санкције. Друга могућност је да умиремо и нестајемо, лагано и дуго, као пси поред плота. Разумећете, то није под обавезно: постоји могућност и да се страда, пати и пропадне, а да се не отворе очи. СПЦ није исцрпела овоземаљска средства. Треба да изопшти из обреда оне који воде погубну политику у сваком погледу.
Poštovano uredništvo Stanja stvari,
Molim vas da mi odgovorite kada ćete
objaviti nastavak teksta Nenada Dukića Pravoslavni pokret otpora od 11.08.2018?
Unapred vam hvala na odgovoru. Predrag
@Predrag
У најкраћем – кад и ако нам г. Дукић пошаље прилог.
Hvala vam na brzom odgovoru SS.
Nadamo se vašoj skorašnjoj objavi
nastavka teksta od Nenada Dukića.
Do tada, svaka sreća u daljem radu.
Џаба се препирете кад главно обилазите. Беседите као да је проблем само у државним властима и народу а обилазите издају и братоубиство у СПЦ што је последица духовног распада, екуменизма и папизма.
Тако је, мислим на случај блаженопочившег Владике Артемија. Ту су се змије показале а сви се ућутали као да су се упували и мисле проћи ће, а неће. Трагови им и даље смрде нечовештвом а и вама који тај смрад удишете немушто избегавајући да повучете на ноздрве.
И даље слободно маштајте како ћете на литијама удахнути нешто свежије идући иза њих. Ако хоћете некога да изопште, нека почну од себе, било би фер и поштено, али, врана врани очи не вади.
Пријатељу, причаш са човеком који је 2003. године објавио књигу против новаторског богословља митр. Зизиуласа, који је тада имао статус полу-божанства у званичним црквеним круговима, а нарочито на Богословском факултету; који је превео једну позамашну књигу против екуменизма пре више од двадесет година; превео десетак великих чланака проф. Сергија Тројицког против источног папизма цариградских патријараха и активно и у периодици и на форумима деценијама износио и бранио предањске ставове. Хоћу да кажем – немој мени говорити о екуменизму и папизму.
А за остало питај светог Јустина Ћелијског, који није изашао из (и) тада екуменистичке СПЦ, и Данила Крстића, такође великог антиекуменисте у СПЦ. И, наравно, питај владику Артемија, који је био толико дуго времена био у екуменистичкој СПЦ и борио се унутар ње за чистоту вере. А можеш и оца Тадеја и оца Симеона Рукумијског.
Вреди послушати речи пок, Љиљане Пећанац:
Као што је Бог кажњавао старозаветни Израиљ онда када би одступили од Њега, тако кажњава и Нови Израиљ- Православну Цркву због кварења вере и допушта разна искушења која нас сналазе. Следеће године ће бити стогодишњица великог раскола када су неке помесне Цркве прешле на нови календар, а ми као да смо се навикли на то болесно стање. Екуменски сусрети и разговори без икакве користи за православље довели су до коначног озваничења јереси која исповеда постојање више цркава осим Једне, свете, саборне и апостолске Цркве- Православне, коју исповедамо на свакој Литургији. То се десило на Критском сабору 2016. године и ми као да се и на то навикавамо. И очекујемо од јерархије која исповеда јерес и која је наклоњена црквеном глобализму- екуменизму, да нас предводи у борби за очување Космета или било чега другог.
Први корак пре заједничке молитве јесте очишћење од јереси јер се са јеретицима не сме заједно молити, па макар да још увек нису званично осуђени. Благослов јеретика је- клетва.
Позовимо зато нашу јерархију да исповеди веру увези са еклисиологијом (науком о Цркви) и да кажу колико Цркава исповедају и ко је у саставу Једне, свете саборне и апостолске Цркве да бисмо знали ко је ко и за (са) ким треба ићи.
@Владимир Благојевић
“Беседите као да је проблем само у државним властима и народу а обилазите издају и братоубиство у СПЦ што је последица духовног распада, екуменизма и папизма. Тако је, мислим на случај блаженопочившег Владике Артемија.”
Да ли сте прочитали овај текст: https://stanjestvari.com/2022/10/31/jedan-komentar-na-tekst-karganovica-o-drazi/
…у коме је ово кључни пасус:
“Владика Артемије је био „добар“ док је рушио Милошевића и само су ретки ван власти попут нпр. пок. Ђурђевића тад критиковали његова састајања са Клинтоном, Олбрајтовом и другим злотворима. Из власти су га нападали на КиМ исти они који данас носе Вучићеве слике у Митровици и мисле да Српска листа помаже Србима, па да не трошим речи на њих. Артемијеви следбеници ће рећи да се он само борио за опстанак Срба на КиМ – и ту намеру нико частан не може да негира. Али знамо који пут добре намере могу да поплочају, па су и он и други били само део англосаксонског плана кувања српске жабе. Када је завршен посао рушења државе (да, оне којом је владао „комуниста Милошевић“), уместо њега је „откривен“ кооперативни Сава из Дечана, па владика Теодосије, па је уз помоћ других „кооперативних“ људи из СПЦ Артемије протеран и могао је слободно по Шумадији, Љуљцима и „катакомбама“ да се „бори против екуменизма“, да ратује са остатком СПЦ у несрећним расправама о томе да ли се пости на води или уљу суботом.”
По Вашем мишљењу, да ли је владика Артемије био свестан чему је послужио, т.ј. рушењу државе? Или можда уопште не сматрате да је вл. Артемије томе послужио?
@ Светолик
“И очекујемо од јерархије која исповеда јерес и која је наклоњена црквеном глобализму- екуменизму, да нас предводи у борби за очување Космета или било чега другог.”
“Позовимо зато нашу јерархију да исповеди веру увези са еклисиологијом (науком о Цркви) и да кажу колико Цркава исповедају и ко је у саставу Једне, свете саборне и апостолске Цркве да бисмо знали ко је ко и за (са) ким треба ићи.”
Најпре начелна ствар: сабоор на Криту није Свеправославни Сабор јер на њему нису учествовале све Помесне Православне Цркве, тако да његове одлуке нису прихваћене у смислу Васељенског сабора. Осим тога, формулација о више “цркава” са тог сабора, о којој гоорите, довољно је, намерно, закукуљена да се не може сматрати недвосмисленим признавањем других деноминација за Цркве. У Светском савету цркава, чији је члан и СПЦ, постоји много јаснијих и недвосмисленијих формулација о признавању других деноминација за Цркве, почев од Торонске декларације из 1950. године па све до данас (Узмите, нпр. завршни документ ССЦ “Да сви буду једно” из Порто Алегреа 2006. године). И онда се поставља питање и о светом Јустину и самом Артемију и свим другима у оквиру СПЦ, али и ван ње – нпр. светом Јосифу Исихасти, Порфирију, Пајсију, Светогорцима који су сви били или у Грчкој Цркви или у Цариградској патријаршији, а обе Цркве су, као и СПЦ, биле и јоош увек су чланови ССЦ. Исто се односи и на све свете који су у другој половини 20. века просијали у Руској Цркви, која је такође била члан ССЦ.
Даље, ви кажете у првом ставу да СПЦ исповеда јерес, а у следећем ставу ту Цркву – јерархију називате “нашом”, из чега се закључује да припадате СПЦ. А једно и друго не иде. Или сматрате да СПЦ исповеда јерес и онда,на основу свега што сте рекли, логично, нећете бити у СПЦ, , или ако јесте у СПЦ, онда нема логике да постављате те услове које постављате.
У вези са тим, казаћу у наставку нешто што сматрам битним за сам разговор овде, на овој теми:
Овај чланак је писан за припаднике СПЦ и има смисла да о њему говоре они који су чланови СПЦ. Дакле, сви који би хтели да коментаришу, нека претходно размисле и определе се да ли је СПЦ за њих Црква чије су Свете Тајне валидне или је јеретичка организација. Па ако је њихов став ово друго, онда нема потребе да коментаришу, пошто се текст не односи на њих. Јер, уколико такви коментаришу овде, онда нужно разговор иде у дисторзију и не причамо о деловању СПЦ и нас, њених чланова, у овом кризном добу, шта и како да чинимо, него ћемо се расправљати о томе да ли СПЦ оваква или онаква, да ли је Артемије овакав или онакав и поента читавог чланка се губи. Значи, ако сматрате да је СПЦ истинита Црква, онда можемо да причамо овде, у односу на овај конкретан чланак. Ако, пак, оспоравате СПЦ, онда напишите чланак о томе, па ћемо на том вашем чланку давати коментаре о самој СПЦ. Ја први сам далеко од помисли да су све речи и дела и поступци наше јерархије неспорни, и сада и у претходним деценијама, као што је мислио и свети Јустин, и владика Данило Крстић, и владика Артемије, и сви горе наведени из других Цркава – свети Пајсије, свети Порфирије, свети Јефрем Катунакијски, Јефрем Аризонски, па нпр. Јован Крестјанкин, Николај Гурјанов, Сава Псковопечерски, Јероним Синаксарски… али нису одлазили из својих Помесних Цркава.
Поента текста је:
Косово је света српска земља. Намерили су да нам је отму и скоро да су успели у томе.
Имамо две могућности – да попустимо и прихватимо да су нам отели Косово, да одустанемо од њега, или да наставимо да се боримо. Велика већина ће рећи – ово друго. Да, али како да се боримо? Имамо ли политичку могућност? Немамо. Можемо ли војно да одбранимо Косово? Не можемо. Добро, и шта нам остаје? Ко може да сломи Америку, Брисел, НАТО? Нико? А Бог? Да ли је јачи од Америке и НАТО? Шта мислите? Наравно, рећи ћете да јесте. Али да би Бог био на нашој страни, морамо нешто да урадимо. Патријарх Павле је рекао – Бог ће помоћи ако има коме. То – ако има коме – значи -ако се окренемо Њему, ако престамо да се уздамо у људе и разне политике и од Њега измолимо помоћ и избављење. То до сада нисмо радили. Значи, потребне су само две ствари: 1. Да верујемо да је Бог јачи од оних који хоће да нам отму Косово; 2. Да Га за то молимо ватрено,из дубине душе, као што се родитељи моле за своје умируће дете. Ето, нека свако о Косову размишља као о свом на смрт болесном детету, или мајци, или супрузи/супругу, и да се око Косова потруди као што би се потрудио око њих. Јер сви то управо и говоримо већ годинама и деценијама – Косово је срце Србије, душа наше душе и слично. Али се нешто не слаже, речи се не слажу са делима. Или престанимо да изговарамо те потресне и велике речи, или поступајмо у складу са њима.
Шта је компликовано да у храм Светог Саве донесемо неке од моштију србских светитеља (има их, хвала Богу) и пред њима се на свака три сата, на пример, чита Акатист Србима светитељима, Молбени канон Богородици, Молбени канон Србима светитељима, Акатист Пећкој Богородици, Тројеручици… И пошто је на свака три сата, онда свако може да дође кад му одговара и да учествује више људи, практично непрекидна молитва. А све то може да се врши у свакој епархији, са неким другим моштима, или чудотворним иконама, или без њих. Ево сад је и пост, не мора ни да се прописује посебан пост. Ствар може да се организује буквално у три дана – донесе Синод одлуку, пошаље свим архијерејима, ови свештеницима и манастирима…А код куће свака породица може да чита или псалтир, или да се моли на бројанице, или овим молитвеним правилом:
https://svetosavlje.org/molitveno-pravilo-za-spas-srpskog-naroda-osobito-na-kosovu-i-metohiji/
@Родољуб Лазић
,,Јединство Цркве у њеној онтолошкој природи није могуће уздрмати. И поред тога, Православна Црква признаје историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом”… (из документа- Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом)
Овде ништа није закукуљено већ се отворено признаје назив (називи) других ,,Цркава” (великим словом) и самим тим им се признаје постојање као Цркава. На интернет страни Критског сабора наведени су спискови делегација које су потписале овај документ међу којима је и делегација СПЦ. Макар и не био свеправославни, овај сабор је донео одлуке које је прихватило десет помесних Цркава, а немам сазнање да га је неко званично осудио од оних који нису учествовали.
Што се Руске цркве тиче, и без потписа овог документа њихов патријарх је са римским папом потписао Хаванску декларацију у којој се говори о сарадњи цркава (што је само један од доказа- али званичан).
Суштина је у следећем: ,,Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима” (Мт.7,21) Да ли је воља Оца који је на небесима да оне који не исповедају веру Цркве (јеретике) и који се не причешћују Телом и Крвљу Христовим у Цркви (Невести Христовој) називамо ,,Црквама”? Колико, дакле, Христос има Невеста?
Да ли је воља Очева да један део Цркве прославља непокретне празнике једног датума а други тринаест дана касније?
Да ли је воља Очева да се Црквом управља из Рима или Истамбула, или можда из Москве, или да се саборно пројављује воља СветеТројице на земљи.
Ја јесам члан СПЦ и исповедам се и причешћујем код свештеника СПЦ и зато и пишем ово будући да сам изузетно заинтересован за то да СПЦ, као и Православна Црква уопште, поврати свој духовни интегритет који се временом губио под притиском разних политичара (Црквених и световних) и јеретика, и да, очистивши се од јереси засија Истином Христовом.
Црква нису само епископи, свештеници и ђакони већ и верни народ, а ако једни и други не исповедају исту веру онда нисмо слика Свете Тројице и како онда благодат Божја да се излије на такву нехомогену заједницу и помогне јој да преброди искушења? Не сматрам да сва јерархија исповеда јеретичко учење и зато и позивам да свако да своје исповедање вере.
Када покажемо Господу своју ревност у вери, онда нам неће бити потребне стотине хиљада људи у литијама (премда је и то одраз ревности) већ, можда, само триста одабраних- као код старозаветног судије Гедеона, да бисмо победили у свакој борби.
То са Критом није баш све једноставно и једнозначно, али не бих да ширим причу у том смеру.
Па ништа онда. Ви позивајте епископе да се изјасне о својој вери, па кад се изјасне, и то вам се буде допало, онда почните да се молите са њима за Косово.Надам се да ћете довољно дуго живети да добијете њихов одговор. Мада, ако све у вези СПЦ доживљавате тако како говорите, не знам зашто сте у њој? И која је за вас поента да долазите на литургију и причешћујете се, а сматрате да за саборне молитве у вези са Косовом треба да се вера епископа очисти од јереси. Зар исто то није важно и за учешће на литургији, па на литургију ипак долазите и причешћујете се? Значи јереси о којима причате нису препрека за учешће на литургији,а јесу за учешће на литијама и молебанима? Или, мало другачије – Богу те јереси на литургији нису мрске, па их занемарује и услишава молитве свештенства и народа за претварање Дарова, али су Му мрске на ванлитургијским службама за Косово, па их ту неће услишити? Ја у томе не видим исправну логику. А ви свакако радите како мислите да треба.
@Родољуб Лазић
Нисам у Цркви због епископа и свештеника него због Христа Господа и вечног спасења и не дај Боже да икада помислим да иступим из ње.
По речима светог владике Николаја, и зарђала жица проводи струју, па тако Бог шаље вернима благодат и преко недостојне јерархије, али питање Космета није питање индивидуалне благодати него целе заједнице. Старозаветни Израиљ је морао сав да се покаје и окрене Богу, заједно са својим првосвештеницима, да би га Бог повратио из вавилонског ропства. Тако и ми.
Што се молитве тиче, наравно да се треба молити, али Христос је рекао:,,Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. (Мт. 6, 33)“ (мисли се на земаљске потрепштине), а ми се молимо за овоземаљске стари а мислимо да ће нам се Царство Божије додати. Помирили смо се са јересима, не узбуђује нас када Патријарх каже да је енглеска краљица као поглавар англиканске цркве- чуварка вере и како верује да је она сада тамо где праведници почивају (то је само један од новијих примера), а молимо се за земљу и градове…
(Крај)
@Марк Еугеникос
А шта је требало, да зарад лажног јединства брани комуњару? Или ти је жао Ћопославије југословенчићу? Искористили га Американци, јад и беда од коментара, цинизам да нема даље.
Државе настају и нестају али вера остаје вера, и ту је Владика Артемије остао доследан, непоколебљив и трн у оку свима. Нека нестане и ове Србије али вера Православна да се у народу очува јер једино она води ка Христу.
Да нас Турци нису поробили не би било ни једног православног на овим просторима, давно би прихватили унију са папом какви смо.
@Родољуб Лазић
Ко је по Вашем мишљењу од епископа у Београдској Патријаршији достојан помена, има ли и један да отворено и ватрено заступа одбрану Православне вере и Цркве од свејереси екуменизма? Рекао бих да би прочитали нешто, видели беседу на Јутјубу, одјекнуло би то зар не?
Ко је Ваш епископ ако није тајна?
Пазимо!
Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. (Откр. 22, 11)
“Нисам у Цркви због епископа и свештеника него због Христа Господа и вечног спасења и не дај Боже да икада помислим да иступим из ње.”
Чини ми се да имате одређених проблема у поимању свештеничке службе и односа Христа, Цркве и свештенства. Цркве нема без епископа и свештеника (као, уосталом, ни без верног народа. Али епископ возглављују сабрање у Христу и, налази се на “месту и у обличју Христовом”. Црква тако функционише – као епископална.
“Бог шаље вернима благодат и преко недостојне јерархије, али питање Космета није питање индивидуалне благодати него целе заједнице.”
Ни литургија није питање личне побожнсти и индивидуалне благодати (ако индивидуална благодат уопште и постоји у Цркви, али да не идемо у нову тему), него је, као и питање Косова и Метохије, везано за сабрање, заједницу. И опет се враћамо на исто: Богу, како ви схватате, није проблем јерес када се људи и свештенство окупљају на литургијско сабрање (па Дух Свети ипак претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову), али јесте проблем иста та јерес када се исти тај народа и свештенство сабирају на литији и молебану за Косово и Метохију, (па тада неће послати благодат нити услишити свој Народ). Нешто се ту не слаже.
И ја мислим да смо довољно разговарали, чак и превише.
@Родољуб Лазић
Иако сам написао -крај- испод последњег коментара, сада се јавља нови моменат који личи на Зизјуласову неогностичку јерес.
,,Али епископ возглављују сабрање у Христу и, налази се на „месту и у обличју Христовом“. Црква тако функционише – као епископална.”
Одакле је цитат и како се то епископ налази у обличју Христовом?
Зизјулас и његови следбеници се позивају на посланице светог Игњатија Антиохијског али су их сасвим накарадно протумачили дајући им догматски а не само пастирски карактер који оне заиста имају. Па је тако за њих епископ- икона (слика) Христова онда када служи литургију и одатле црпи своју власт у Цркви. А глава Цркве је Христос или онај који га на земљи изображава а то је- епископ.
Игњатије Антиохијски то нигде не помиње већ на једном месту каже да је епископ слика Очева и то у смислу највишег ауторитета његове службе у Цркви по питању вере а не усмислу некаквог обличја Очевог или Христовог које он узима на себе. Игњатије је своје посланице писао да би сачувао верне људе од одласка у неку јеретичку групацију и од погрешних учења и стално је наглашавао да све треба да буде безбедно и сигурно, а тако је онде где се налазе епископи, свештеници и ђакони, као и верни народ.
Када би ове посланице имале други (догматски) смисао то би се пројавило и у канонима Цркве (у њеном учењу) а не само у неогностичком Зизјуласовом учењу.
Реч епископ значи- надзорник, и његова служба јесте најузвишенија али представља само једну од служби (дарова) у цркви, као и службе свештеника и ђакона па и лаика. Ова служба подлеже и санкцијама па је бројним канонима предвиђено чак и рашчињење епископа за разне преступе.
Христос је био и увек ће бити онај око кога се верни народ у Цркви окупља а епископи и свештеници се на Литургији моле Њему као и Оцу и Светом Духу- Светој Тројици и својом службом омогућавају да се благодатне енергије Божје излију на Свете Дарове и на верни народ који на служби учествује, и речима и тумачењима Јеванђеља нам приближавају Христа и Његову науку.
Епископ је човек који има своје име и своју субјективност свакога трена у свом животу па не може постати неко други или узети обличје неког другог, нити ће нас епископ спасти ,,јер нам се свима ваља јавити на Суду Христовом, да примимо сваки што је у тијелу учинио, или добро или зло (II Кор. 5,10).”
Христос је један једини и непоновљиви и ниједна служба није служба Христова. Апостолска служба је такође јединствена и непоновљива.
Епископ своје право служења литургије стиче већ свештеничким рукоположењем и то није његова основна служба већ он служи као чинилац јединства свих свештеника, ђакона и верног народа у својој Црквеној области- епархији (и има нека додатна овлашћења).
Црква је епископална зато што се састоји од епископија- Црквених области, али то је само питање форме а не њене суштине. Парохијално устројство више пројављује њену суштину.
Пуноћа Цркве се пројављује на свакој Литургији било да је служи епископ или свештеник, јер је ту присутан Христос око кога је окупљен верни народ.
Управо они на које је свети Игњатије упозоравао- гностици, покушавају да промовишу ново учење које је скивено од разума обичних људи а откривено само ,,изабранима” иако је Христос говорио: ,,Ја говорих јавно свијету: ја свагда учих у синагоги и у храму. гдје се увијек скупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта им говорих; ето, они знају шта ја говорих. (Јн. 18, 20- 21)
Циљ овог учења је да се разори саборност (претварајући верне људе у конзументе онога што нам нуди јерархија) и учврсти власт епископа у Цркви, а међу њима једног посебног епископа који ће се јавити првосвештеником лажне цркве, на шта сви борци против екуменизма одавно упозоравају.
Ради свега тога ја нисам у Цркви због слугу који служе Господару (епископа и свештеника) него због Господара и због Господаревог обећања, а ако су слуге добре- то је добро за све нас, а ако нису- примиће своју плату од Господара (а можда и санкције од Цркве) али ме неће од Њега одвратити.
О осталоме сам већ рекао у претходним коментарима – ко чита да разумије – (Мт. 24, 15).
@Владимир Благојевић
Пријатељу, пошто је очигледно да си ти себе миропомазао и благословио, што губиш време овде с нама недостојнима? Настави да носиш лепо те цвикере за сунце да твоју околину не би заслепљивала светлост лица твојега.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
Добро је ово ,,пре пирање,, у братској љубави.,,Љубав све покрива.,,Значи,да се волимо и Богу молимо.То је оно што можемо.Оно друго,да сачекамо Господа, макар то гледали из Горње Цркве.Мислим можда ја нећу дочекати Национални препород, ослобођење Србије и уједињење Српских земаља,али неко хоће свакако.😊🍷
@ Светолик
Не би било лоше да мало обновите градиво из литургике. 🙂
Неће бити да је свети Игњатије Богоносац имао на уму само то што ви казујете.
Што се јерархије тиче, ово вели свети Јустин Србски у трећем тому Своје Догматике, поглавље „Црква – благодатна заједница“, поднаслов „Јерархија“:
„Отуда у светом апостолско-светоотачком Предању царује истина: „Епископ је у Цркви, и Црква у епископу“.[5] И још: „Где је Христос, онде је и католичанска, саборна, васељенска, Црква“.[6] Свети Игњатије Богоносац, апостолски ученик, наређује хришћанима: „Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа; епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а презвитере као скуп Божји, као сабор апостола. Без њих нема Цркве“.[7]
Обратио бих вам пажњу не само на речи св. Игњатија у горњем цитату, него и на речи св. Кипријана Картагинског да је епископ у Цркви и да је Црква у епископу.
Мало даље каже свети ЈУстин:
„Учење Светог Откривења јасно показује да се циљ Цркве постиже помоћу јерархије. То значи да је јерархија неопходна у Цркви и да без ње не може бити Цркве, јер без ње не би могла Црква обављати своју спасоносну службу. Стога је еванђелска дужност пастве да се повињава јерархији. Апостолски ученик, Свети Игњатије Богоносац, пише хришћанима: „Старајте се да се повињавате епископу, презвитерима и ђаконима, јер ко се њима повињава, повињава се Христу, који их је установио; а ко им се противи, противи се Христу Исусу“.
О Епископу као икони Христовој, такође, говори и свети Иполит Римски у „Апостолском предању“:
The Bishop, when he offers the Divine Eucharist, offers Christ in His wholeness, imparting the Holy Mysteries to the Faithful with his own hands; in ancient times, the People of God partook of Christ only from the living Icon of Christ, the Bishop.
St. Hippolytos of Rome, The Apostolic Tradition, 22 (Sources Chrtiennes, No. 11 bis [Paris: Cerf, 1968]), pp. 96-97.
Говори и свети Атанасије Велики, али немам тачан извор, јер није наведен у тексту:
„А по речима Светог Атанасија Великог: без епископа као предстојатеља Литургије, не можемо говорити нити о Цркви нити о спасењу у Христу. Јер, као што се Христос огледа у Оцу, тако исто и епископ, који је икона Христова, може да каже да чини дело Христово, бивајући у потпуности огледало или икона Христова.“https://eparhija-timocka.org/episkop-ikona-hristova/
И за крај, мада бих, када бих даље трагао, сигурно могао наћи још много сличних исказа, у свом спису „Похвално слово архијерејском достојанству“ свети Никодим Светогорац вели:
„Итак, в силу этой схожести или даже тождественности посредничества, которое и Иисус Христос в горних, и Архиерей в дольних совершают перед Богом и Отцом, следует, что Архиерей представляет собой подобие Иисуса Сына Божия. А поскольку и Тот — Архиерей, и этот — Архиерей, и Тот — посредник между Богом и человеками[64], и этот; и если Аарон и другие Архиереи ветхого закона были отпечатком и образом Иисуса Христа[65], как изъясняет Кирилл Александрийский, при всем том, что они приносили в жертву быков и козлов и других бессловесных животных[66], то как же не считать справедливым, что Архиереи Новой Благодати представляют собой образ Сына Божия в Церкви как приносящие вместе с Ним одну и ту же с Ним жертву.“
Последња део пасуса гласи – „…ко неће сматрати правичним да Архијереји Нове Благодати представљају образ (икону) Сина Божјег у Цркви, као они који заједно са Њим приносе једну те исту жртву“ . На почетку цитата, пак, свети Никодим пише да из чињенице истоветности посредништва Христовог на небу и архијерејевог на земљи следи да архијереј представља подобије Исуса, Сина Божјег.https://pravoslavie.ru/38079.html
Па се ви, Светоличе, са овим светима расправите ко је међу њима следбеник Зизиуласовог неогностицизма и, као такав, јеретик. Или ће бити да сте се ви мало залетели у својим осудама. Јер то што нешто личи, не значи да има исту садржину и образложење. Тако и ови искази светих несумњиво указују на епископа као икону Христову у евхаристијском сабрању, али то не значи да се њихово поимање епископа поклапа са Зизиуласовим. Такође ни моје.
А што се овога тиче:
„О осталоме сам већ рекао у претходним коментарима – ко чита да разумије“
то је само невешт начин да не кажете ништа, јер ништа и не можете рећи сада, када сам вам показао да се литургија такође тиче целе заједнице, као и молебани за Косово. И да нема логике учествовати у Литургији, а не учествовати и не одобравати молитвене скупове за Косово.
У сваком случају, успели сте својим дигресијама да тему одвучете на странпутицу, (на којој, свеједно, нисте ништа успели да докажете). Па смо се, уместо о конкретним стварима и реализацији молитвеног двига за спас Косова, као насушној ствари данас и овде, бавили доказивањем неодрживости ваших ставова. Што би се рекло, фино сте то урадили у корист наше штете. Били сте, нажалост, одличан саплитач.
„И зарђала жица проводи струју“.
Али од пада напона, у зарђалој жици, страдају осетљиви уређаји. Цркавају, такорећи.
Али то је можда и мањи проблем.
Већи је овај: шта бива са струјним колом када се успостави спој са другим колом, у којем тече струја сасвим друге фреквенције (666Hz)? И шта бива са уређајима у њему?
То јест, када се скупа моле они који су „на месту и обличју“ Христовом, са јеретицима, непријатељима Христовим?
Нисам из струке, па нисам сигуран, можда би могао неки електр(о/тех/н)ичар да нам објасни?
Одличне идеје господина Лазића, притом тако нормалне за живот Цркве, да је помало чудно да један мирјанин иницира овакве ствари покушавајући да тргне свештеноначалије из летаргије. Лично сам у име Православне фондације послао у кабинет Патријарха један предлог у време ванредног стања и лудила са пландемијом, да клирици са чудотворним иконама у сарадњи са војском и полицијом изврше молитвене прелете изнад наших градова ако је већ забрањено окупљање више људи на Крсним ходовима. Знамо за чуда са Пећком иконом Мајке Божије у време колере почетком ХХ века. Што је људима немогуће, Богу је могуће. Није било слуха код свештеноначалија. Наравно да су напади на нашу Цркву стравични, наравно да власт перфидно и уцењивачки користи неке пропусте клира, али је и једна врста уљуканости нашег клира постала забрињавајућа. Није ми намера да се жалим што свештеноначалије није имало слуха да организује бар један састанак са организаторима Литија упркос више молби, али сматрам да је пропуштена шанса да се формира једна спрега између клира, представника верујућег народа и православне патриотске интелигенције која је могла уз Божију помоћ постати реална друштвена снага, нека врста новог Богомољачког покрета у нашим условима… На жалост, наше свештеноначалије, част изузецима, као да страхује од директног контакта са својом паством што никада раније није била одлика наше Цркве. Због тога ће, уколико свештеноначалије не покрене конкретнију активност по питању Косова, њихова одговорност и пред Богом и пред народом србским, бити једнака одговорности политичара…
Ево га и дежурни анестезиолог Ранко, лично је писао Патријархату, могао си и Маршалату, исти би оговор добио. Свештеноначалије је покренуло акцију 2010. године протеривањем канонског епископа и сад кусамо горке плодове тог прогона. А ви се и даље надајте да ће се нешто променити тако што ћете да се улизујете прогонитељима. Кад су били тако немилосрдни према своме брату архијереју чему се ви надате?
И неће само клир и власти бити одговорне пред Богом већ и ми из редова верног народа јер смо ћутали на њихове смутње и недела. Нисмо ми ни до колена према старим Богомољцима.
Брате Евсевије, кад видимо да је проводник оштећен, слободни смо да се на време прикључимо на други који је читав, здрав, частан и дуговечан и који правилно управља речју Истине Господње, како нас прекид не би затекао изненада. Нека нас Господ заштити и укрепи молитвама Светог Владике Николаја Жичког.
Свети Гаврило Грузујски:
”Ако је свештеник грешан, када служи свете службе он је вазан канапом
и служење Свете Тајне преузимају свети анђели. Гершан свештеник је
налик на некога ко златном кантом захвата из кладенца Воду
бесмртности.
Вода ништа не трпи због његове гршности. Стога ће се мудар човек
окористити оном благодаћу која се излива из божанствене Литургије.
Али ако свештеник погрешно тумачи догматска питања, онда га се
колоните.
ОН ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ И ИЗДАЈНИК. Док га одлуком Светог Синода
не рашчине, благодат божија неће бити ускрађена онима КОЈИ МУ
ПРИЛАЗЕ ПРВИ ПУТ И НЕ ПОЗНАЈУ ГА.”
И даље: ”И ако су се кршиле Јеванђелске заповести, није оправдавао
ни свештенике.”
(”Јуродиви Човек Божији – Живот и подвизи Светог Гаврила Грузијског”,
Библиотека Образ Светототачки, 2015, Београд. стр. 239)
@Владимир Благојевић
“Свештеноначалије је покренуло акцију 2010. године протеривањем
канонског епископа и сад кусамо горке плодове тог прогона.
…
И неће само клир и власти бити одговорне пред Богом већ и ми из редова
верног народа јер смо ћутали на њихове смутње и недела. Нисмо ми ни до
колена према старим Богомољцима.”
Ево сведочења пок. проте Жарка Гавриловића, у прилог реченом:
/www.youtube.com/watch?v=nwZHXLaSM5s
@Родољуб Лазић
Добро је цитирати свете оце али их треба цитирати правилно, наиме, у преводу владике Атанасија Јевтића, наведени део из посланице св. Игњатија гласи:„Сви поштујте ђаконе као Исуса Христа, као и епископа, који је слика Очева, а презвитере као сабор Божији и као скуп Апостола: без ових се Црква не назива” (Трал. 3,1), па пошто свети Атанасије Велики говори да је епископ икона Христова, онда није потребно да се ја спорим са светим оцима јер су већ међу собом несагласни.
,,Теологумен је теолошка изјава или концепт којем недостаје апсолутни доктринарни ауторитет. Обично се дефинише као “теолошка тврдња или изјава која није изведена из божанског откривења”, или “теолошка изјава или концепт у области индивидуалног мишљења, а не ауторитативне доктрине”. (из Википедије)
Ко год да је говорио о томе да је епископ икона Христова, док ово учење не буде саборно прихваћено и не уђе у православну догматику (а не литургику) оно остаје на нивоу теологумене.
Ово учење нисам нашао у Догматици св. Јустина Ћелијског, а у Зизјуласовој, наравно- да, мада многи (укључујући и мене) не сматрају да је она православна.
Треба напоменути да епископ, будући човек, јесте икона Христова јер је Адам створен као такав, па је и сваки човек, заправо икона Христова, о чему је лепо написао прота Душан Колунџић у одговору на питање једне вернице (видети овде: https://svetosavlje.org/sta-je-episkop-i-cija-je-on-ikona/).
Овде, се, међутим не говори о томе већ се од епископа жели направити некакво полубожанско биће које ,,…символише двери кроз које се пролази до сједињења са Царством Небеским” „кроз кога се Духом Светим пројектује Христово Првосвештенство” (интернет страна Уподобљавање), и тако се он издваја из заједнице, а Црва се схвата као сабор епископа око Христа док се ми спасавамо тако што се свако прикачи за свог епископа (истамбулски патријарх дефинише православност као бивање у заједници са њим).
Овако се нарушава саборност која је основ Православне Цркве, а епископи, без икакве сагласности верног народа, ступају у молитвене односе са неправославнима, доносе и потписују неправославне одлуке и очекују од верних да све то прогутају.
Нико не спори узвишеност епископске и презвитерске службе, али оне су службе за заједницу, о чему говори и св. Игњатије Антиохијски, а то је данас у великој мери нарушено будући да се Црква претвара у сервис за пружање духовних услуга, а верници у индивидуалне потрошаче тих услуга, а последице можемо видети и на духовном и на материјалном пољу.
Ко чита да разуме: Литургија јесте служба заједнице али се не спасавају сви скупа већ они који се тога удостоје. Несторије, Диоскор, Арије и други јеретици су служили литургије али су отпали од Цркве и вечног спасења. Ако су нама од Бога допуштене недаће, попут оне на Космету, а сутра можда у вези са литијумом, или нешто треће, да бисмо исправили своју веру и опоменули своје (потенцијалне) Несторије, Диоскоре и Арије да се окану погрешних учења, а ми то не препознајемо него желимо да нас они предводе у решавању наших проблема, онда мислим да смо на погрешном путу и да ћемо остати у вавилонском ропству.
Ја никога не спречавам ни у чему, нити саплићем, већ само нудим своје решење. Коме се то не свиђа и ко мисли другачије, нека ради онако како мисли да треба.
Узгред, овај чланак је објављен у новембру 2018., и шта је била препрека да се до сада спроведу идеје које су у њему изнете и да се реши проблем Космета?
Помислио сам да је ућутао овај што је сам себе миропомазао и благословио, јер је постао опрезан да случајно не каже нешто паметно. Међутим, изгледа да схвата да би то ипак била издаја, па настављају са млатарањем по тастатури…
Светоличе, брате, слободно ти саплићи, нема проблема. Од једноставне ствари – да ли се треба саборно, и ван литургије, молити за спасење Косова и Метохије – успео си, без икакве потребе, да расправу преведеш на ниво догматике и литургике. При чему је потпуно јасно да је неутемељена твоја почетна позиција да се не можемо молити на молебану са јерархијом јер кажеш: “Први корак пре заједничке молитве јесте очишћење од јереси јер се са јеретицима не сме заједно молити, па макар да још увек нису званично осуђени. Благослов јеретика је- клетва.
Позовимо зато нашу јерархију да исповеди веру увези са еклисиологијом (науком о Цркви) и да кажу колико Цркава исповедају и ко је у саставу Једне, свете саборне и апостолске Цркве да бисмо знали ко је ко и за (са) ким треба ићи.”
А са том истом јерархијом се молиш на литургији, која је заједничка молитва пар екселанс, и то за тебе није проблем. Значи, на литургији, која је Света Тајна над Тајнама, од које све извире, можемо се, по теби, молити са јерархијом, али на молебану је то недопустиво,и предуслов за то је да јерарси исповеде веру. Све остало што си причао јесте замагљивање основне позиције и саплитање, улажење у нешто око чега можемо да разговарамо, што би се рекло – до судњег дана. Ако дозволиш, ја бих овде стао, јер више нема смисла.
Свети Гаврило Грузијски:
“Знање без искуства је “теологија“ лукавога.“
(“Јуродиви Човек Божији – Живот и подвизи Светог Гаврила Грузијског“,
Библиотека Образ Светототачки, 2015, Београд. стр. 244)
,,Пре пирање је брате драги, као када тамо жене перу веш на реци…па га туку ,да избели…да буде како треба,, Пензионисани Прота Цветко, подстанар у Новом Саду.,….ПС. Проти су отказали бубрези 90 посто па мора на дијализе 2-3 пута недељно…..(то се не може покрити од пензије)ПС,,Сети ме се Слуго Бога Живога,када дође Царство Његово.
,,Ко не чује брата свога када кука,кукаће и сам и никога неће чути,.. говори Господ кроз Слугу Свога Цара Давида.
Драга браћо,није Косово и Метохија платформа за каријеру лакрдијаша.Они који не виде брата свога тамо на крсту и не чују како кука у срцу своме,не могу јадни ни себи помоћи.