Свеједно, срећан празник и вечнаја памјат српским јунацима
Наравно да је лепо што је неки празник везан за Велики рат државни празник у Србији.
Једино што човек не може да се отме утиску да му назив делује помало бледо, непотпуно и привремено за све оно што победа у Великом рату за Србе значи: „Дан примирја у Првом светском рату“. Више као назив неког семинарског рада.
Дође као да је и привремено успостављен.
Свеједно, срећан празник и вечнаја памјат српским јунацима!
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
« Дан примирја у Првом светском рату“ је велики празник којим славимо помирење сећања, помирење меморија. Славимо три догађаја који су се десила на истом месту у Компјењској шуми у истом вагону :
– 11 нов 1918, француски маршал ФОШ је Немцима издиктирао текст примирја којим је поражена Немачка
– 22 јуна 1940, немачки канцелар ХИТЛЕР је Французима наметнуо текст примирја којим је поражена Француска
– 10 нов 2018, г Макрон и гђа Меркел су се у томе вагону загрлили, потврдили француско-немачко пријатељство и, уместо пребројавања жртава, окренули будућности.
Свеколико слагање делим са оцем Ненадом, онеспокојен баналношћу и кичем којим евроатлантски ” свеједозвољено ” и ” свејерелативно ” идолопоклоници намећу заборав и бесмислије у оне величанствене догађаје у којима је вечност пробој у време начинила. Но, и даље дубоко верујем да Светосавско Србље и Богоносне Србске земље и море, уздајући се у Крст Часни и Духа Истине, неће себе обући банално и кич одело безверја и богоборства, да Вечно памћење у незаборав вечни не зађе… Слава и благодарност јунацима Србским, јунацима земаљске и Небесне Србије!
П.С.
@Деда Ђоле
У Литургијском миру и радости, како пажљиво читам Ваше коментаре и још пажљивије не делим слагање са истим, Вас молим да Вам коментари никако не буду такви као да их је вучић писао. Мислим да јесте посве изнад таквог празнословља и јаловости… У здрављу Вам будући коментари на овом многопоштованом сајту.
Г-дин Илић каже: „…Једино што човек не може да се отме утиску да му назив делује помало бледо, непотпуно и привремено за све оно што победа у Великом рату за Србе значи: „Дан примирја у Првом светском рату“. Више као назив неког семинарског рада. Дође као да је и привремено успостављен.“. Па – и јесте привремено био успостављен – већ после 20так година дошло је до наставка (уствари тог истог) рата. Данас, на париској свечаности, само у једном магновењу се видела застава Краљевине Србије… Наравно, ни о каквој победи није било ни речи, нису извођене никакве војне параде, само је Макрон извршио симболичну кратку смотру минималног представништва француских јединица у парадној униформи. При кратком читању успомена војника – учесника рата о дану примирја – српски нису били ни поменути. Шта је Вучић тамо радио – то само он зна (ако је свестан) – а ако су га припустили у неко предсобљево предсобље увече, може бити одушевљен. Наравно –извештаји његових “новинара“ сервирани српској публици ће бити пуни одушевљења о његовом “тријумфалном” пријему у Паризу…..
”ВЕЧЕРЊЕ НОВИСТИ”
Tanjug | 10. novembar 2018. 11:47
”Srpski patrijarh Irinej dao je blagoslov da se oglase zvona u Spomen hramu
Svetog Save na Vračaru povodom obeležavanja Dana primirja u Prvom
svetskom ratu u nedelju, 11. novembra, u 12.30”?!
Очигледно: ”Грешка у корацима” Црквеног и историјског
вићења историјских чињеница!
Данас је дан сећања на капитулацију ”Централних сила”,
сећање на згажене и поражене три Царевине – Аустро-Угарске ,
Немачке и Бугарске – Црне тријаде безумља и мрака!
Драган Славнић
Ко слави Хитлером тријумф? Буди Бог с нама…
Када коментаришемо данашњи дан и пре свега данашњу свечаност занемарујемо једну важну ствар – да је реч о превасходно француском догађају и француској прослави. Не свесавезничком јубилеју који се заједно слави. Француски председник је био домаћин и он је позвао оне лидере за које сматра да је потребно – то је учинио као председник Француске а не као главнокомандујући савезничким снагама 1918. године. Уосталом, нешто слично ради и руски председник у вези са Даном победе па се ту нађу представници неприајтељских држава (који ни сада нису Бог зна како наклоњени Русији) и представници оних народа/земаља који су пре седамдесетак година били наклоњени Осовини а сада су у блиским везама са Русијом (Ирана, арапских земаља).
Грешка је што Србија није боље дипломатски припремила терен и што је српски председник био у дубокој позадини на данашњој свечаности. Но, ако се цела ствар разуме као још једна посета Француској без већег политичког значаја, можемо чак и то да му опростимо. Ако се на маргинама, приликом сусрета са Тачијем, не деси нешто далекосежније и злокобније.
СРБИЈА ЈЕ ОСТАЛА УСАМЉЕНА ЗБОГ ПРОПАСТИ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који се тичу нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног и пониженог несрећног српског народа, неможемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског, масонско-марксистичког, идолатриског, окултног и езотериског друштва, које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“…
Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, бундистички, фабијански и бољшевички лакеј, који се у најтежим моментима србског и руског народа у Првом светском рату сврстао на страну највећих наших непријатеља. Србија је остала усамљена без пријатеља и без руске подршке. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).
Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еуген Гонда у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где дословно каже: „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” (Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).
Имајући на уму да се цар Никола II, велика словенска душа, једини пријатељ србског народа, одрекао престола 2. марта 1917. године и да је образована прва влада кнеза Љвова која је трајала до 2. маја. Њу је сменила друга влада кнеза Љвова, која је трајала од 2. маја до 2. јула. Иза ње је дошла прва влада Александра Керенског, петровградског адвоката, масона, који је свој велики говорнички таленат искористио да доврши демоларисање руске војске. Ову је владу заменила друга влада Керенског, која је трајала до 25. октобра 1917. године. Руско самодржавље је било срушено. Буржоаско-демократска револуција је била остварена, према фабијанско-бундистичком пројекту, чија су седишта била у Лондону и Њујорку. Русија је остала без цара. На сцени се појавио фабијанско-бундистички лакеј Лењин. Он се 16. априла 1917. године укрцао у немачки воз и вратио се из Швајцарске у Русију, да покрене другу етапу фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у Русији.
Прва фаза буржоаско-фебруарске револуције била је завршена. Лењин је фабијанско-бундистичкој и бољшевичкој партији одредио задатак да преотме власт од инфантилне буржоазије, каја је приграбила власт фебруарском револуцијом. Увео је револуцију у другу етапу у којој ће сва власт доћи у руке фабијанско-бундистичко бољшевичких структра. Избацио је паролу – „Сва власт Совјетима!“
Револуција је била остврена. Остварило се и пророчанство Ф. М. Достојевског (1821-1881):
„Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…
Пустићемо пијанство, сплетке, потказивања, даћемо маха нечувеном разврату, свакога генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ-потпуна једнакост!… Данас је потребно имати један или два нараштаја разврата, разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву животињу – то нама треба! Ми ћемо прогласити рушења… Ми ћемо пустити пожаре… Пустићемо легенде. И почеће пометња! Настаће такво љуљање каквог свет још није запамтио!… Замаглиће се Русија-заплакати земља за старим боговима!…“
Отпочео је тешки и крвави грађански рат. Фабијанско-бундистичке и бољшевичке структуре у Русији биле су усмерене и на стварање независних држава.
У мемоарима Лојда Џорџа, између осталог, стоји:
„Начин на који је руско царство разбијено може се видети по овим датумима:
12. септембра 1917. – Независност Пољске од Русији признали су Централне силе, које су јој дале привремени устав.
20. септембар, 1917. – Веће народа Транс-кавказије, Јерменије, Грузије, Азербејџана и Дагестана прогласило је Транскавказију као савезну Републику.
20. новембра 1917, – Украјина се прогласила независном Републиком.
28. новембра 1917. Естонија је прогласила независност.
6. децембра 1917, – Финска је прогласила независност.
23. децембра 1917, – Бесарабија је формирала независну Републику Молдавију.
4. јануара 1918, – Независност Финске признали су Русија, Француска и Шведска.
12. јануара 1918, – Латвија је прогласила независност.
9. фебруар 1918, – Украјина је склопила посебан мир са Централним силама…“
(Види: David Lloyd George, War memoirs, Vol. II, London, England, 1938, стр. 1886-87).
Што се тиче бивших совјетских фабијанско-бундистичких и бољшевичких република у овом контексту помунили бисмо књигу руског царског генерала Н. Головина, коју је објавио у емиграцији под насловом “Чему тежи Велика Британија”, где дословно стоји:
„Овде морам поменути сравњење, које сам већ неколико пута раније чинио. Ја сам сравнио британске политичаре са хидро-инжењерима, који желе да искористе стихијску силу воде, организујући њен ток. Такву исту стихијску појаву представља распад Русије, који долази услед тога, што су у Москви бољшевици на крмилу врховне власти. Једна појава тог распада је удаљавање од Москве свих делова Руске Империје, која је под царском влашћу била ‘велика, јединствена и недељива’. Нарочито силно се испољава тај процес на периферији Русије. Он је већ довео до образовања читавог низа независних држава, које су добиле карактеристичан назв ‘лимитрофи’. Али тај процес још није завршен. Докле год се државна власт буде налазила у рукама бољшевика, он ће се продужавати повињијући се неумољивим законима историје. Отпадаће не само области са народима друге расе, него ће се чак и у областима од искона руским развијати процес дезинтеграције. Предзнаци таквог процеса већ се осећају; с једне стране то се доказује порастом украјинске самосталности, с друге стране – појавом изданака сеператизма тамо где је изгледало, да је чак и сама помисао о сепаратизму смешна: у козачким областима, у Сибиру и на руском Далеком Истоку.
Под таквим условима ствара се у стратегиском смислу, необично погодна ситуација за наступање Велике Британије не само у Перзију него и даље у Закавкаску. Овде ће она лако моћи да примени свој омиљени метод продирања: образовати мале независне државе, које ће ради заштите добивене самосталности бити вољне ( заинтересоване ) да остану у орбиту политике Велике Британије. Помињем: Португалију, Белгију, Холадију, Грчку, Финску, Естонију и Литву. Претварање Британске Империје у Савез слободних држава, може само ојачати поверење малих држава према вођама британске политике.
Као таква независна држава у западном делу Закавкаске може бити Грузија. У источном делу Заквкаске, може се створити таква мала независна држава од руског Азербејџана са нафтом у Баку…” (Види: Н. Н. Головин, Чему тежи Велика Британија, Београд, 1938, стр. 188).
Мада смо доста разочарани улогом Србије на париској свечаности, ПОЛИТИКА и ТАНЈУГ су се потрудили да нам поправе расположење. Објавили су Вучићево саопштење : “Трамп ми је пред 25 људи рекао да су Срби велики народ и да ја представљам велики народ”.
Вучић је наставио : “Сигуран сам да Трамп не зна да сам председник Србије, без обзира што смо се и раније видели. Нисам од оних који пате од комплекса виших вредности и значаја. Знам да нема појма ко сам . . . “
Недавно је Трамп помешао Балкан и Балтик, оптуживши балтичке вође за рат у Југославији. Овога пута ПОЛИТИКА нас је уверила да је Трамп рекао човеку кога не познаје да су Срби велики народ. Пред 25 сведока.
@Деда Ђоле: Пошто видим да Вам (баш као ни Вучићу) енглески језик није баш добро познат (а поготово не његова америчка верзија), морам Вам саопштити да “great people” (уколико је уопште истина да је то Трамп казао) уопште не значи “велики народ”, него “сјајан/одличан и сл.) народ”, и да то амерички политичари радо употребљавају онда када треба на брзака нешто позитивно да “лупе” о нечему о чему мање-више појма немају.
Овде је @Драган написао промашен коментар, цитирам :
Данас је дан сећања на капитулацију “Централних сила“,
сећање на згажене и поражене три Царевине – Аустро-Угарске ,
Немачке и Бугарске – Црне тријаде безумља и мрака!
Драган Славнић
@Драган није разумео да је ДАН ПРИМИРЈА дан мира и пријатељства. То је дан када сви, и поражени и победници стоје раме уз раме, окренути будућности. А будућности нема без помирења, без праштања.
Они који нас стално враћају у прошлост, у бивше ратове, они који стално пребројавају своје жртве тражећи освету – они подгревају сукобе и припремају нове ратове
Французи и Немци су одавно схватили да су их ратови уништили и окренули се будућности : отворили границе и развили јаку економију која гарантује пристојну плату, добру социјалну заштиту и ВЛАДАВИНУ ПРАВА.
@Деда Ђоле
“@Драган није разумео да је ДАН ПРИМИРЈА дан мира и пријатељства.
То је дан када сви, и поражени и победници стоје раме уз раме, окренути
будућности. А будућности нема без помирења, без праштања.” ?!
Добро, да ли су непријtаељи – поражени – затражили опроштај од Савезника,
сваког понаособ?
Нису!
Па, како онда да им се опрости?
Поражени и победници могу стајати раме уз раме, само када се поражени
покају, и обећају да се то више неће поновити.
1999. демантује то стајање ”раме уз раме”, и показује да поражени не само
што неће да се покају, затраже опроштај, већ користе сваку приликку да
према Православним Србима избљују сву своју крволочност и звероликост?!
Ако није тако, демантуј то, @Деда Ђоле!
Логила ”дебелог црева”, то не може да разуме, зар не?
Питај свештеника Ненада Илића, да ти објасни, зашто Луцифер и Господ
Бог не потпишу ”примирје” – ”дан пријатељства” – и, раме уз раме, окрену се
ка будућности!
Трабуњаш:
”Они који нас стално враћају у прошлост, у бивше ратове, они који стално
пребројавају своје жртве тражећи освету – они подгревају сукобе и
припремају нове ратове”
Србија – не тражи нове ратове, нити кога мрзи, већ тражи да се поражени
покају, а сећење на прошлост, жртве и проливену крв својих предака –
никако није позив на нове ратове, ваћ само подсећање поражених на
њихову сатанску крволочност и звероликост, све дотле док се не покају,
затраже опроштај и плате ратну одштету за Први и Други светски рат,
и за Трећи балкански, од 1991 до 1999.
Драган Славнић