Чувене војсковође се приказују победнички на коњу, без обзира да ли су волели да прикупљају поштанске марке. И патријарх Павле морао је бити приказан као пастир православних Срба
Споменик патријарху Павлу испред београдске цркве Св. Марка (Фото: Танјуг/Беоинфо)
Новооткривени споменик блаженопочившем патријарху Павлу Српском поново потврђује нешто што само најзадртији већ не виде – чак и када хоће да ураде нешто што је у почетној замисли добро напредњачки властодршци то неизоставно ураде лоше.
Постављање бисте руског космонаута Јурија Гагарина на Новом Београду указало је да су одговорни прескочили лекције из пропорције у осмољетки, свеједно да ли је реч о ликовном, геометрији или ОТО-у. Ствари изгледају једноставно – а постављање вајарског портрета на каменом стубу делује као нешто посве једноставно – све док то не покушају да изведу пробрани напредњачки кадрови.
Сличне утиске провоцира и откривање споменика почившем патријарху Павлу, који као да се ни из чега слива на цветни пропланак трамвајске окретнице на Ташмајдану.
Уклоњени споменик Јурију Гагарину (Извор: ТВ Прва/Јутјуб)
Кажу реализатори овог споменика да је замисао била да се метафорички (или како се то каже у вајарству) укаже на почившег патријарха како седи заваљен у трамвајско седиште. Уосталом, шта би човек друго радио на трамвајској окретници? Сцену „патријарх чека трамвај“ далеко је теже фигурално исказати, посебно део са неизбежним питањем: „Ћеро, јел можеш да ми кажеш који је ово број, нисам понео наочари? – Седмица. – Јел беше иде до богословије?“
Да су били домишљатији творци споменика су могли да додају мултимедијални елемент – кажу упућени да се на софтверу врло лако и обилно уграђује – који би када се неко приближи споменику генеричким гласом емитовао по коју мисао из трамвајских догодовштина блаженопочившег. Међутим, биће да су градски оци и очуси страховали да – заједно са гласом „Бус плус“ апарата и црквеним звонима која допиру из звоника светомарковске цркве – све то заједно не буде једна озбиљна конкуренција музичке понуде са Славије.
Творцима споменичког решења је очито на умовима била вулгарно непосредна (или непосредно вулгарна) фигурализација трамвајске сцене. Но и то – делује и лаичком оку – могло је да се изведе далеко боље.
Познате трамвајске сцене алудирају на патријархову пословичну скромност, нешто што се дубоко урезало у јавно сећање и нешто што – руку на срце – полухристијанизованој и вулгарно секуларизованој маси представља најопипљивије и најпрепознатиљвије сведочење јеванђељских врлина са којима су се сусрели. За многе је то – то. Јеванђељска врлина на улици, поп који не краде и који се не вози у скупим колима.
Међутим, ако су то хтели далеко од тога да су успели. На једној познатој фотографији фоторепортера „Вечерњих новости“ Драгана Миловановића, патријарх Павле у трамвају седи усправан и бодрог држања загледан у књигу коју држи обема рукама. На другој гледа кроз прозор и маше окупљеном свету. Када је већ алегорија толико плитка онда је приказ могао да буде вернији. Када они који су остали иза шофера Мике хоће слику тамића на надгробном споменику, саблажњиво би било да ту буде неки други или апстраховани модел. И вулгарност има своје каноне – све мора да буде јасно на први поглед.
_620x0.jpg){kind=link}
Патријарх Павле (Фото: Драган Миловановић)
Споменик патријарху могао се извести и потпуно другачије. Његова светост јесте била личност позната по небројаним анегдотама из вишедеценијске свештеничке службе. Међутим, тешко да би било умесно на једном споменику – који је чини ми се међу првим споменицима једном поглавару српске цркве у београдском јавном простору, ако изузмемо Светог Саву на светосавском платоу – приказати на пример патријарха како аматерски упражњава шустерски занат.
Пастирски положај и држање патријарха посведочени су на безбројним фотографијама начињеним у многим јавним приликама. Изнад и пре свега – он је био то. Не шустер аматер, не неко ко воли да се вози трамвајем – то су драгоцене анегдоте из једног изузетног живота али оне замагљују његов јавни лик који споменичко решење треба да канонизује и – крајње буквално – обележи у камену.
Патријарх Павле (Извор: Православие.ру)
Чувене војсковође се приказују победнички на коњу, без обзира да ли су волели да прикупљају поштанске марке или са мрежом и у кратким панталонама да трче пољима и лове лептире. Научници су најчешће у професорској пози са неким учењачко-кабинетским предметом у рукама, иако су можда у анегдотама запамћени као бонвивани којима нису биле стране ванкабинетске страсти.
Пастир православних Срба морао је бити приказан баш тако. Тиме би се у јавном простору окаменила његова историјска улога – некога ко је водио брод цркве и православног народа кроз Сциле ентизујастичне али често плитке верске обнове и недефинисане жудње за духовним и Харидбе дубоке политичке и друштвене кризе.
Но, коме треба истинољубив приказ који позива на преиспитивање? Лакше је возити се трамвајем.
Categories: Позови М. М. ради колумне
Ако је за утеху, духовну, правоверну за чељад Светосавску која молитвом љуби свог Светог Пастира Павла, а као свеколико слагање са ванредним текстом господина Милојевића, све што вероломна, малоумна и богоборна брозовска руља и башибозук полуписмени комуњарски, рђа бесловесна израсла из празилука који им вазда вири ( кад би га одсекли, ту би им пупак био ), накази у злодетељи и спомеником злокрштава, себи подижу, да би једновремено заједно пали, у заборав, у ништавило, у прах, у пепео, камен на камену да не остане, у спомену, сећању, памћењу, у добром и лепом… Све су то гаргуили, грифони и химере рађене на основу ” породичних фотографија ” ових безбожних кокошара и јајара…
Видљив је недостатак идеје вајара споменика Патријарху српском Павлу. Приказан је као стари исцрпљени човек, са рукама на крилу, који седи на (невидљивој) столици у трамвају. Покојни патријарх Павле је био човек пун животне енергије, активан, у покрету. Могао је бити приказан у стојећем положају, са крстом и Јеванђељем у рукама. Скулптура би могла бити завршно обрађена без толиких неравнина.
Samo da dodam na komentar “Asocijatora”-a,ovde lajik vidi,da je to pasivan cak spavajuci polozaj,koji nesto ceka da mu padne sa neba u krilo.Patijaha najbolje docarava slika iz Knez Mihajlove,gde “lakim koracima”koraca ka Patrijarsiji.Smiren i odlucan,brz i lagan u isto vreme…sto je najbitnije u molitvi sve vreme.Nema stajanja i pasivnosti u duhovnom zivotu,samo kopanje dublje.Mozda mi je i najvise zasmetala slika vajara u radu,koji u levoj ruci drzi cigaretu a desnom vaja.Ne bi me zacudilo da je popio koje pivo pre toga.A najvise me bili kad vidim da takvi i slicni doktori i razni magisrti likovnih umetnosti freskopisu po Branicevskoj i Niskoj eparhiji(ono sta sam ja video),izrazi lica svetitelja su blago receno tuzni i zbunjeni.Stvarno mora neko da progovori o tome,prosto se pitam da li je moguce da nema monaha koji freskopisu,da li ja iskrivljeno gledam.Ali video sam jos neke manastire (u novije vreme freskopisane)manastirske i crkvene prostorije,koje su oslikane u branicevskoj i niskoj eparhiji,jedan isti stil,koji Svece prikazuju zbunjeno,smesno,podrugljivo,cak rasejano i odsutno.Jedna grozota od dela,lica bez uzvisenosti,blagosti,ljubavi i mudrosti.Samo se zapitajmo,kako nas nije sramota,gde nam se izgubio stid i osecaj za meru i ukus.Sta se sa nama desilo ili desava u poslednje vreme.Osvestimo se braco i sestre srpkinje i pocnimo ako ne sa pokajanjem onda sa kajanjem,za sve ucinjeno u neznanju,pocevsi od sebe.Tako nam i Bog pomogao u tome.Slava Bogu na svemu i hvala sto trpi ovakav gordi narod,punog neznanja.
Ово је срамота.
Ако нису знали како треба да изгледа споменик Патријарху Павлу могли су да погледају онај у Бајиној Башти или Требињу.
Надриинтелектуалци, надриуметници, све им је дозвољено, све су у стању да упропасте, да се иживљавају спроводећи пројекат који им је неко задао.
Иначе ”споменик” баш личи на Патријарха Павла!!
Матија Бећковић о Патријарху Павлу:
“…Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!”
А о вајарском неделу, приличи оћутати — псовке ионако не би прошле…
Треба видети тек споменик Михајлу Пупину у Новом Саду.
Аутор споменика је изјавио:
“”Osnovna ideja bila je da patrijarha Pavla predstavim u činu molitve, u sedećem položaju skrštenih ruku, kako se moli za sve nas”, rekao je Maleš. Prema njegovim rečima, sedeća figura, koja će biti odlivena u bronzi, neće se oslanjati ni na šta, pa će delovati kao da lebdi.
Осим идеје да лебди (као символа надилажења материјалног, овоземаљског) која је занимљива, али тешка за реализацију, остало ми се не допада, и није достојно патријарха Павла. Најпре, молитва у седећем положају и руку прекрштених на крилима није најтипичнији положај за православног јерарха. Ако се жели приказати свештено лице на молитви, много је боље приказати га у стојећем положају, са уздигнутим рукама, као за време епиклезе током Литургије.
Ако је аутор већ хтео да прикаже мољење у седећем положају, саме скрштене руке у крилу нису довољне да би указале на молитву. Неопходно је да ту буду и бројанице као типични молитвени “реквизит” у православљу.
Сам рад је превише груб, форме делују “мусаво” и замазано, без финоће и деликатности која би морала да буде присутна као одлика духовности.
Осим тога, колико могу да видим, недостаје и панагија као незаобилазни символ епископског достојанства коју епископ носи увек на себи.
Недостају Православни симболи:
Православни Крст у десној руци, а у левој – Свето Јеванђеље.
Недостају и знаци, симболи, владичанства, – панагија, бројанице…
И како рече @ Родољуб Лазић, да све, некако, делује мусаво, одрпано…
А, идеја аутора о седећој левитацији, лебдењу, је не само смешна
већ и делује исмејавајуће, јер се код Светих Отаца помиње само
стојеће или клечеће лебдење у ваздуху, а ово што је приказано
нигде се не помиње.
Аутор је свакако требало да се посаветује са Архијерејима СПЦ,
па тек онда да приступи изради споменика.
Да ли је атор овог назови спомeника уопште верујући човек?
Драган Славнић
Споменик је недоличан. Извесно је да ћемо морати да чекамо неку нову годишњицу, како би се бар мало одужили свом пастиру, јер овог пута је прилика пропуштена.
ОВО РУГЛО ОД СПОМЕНИКА ТРЕБА ШТО ПРЕ УКЛОНИТИ!
Zabrinuti lajik@
Дао сам Вам минус, не због садржаја Вашег коментара, већ због форме, исте оне коју критикујете кроз примере о којима пишете. Толико обилажење цркава, толика брига за духовност и њено добро представљање у црквама и на споменицима, а све написано – латиницом! Које нема у СПЦ, и које не би требало да има у дубокој српској култури, и код у правом смислу културног човека. Зашто, побогу? Замислите натпис на споменику Патријарху – латиницом! Сам споменик може бити у физичком изгледу промашен, или ружан, али у том духовно-културном погледу би то било недопустиво светогрђе, неопростив скандал.
Како да се наручилац и вајар потруде, ако паства не мари за основно и игра се незамисливим?
Иначе, мени је гори споменик Јурију Гагарину – од тела откинута глава посађена на огољени бетонски квадар, с дословно представљеном професијом – том истом главом набијеном у лоптасту кацигу скафандера. Споменик по правилу треба да је бар делимично симболичан, стилизован, а оволика месарска дословност је – одурна, трагикомична..