Вучићево обитовање у Паризу, поразно по наша историјска сећања, медијски је пропраћено као изузетно успешно имајући у виду његове важне државничке сусрете

Прослава стогодишњице завршетка Првог светског рата у Паризу (Фото: EPA/ Mikhail Metzel)

Пошто је реч о председнику државе, реч је, нажалост, о три пораза Србије у Паризу. Трагика ових пораза утолико је већа што су се догодила на стогодишњицу завршетка Првог светског рата у којем је Србија била општи симбол победе. Савезници из тог времена улогу Србије умели су да цене. Њихови данашњи наследници, пре свега Француска као домаћин меморијала, врше фалсификовање прошлости и свечану церемонију прилагођавају данашњим политичким потребама – брисањем разлика између победника и побеђених, тада постојећих и непостојећих држава, данашњих држава и квазидржава. Председник Србије одлично се прилагодио „духу времена“.

Вучићев пословично снисходљив став према западним политичарима најпре се манифестовао у предигри свечарских догађаја, када се на позив Ф. Могерини састао са Х. Тачијем. Ако би се судило по Вучићевим изјавама, рекло би се да је он тамо отишао да би високој представници ЕУ у брк скресао да нема даљих преговора док ЕУ не натера косметске Албанце да повуку одлуку о увођењу високе царине на робу из Србије. Кабинет Ф. Могерини, међутим, саопштио је да су се председници Вучић и Тачи састали да би започели разговор о тексту правно обавезујућег споразума, тј. о признању Косова од стране Србије. Неколико дана касније, после завршне церемоније париске свечаности Волфганг Петрич је изјавио да је добро што су Вучић и Тачи били у Паризу, јер треба да дођу до компромиса и ставе тачку на Први светски рат. Не би се требало освртати на ову глупу и малициозну Петричеву изјаву, да јој председник Србије својим држањем није дао за право.

Други Вучићев париски гаф тиче се заставе тзв. Косова у Нотр Даму. То је испао догађај од значаја само за јавност Србије имајући у виду да су се само овде чули гласови протеста. Ако је председник државе решио да, упркос чину домаћина који је Србија могла да схвати само као провокацију, ипак присуствује меморијалним свечаностима, требало је бар да уложи јавни протест и да свима присутним стави до знања да је реч о политичкој злоупотреби важног догађаја. Своје обраћање јавности овим поводом он је свео на Србију и то у карактеристичном свађалачком тону према другачијем мишљењу.

Да је учинио оно што није, можда не би доживео, и цео српски народ са њим, понижење на самој завршној церемонији. Сви су видели да је том приликом био смештен на резервну клупу, за разлику од таквих великих наследника Великог рата као што су председници Косова и Хрватске. У реду, ови су се прошверцовали у прву клупу захваљујући општем протоколу који је био склон томе да прошлост замени садашњицом. У складу са тим, ако је у првој клупи била немачка канцеларка, зашто не би и председници Косова и Хрватске. То је заиста у духу времена који ову тродимензионалну категорију – прошлост, садашњост, будућност – своди на ванвремено сада. Али, ако је званично француско тумачење времена такво, зашто би било и српско.

Председник Србије се објективно прилагодио времену а субјективно зауставио бујицу емоција. То је бар његово објашњење за домаћу јавност, објективно ојађену догађањем у Паризу. Али, овде се не ради о емоцијама, већ о чињеницама. Париска церемонија била је противчињенична. Само би свечана тишина, са колико год највиших државних званичника, била у складу са поводом догађаја. Испало је, али не случајно, да је један историјски повод без преседана послужио као прилика за безброј бучних а безначајних билатералних сусрета. Тако је и Вучићево обитавање у Паризу, поразно по наша историјска сећања, медијски пропраћено као изузетно успешно имајући у виду његове важне државничке сусрете. Да је уместо тешко обузданих емоција хладне главе напустио завршну церемонију, бар некоме би ставио до знања да је све то болно неозбиљно и да ови данашњи нису ни за нокат оним прошлим.

Сва је срећа да је председник Вучић одмах по повратку у Београд добио сатисфакцију за своје душевне боли. Овдашњи француски амбасадор извинио се због „грешке у распореду“. Ако су могли да направе онако јадну церемонију, могли су овако јадно и да се извине. Али, ништа за то, наш председник је још јадније прихватио такво извињење твитом: „Хвала амбасадору Мондолинију на дивним речима и поштовању које је показао према српским жртвама. Србија ће на величанствен начин дочекати председника Макрона“.

Што би рекла госпођа министарка: неће ваљда две државе да зарате због једног сломљеног носа.

RTS je upravo u prenos iz Pariza ubacio freeze frame. pic.twitter.com/EnHdNek0xf

— Milan Šarić (@MilanSaricN1) November 11, 2018

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 12. 11. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Париз, Слободан Самарџић, Стогодишњица завршетка Првог светског рата