Подсећамо председника да му нико није дао, нити му је могао дати, овлашћења да крши срж Устава и да даје српску територију и предаје српски народ

Већ неко време постало је јасно да терористичко-криминалне структуре, које Запад и српски режим зову „косовске власти“, не прихватају понуду председника Србије Александра Вучића о изразито асиметричном „историјском“ споразуму замене пуног и неповратног признања нове албанске „државе“ Косово за минорне територијалне и формалноправне „уступке“. Уз то Запад, као налогодавац и српских и „косовских“ власти, тренутно није у стању да доведе до краја по нас погубни „споразум“. Без обзира на ове  очигледне чињенице, председник и скупина њему послушних и од њега зависних службених лица и даље истрајавају на погубно-губитничкој политици тзв. „разграничења Срба и Албанаца“.

Председник се и даље не обазире на став српске јавности која је, и према његовим, више пута изношеним сазнањима, плебисцитарно против тзв. „разграничења“. Он, такође, дрско игнорише у више махова, почевши од 10. маја па до јуче, 7. новембра, понављани недвосмислени  став Српске православне цркве против његовог „плана“. Коначно, он „заборавља“ недвосмислено, у нашој јавности сакривено, одбијање његовог „плана“ од стране председника Русије приликом њиховог недавног сусрета у Москви. Због тога ми, покретачи Апела за одбрану Косова и Метохије, пред пут председника у Париз, где се спрема да стогодишњицу највеће српске, милионским жртвама плаћене, победе обележи заједно са „косовским председником“ и под „косовском заставом“, слободни смо да га подсетимо:

1. да му нико није дао, нити му је могао дати, овлашћења да крши срж Устава и да даје српску територију и предаје српски народ,
2. да му српски народ неће допустити да доведе до краја договор којим би обешчастио и одузео прошле и будуће векове српске историје,
3. да српска јавност није насела на његов покушај наставка нечасних „преговора“ под димном завесом упорних понављања како засад нема ништа од „компромиса“ и да је његова „косовска политика доживела пораз“.

Једино назови-разумно објашњење које председник нуди за давање српске земље и српског народа његовим вековним непријатељима, тј. за трајно идентитетско, историјско, економско и геополитичко сакаћење Србије, јесте да економија тобоже не може да се развија у условима политичке недефинисаности. Не само што постоје примери доброг функционисања економија упркос, председнику тако мрском „замрзнутом конфликту“ (Израел, Кипар, Северна Ирска, Јужна Кореја, својевремено Хонг-Конг), него он настоји и да нас убеди да је разумна и морална трампа од њега обећаваног варљивог материјалног благостања за трајно одрицање од нечега непролазнога на чему почивају и држава и народ – а то је српски идентитет.

Не можемо да „љубимо земљу потомака“ не љубећи „земљу предака“, према председниковом омиљеном цитату изјаве Симеона Лупуса, турског и аустријског шпијуна из Златног руна Борислава Пекића, јер без својих предака и ми данашњи, и сви долазећи нараштаји, били бисмо нико и ништа, тј. морално-интелектуално декласирани људи – попут вазалске врхушке у Србији која се упиње да нам промени сећање, „редизајнира“ разум, узме образ и одузме будућност.

У Београду, на Митровдан 2018.
Покретачи Апела за одбрану Косова и Метохије

Categories: Моба

Tags: Александар Вучић, КиМ, Покретачи Апела, апел за одбрану КиМ