Презир према раднику није знак надмоћи, већ симптом страха. Радник је презрен због тога што и даље производи неку вредност
Фото: shutterstock
Карл Маркс је, као и други очеви модерне, Дарвин и Фројд, међу најрелевантнијим мислиоцима у људској историји. Он и данас говори тачно о кризи рада и вредности у економијама развијених земаља Запада. Починио је неколике грешке, пишући о контрадикцијама капитализма и потенцијалу радничких маса Запада да изнедре револуцију, али не можемо га, изузев недостатка историјске антиципације оптуживати за мањак аналитичког односа према свету у коме је поникао. Чињеница да није успео да предвиди револуционарна збивања у великим земљама ван сопственог културног и цивилизацијског видокруга, такође је евидентна. Писао је оптерећен расистичким предрасудама, колонијалним светоназором и осећајем за велику мисију која до данас није напустила ауру западног интелектуалца. Препознавао је неправду али је мислио да о правди морају да одлучују европски народи, моћни, развијени историјски народи.
Какав је данас однос западних интелектуалаца према марксистичкој доктрини?
Углавном позитиван. Али, у библиотечким претраживачима престижних универзитета на Западу једна од најређе спомињаних речи је – радник. Ово не изненађује. Свет се не брине за права радника, нити радници спадају у мањинске групе чије се потребе истичу у први план у медијима или јавном дискурсу.Упркос експанзији система који се баве људским ресурсима, инклузивношћу и једнаким правима, делује као да свет о радницима брине пре свега усавршавајући механизме мониторинга и контроле.
Револуционарни потенцијал радника је опасан. Однос медија и академика према раднику веома ретко идентификује овај потенцијал као нешто позитивно већ покушава да га на сваки начин омеђи. Чини то често заобилазним путевима. Кроз однос према белом раднику, раднику хришћанину, муслиману, раднику као стубу традиционалне породице или раднику који је поводљив и неупућен у тајне социјалног инжењеринга, али – наравно – склон популизму, национализму, ксенофобији. Готово сваки радник се може денунцијантски свести на једну од ових категорија. И кроз демонизацију постати непријатељ цивилизованог света. Радник тако постаје мета оних који су, као што нас учи Валтер Бењамин, лакеји државног и корпоративног капитализма, уместо да буду центри критичког преиспитивања.
Пасолини је својевремено, у разговору за италијанску телевизију рекао да га као уметника занимају дубока духовна искуства и једноставни, необразовани људи, радници и сељаци на које није утицала култура средње класе. Да има прилику да данас разговара са марксистичким апологетама које се често користе његовим именом трућајући о прогресу и једнакости, вероватно би их, као Маршал Маклуан у Аленовој комедији Ени Хол извео из реда нагураног испред неког биоскопа са социјално одговорном темом, и казао: ’Ово о чему ви говорите са мојим учењима нема никакве везе.’
Ван западног света, у земљама револуционарне, транзиционе прошлости, однос према раднику је такође амбивалентан. Знамо да су револуционари пореклом из Трећег света били деца привилегованих породица која су завршавала школе на елитним универзитетима на Западу. У тим земљама, радничка права су била у тесној вези са антиколонијалним покретима, и са свеже одштампаним дипломама енглеских, француских, немачких универзитета ови револуционарни лидери су кретали у борбу за национално и социјално ослобођење. Читали су Маркса. Али и Фанона. Неки од њих, додуше веома ретки, школовани су и на Западу и на Истоку, као Иљич Рамирез Санчез, али су, сасвим радикализовани, акцију тражили ван универзитетских амфитеатара.
У нашој земљи ствари су нешто другачије. Јосип Броз Тито је био необразован човек. Вероватно по академским квалификацијама на дну лествице револуционарних лидера двадесетог века. Многи од његових следбеника били су полуобразовани људи, ниских академских знања и вештина, и професионалних квалитета. Међутим, створили су изузетно опасан и заводљив преседан: да ешалони приградског полусвета могу да воде државу која претендује да буде озбиљна.
Опасни, презрени радник никада није изашао испод будног ока идеолошког комесара. Радници који су веровали у неку врсту плурализма и дијалога после рата су брзо елиминисани као реакција. Друге је систем остракизовао као стаљинисте неколико година касније и завршили су у концентрационом логору.
Револуционарне вође које нису имале много радног искуства често би се позивале на права радника. Али ти људи никада нису радили. Ако су пре рата били фабрички радници, у хале се након револуције нису вратили. Тај презир био је готово увек сакривен иза јасне демаркационе линије којом су радници брижљиво, патронизујуће ограђивани од остатка друштва. У филму Човек није тица, рецимо, висока уметност (концерт класичне музике) се доводи ’на ноге’ радницима, у производну халу, никада им не дозволивши да постану нешто друго.
Шездесетих и седамдесетих година, на трибинама би се, веома ретко, међу неколико стотина присутних нашао и неки храбри увређени човек, понекад питајући присутне који су понтификовали о правима запослених: Колико је међу вама радника?
Тако је остало до краја. У грађевинској фирми за коју је радио мој покојни отац, радницима је чак и у иностранству налагано да гледају пренос Титове сахране. Они који су одбили да се повинују наредби трпели су дисциплинске мере. Власт се очигледно бринула за идеолошко здравље радника. Не и за физичку безбедност.
Толико да су у време Заливског рата из Јемена евакуисани тек када су почели напади на не-арапско становништво. Пре њих су повучени чак и јужнокорејски војници.
Презир према раднику умотан у обланде слободног одлучивања, инвестиција, инвеститорске бирократије и људских ресурса, је једна од константи транзиционог процеса. Радник је гладан, лоше плаћен и незаштићен, разочаран и конфузан. Љут. Радник је алкохоличар и насилник. ’Жртва’ је вере, замки и лимитација националног и културног идентитета. Радник воли спорт, и спорт му треба понудити у неиздрживим количинама. Нека се и она или он компензују кроз нечије успехе на колективном плану. Нека у слободном времену не читају. Лакше ће бити ако постану навијачи. Ако навијају за неког ко је успешан. Гледају ријалити телевизију. Или у таблоидима читају о баналностима свакодневице и испразним животима на естради.
Радник по сваку цену мора бити раздвојен од сељака. Нарочито у земљи у којој је свако имао деду и бабу на селу. У земљи у којој село и данас храни град. У земљи у којој су нека села, и породице давали све мушке главе у борбама за независност. И у земљи у којој су радници и радничка деца изгубили све вештине и знања потребна за преживљавање која су красила претходне генерације. Радник никако не сме бити идеологизован. Не сме имати јак синдикат. Не сме слушати свештеника или хоџу. Читати. Нити устати за своје права. Већ ће га неко други, као колонизованог урођеника Трећег света, како пише у Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте – и како нас учи Едвард Саид – представљати. Неко ће артикулисати и заступати радничке интересе. Наравно, уз најбоље намере.
Презир према раднику није знак надмоћи, већ симптом страха. Радник је презрен због тога што и даље производи неку вредност. И као што нас обично презиру они који не могу да нам опросте јер су нам починили некакво насиље, тако оне који раде презиру други који од њиховог рада живе. Они који се рада боје.
Налик на постепено губљење појмова деснице и левице, и појам радништва у времену сервисних и дигитализованих економија је довео до артикулисања жеља радништва на већ безброј пута компромитованe начине. Одједном су запослени, који по свему представљају слабо или недовољно плаћену радничку класу а који више не раде у рудницима већ седе иза компјутера или раде у кол центрима постали нешто друго. Као што је Пасолини предвидео пре много година, утопивши се у гримизну масу гласача средње класе који на Западу заузимају 70 до 80 посто гласачког тела, ови људи су нестали. Нико не зна у шта верују осим снижених каматних стопа и дијагонале ЛЕД телевизора, и нико не зна због чега мењају политичке лидере, осим ако им је досадило њихово појављивање на телевизији. Ти радници који себе сматрају средњом класом немају емпатију за друге људе, чији животи су једнако испразни, једнако опустошени.
У сјајним филмовима покојног аустријског документаристе Михаела Главогера Working man’s Death иWhore’s Glory раднику и проститутки су као и револуционарима преостала само њихова тела у борби за преживљавање. Главогер примећује сличности између радника у Донбасу, Нигерији и Индонезији, који раде у сменама од дванаест и четрнаест сати, проститутки на Тајланду, у Мексику и у Бангладешу, које тело продају клијентима за мање од једног долара. Не даје решења али повлачи паралеле, проналази заједнички језик, потребе, фрустрације. Можда је то и начин да се особа ухвати у коштац са очајем и ендемским сиромаштвом које је опколило радника. Са страховитом мржњом према некоме ко још увек ради а коме је украдено све осим вештачке вилице или таблета за високи притисак. Видевши људе који су одавно престали да читају Маркса и Фанона, Аустријанац проналази стару челичану у Немачкој која је претворена у забавни парк. Изгледа бизарно, смешно, непотребно. Али налази и другу, која на ободима великог кинеског града ради пуном паром. И где радници, уморни, али не и потиштени, говоре о томе како су сопствени рад уградили у изградњу земље, образовање своје деце, и останак у заједници из које су потекли. То, за почетак, није мало. Јер заједница је тек једним делом економија. И они који јој највише доприносе то најбоље знају.
Categories: Не само о економији
Оставите коментар