Слободан Антонић: Наш циљ да са Косова оду окупатори, а Србија врати у Пећ и Призрен

Заиста верујем да ако свако од нас уради макар нешто, колико може, али посвећено и од срца, да неће проћи много а да сви заједно не запевамо „Многаја љета“ у Богородици Љевишкој

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

„Наш народ није савршен, као што није савршена ни наша култура. Срби су у многим аспектима доиста запуштен народ, јер их већ деценијама издаје и продаје његова сопствена елита. Али, здраво језгро наше старе нације је сачувано. Ми смо топао и срдачан свет, помало наиван, али ипак спреман да кад год може помогне. Ми још увек верујемо у хуманост, у доброту, у божанску правду. Наше светиње нису празне, још увек не продајемо цркве за коцкарнице, не избацујемо децу из куће са 16 година, нисмо још постали циничне и хладне машине за прављење пара…

Овај народ има судбину и има будућност. Али, нажалост, овај народ нема елиту. Наша елита је слаба, поткупљена и не воли свој народ. У томе је невоља.“

Ово у интервјуу „Искри“ каже социолог Слободан Антонић.

Недавно је вас, више од стотину интелектуалаца, угледних људи, професора универзитета, потписало Апел за Косово. Колико се тај апел у Србији чуо, колико је утицао на власт а колико на народ, је ли било какве вајде од њега?

– Немам илузију да је Апел зауставио или успорио намере да се Косово преда. „Што си наумио да чиниш, чини брже“, каже Христос Јуди Искариотском. Боље је одмах видети право лице издаје него наставити са слушањем пренемагања и лицемерства.

Али, Апел је потписало и једанаест владика, после чега је и Црква дигла свој глас. Интелигенција и Црква су тиме рекли своје. И то је чуо свако ко је требало да чује.

Ми, потписници, нисмо Пинк да нас гледа милион људи. Али, знамо да су нас чули у влади, и у председништву, и у војсци и полицији, чули су нас у политичким странкама и у амбасадама.

А то је, мислим, сасвим довољно да се тамо где треба схвати да то са предајом Косова неће баш ићи тако лако.

Кад кажемо стотину интелектуалаца, мислимо – само стотину. Шта је са осталима, да ли су сви остали противни ономе што у апелу пише, или је било размеравања и мерења – потписати или не. Од чега се плаши данас српска интелектуална елита?

– „Један је мени колико и десет хиљада, само ако је добар“, рекао је Хераклит. Знатан део српских интелектуалаца припада такозваној опслужујућој интелигенцији. Они опслужују систем, а он је, тренутно, у Србији, у суштинском смислу, аутоколонијални. Они служе атлантистичком Мамону. Шта се њих тиче Грачаница, Дечани или пак васкресење?

А опслужујућа интелигенција заправо је медиокритетска интелигенција. Они нису „елита“ зато што су талентовани. Они су „елита“ зато што су послушни. Зато што су купљени и зато што су корисни идиоти.

С друге стране, ми који смо потписали можда смо тек „шака соли“. Али, и шака соли је некада сасвим довољна да се доста тога засоли.

Једном сте рекли – не треба замерити сиромашном човеку када за две хиљаде динара прода свој глас и после за те две хиљаде купи брашна и хлеба да би остао жив. Колика је данас цена српске елите?

– У новцу прилично мала, поготово за колонијалне метрополе какве су Берлин, Лондон или Вашингтон. То вам је неки грантић, неки хонорарчић, нека наградица… И пола Београда је ваше.

Али, шта ће вам тих тридесет сребрњака кад се нађете на Страшном суду, најпре код потомака. Лепо је речено – родитељи ће вам све опростити, деца неће ништа.

А онда следи и прави Страшни суд. Кад год се преметне животом неки декларисани атеиста из наше компрадорске интелигенције ја помислим – колико ли он сада мора да је изненађен. Некад замишљам израз његовог лица док се суочава са оним чему се смејао и изругивао, проглашавајући то глупошћу и измишљотином.

Треба се бојати вечности. А за хонорарчић – глупо је продати се.

Елита на власти има прилично лоше мишљење о народу. Кажу – нерадници, лезилебовићи, без радне етике, без културе, има посла – народ неће да ради, итд. Да бисмо постали бољи на нас би требало накалемити неку другу етику, протестантизма рецимо. Да ли смо баш такви?

– То по правилу причају аутоколонијални политичари, чија је функција иста као и компрадорске интелигенције – да пацификују и упрегну народ, како би од њега направили послушну и јефтину радну снагу.

Кад они своју децу буду дали на дуално образовање, па их после запослили као мотаче каблова код неког „страног инвеститора“, кад им синови и кћерке буду рмбачили за двеста евра – онда нека нам причају како има посла, али да је народ лењ.

Да ли Европа, оличена у Европској унији, треба да дође овде и да нам уреди живот до последњег детаља, да нас научи и како славу да славимо, или бисмо понешто могли и сами. Шта се крије иза тезе да код нас ништа не ваља, а да у ЕУ све ваља, и да смо без њихове етике, њиховог морала, њихове културе, традиције, пропали начисто?

– Паметне ствари треба учити и од пријатеља и од непријатеља. Али, не треба се заваравати какву улогу је политичко-економска елита ЕУ наменила Србима. Ми има да будемо њихова помоћна и услужна радна снага. Они ће да буду инжењери, а ми дунђери, они законодавци, а ми келнери.

„У се и у своје кљусе“, лепо каже наш народ. Нама треба посвећена и просвећена национална елита, не инструкције бриселских бирократа како да реглементујемо овдашњи свет живота.

Наш народ није савршен, као што није савршена ни наша култура. Срби су у многим аспектима доиста запуштен народ, јер их већ деценијама издаје и продаје његова сопствена елита. Али, здраво језгро наше старе нације је сачувано. Ми смо топао и срдачан свет, помало наиван, али ипак спреман да кад год може помогне. Ми још увек верујемо у хуманост, у доброту, у божанску правду. Наше светиње нису празне, још увек не продајемо цркве за коцкарнице, не избацујемо децу из куће са 16 година, нисмо још постали циничне и хладне машине за прављење пара…

Овај народ има судбину и има будућност. Али, нажалост, овај народ нема елиту. Наша елита је слаба, поткупљена и не воли свој народ. У томе је невоља.

Чини се да се у Европи последњих година, месеци пре бисмо рекли, буди покрет који прети да стане ногом за врат пројекту Европе без нација, безличне, очишћене од сваке националне, културне посебности. Како ви видите те процесе, има ли Европа снаге да се супротстави Соросу?

– Наднационална елита у ЕУ и САД данас се суочава с проблемом буђења обичног света, истог оног за ког су мислили да су га одавно пацификовали. Обични Европљани и Американци виде да раде све више, а да су све сиромашнији, док се малобројна супер-елита бесмислено богати.

Недавно је објављено да власник Амазона за сат рада заради 11 милиона долара, а његов радник у САД 12 долара. Радник од тих пара у САД не може ни себе да издржава, а камоли породицу. А тајкун не зна шта ће с парама.

Замислите да дневно зарадите 88 милиона долара. Како бисте те паре потрошили? Данас купите једну кућу, једна кола, једну јахту, сутра купите другу кућу, друга кола, другу јахту… Али, шта ћете педесет седмог дана? Или двеста педесет седмог дана? И шта ће вам уопште толике паре? Шта ће иједном човеку толики новац?

Али, ти људи на врху, ти који припадају светској суперкласи од неколико стотина људи, они су робови демона похлепе. И због тог демона сатиру милионе и милијарде обичних људи.

И сада је проблем у томе што је обичан свет у Европи схватио да супер-елита планира да увезе милионе јефтиних радника из Азије и Африке, који ће заменити тог обичног Немца или Италијана. А када се због тога тај Немац или Италијан побунио, елита је, преко својих медија и својих политичара, заграктала – то је популизам, то је успон деснице, то је фашизам!

Европска унија се пред нашим очима љуља и осипа, Британија излази, Вишеградска четворка одбија послушност, Италија се копрца да се спаси из лихварског сужањства. А ови наши политичари, уз здушну помоћ наше медијске и интелектуалне псеудо-елите, запели да нас по сваку цену тамо угурају.

Глупо и бедно.

У Србији се и даље, непрекидно, понавља – Европа нема алтернативу, ЕУ нема алтернативу. Има ли алтернативе и где је она?

– Будимо реални, Србија је мала земља да би без великих жртава сама могла да се до краја одупре атлантистичкој машинерији. Али, отпор се просто мора пружити, јер ће нас та машинерија самлети и од нашег народа направити гомилу лоботомизованих робота.

А кад се пружи отпор, онда ће доћи и савезници да помогну. Неки од наших савезника су довољно велики, као Русија, да нас могу заштити. А неки од њих ће се појавити и унутар атлантистичке структуре.

Заправо, „одакле долази опасност, тамо лежи и спас“, каже Хајдегер. Кад се бар један велики народ на Западу побуни и успе да сруши атлантистичког Левијатана, лакше ћемо се и ми ослободити нашег колонијалног положаја.

А дотле, треба пружати отпор, колико је у нашој моћи. Има једна лепа персијска прича. Јахао витез кроз шуму и угледао врапца како лежи, ножицама нагоре. „Шта радиш врапче?“, упитао га је. „Чуо сам да ће небо да падне, па се трудим да то спречим“. – „Зар ти, тако мали, да задржиш небо?“. – „Ја ћу да учиним што је до мене, а Бог ће да уради остало“.

Тако и ми Срби – треба само да радимо шта је до нас. А ваљда ће, на крају, Русија и Бог да учине остало.

Је ли Србија колонизована или је аутоколонизована?

– Промењен је карактер моћи у данашњем свету. Некада вам је моћник клештима чупао златан зуб, а данас ви сами извадите зуб и радосно му га однесете. То је зато што нам је ум претходно успешно колонизован, зато што смо поунутрили моћникову лажи-причу.

Срби су, најпре, поверовали бајкама да ће живети као Немци или као Американци ако своје ресурсе одмах предају немачком или америчком капиталу. А онда су пустили да им за елиту доведу компрадорску фукару и сноберајске аутошовинисте.

Ми смо колонизиовани преко наше псеудо-елите: политичке, економске, медијске и културне. Они су овом народу испрали мозак и убедили га да је ЕУ решење за све. И онда је народ почео да вади своје златне зубе и да их ставља на олтар бриселској бирократији.

Управо тако смо, између осталог, предали Север Косова Приштини.

Ако би се питање Косова морало решити сада, које би решење, по Вашем мишљењу, било најбоље за Србију?

– Oнај ко у овом тренутку хоће да реши питање Косова то ради на српску штету. Наш циљ је да са Косова оду окупатори, а да се Србија врати у Пећ и Призрен. Констелација снага сада је таква да то, нажалост, није могуће. Зато треба сачекати да се промени структура моћи на Балкану и у Европи. А дотле треба радити, спремати се и – веровати.

Ако свако од нас, као онај врабац, уради оно што треба и може, ми ћемо се вратити у Призрен и Пећ. И ја заиста верујем да ако свако од нас уради макар нешто, колико може, али посвећено и од срца, да неће проћи много а да сви заједно не запевамо „Многаја љета“ у Богородици Љевишкој.

Сад су сви срећни и истичу као важну ствар рестаурацију Споменика захвалности Француској. Мислите ли да неки споменици и њихова симболика бледе са разлогом? Како ми у очима света изгледамо обнављајући споменик људима који су нас бомбардовали пре непуних 20 година, а ни данас нису са нама у неким нарочито добрим дипломатским и било којим другим односима?

– Недавно сам шетао своју децу Калемегданом и рекао им: „Оно је споменик Француској која више не постоји“.

Те старе Француске, те земље Ламартина и д`Епереа, те културе која је ценила српску храброст и част, нажалост, више нема. Има Макрона који истиче заставу „Косова“ на Нотрдаму. И има француских банкара који гуле кожу с леђа нашим несрећницима који су морали од њих да узму кредит за стан. Али, она добра стара Француска једноставно је нестала.

Током срамне 1999. године – срамне за однос Француске према Србима – споменик на Калемегдану који помињете био је покривен црним застором. А онда је застор склоњен, иако, с обзиром како се званична Француска односи према нама, тај застор би морао тамо још увек да стоји.

Сада како ствари стоје, верујем да би требало размислити да се споменик можда премести негде другде. А да се на том месту једноставно обнови споменик Карађорђу, који су Аустроугарски окупатори демонтирали и уништили 1916. године.

Као још један од стубова нашег националног идентитета, намеће се језик, па и ћирилично писмо. Да ли сматрате да је ћирилица угрожена и подржавате ли законе који су у припреми, а односе се на очување ћирилице?

– Ствар је таква да је латиница данас колонијално писмо у Србији. У слободној земљи, два писма би се можда и могла и доживети као културни плурализам, као добродошли диверзитет. Али у колонији Србији?

Немојмо се заваравати. Није случајно што „страни инвеститори“ пишу искључиво латиницом. Није случајно што наше вашингтонске странке знају само за латиницу. Није случајно да наши аутоколонијални медији, наши аутоколонијални издавачи, наши аутоколонијални писци, познају једино латиницу.

Да они бар некад нешто напишу ћирилицом, па да кажемо – нема ту политике, нема ту неке посебне поруке. Али, искључиво латиница – па то је већ знак препознавања, статусни симбол који виче оне легендарне речи Мие Давид: „Како је само одвратна ова земља!“. Или која виче оне карактеристичне речи Владимира Арсенијевића: „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“.

Наша култура мора изаћи из тог аутколонијалног круга самопоништења. Зато и подржавам сваку иницијативу која нас може извадити из те жалосне, компрадорске црне рупе.

Када погледамо уназад, приметићемо да је светска историја пуна злочина које су починиле и ратова које су започеле католичке земље – крсташки ратови, Први светски рат, Други светски рат, злочини у НДХ, па је Србију 1999. године бомбардовало 18 хришћанских земаља (од укупних 19 које су вршиле агресију). Како то да једна религија која проповеда љубав међу људима може нанети толико зла свету и људима који на њему живе? Шта се догоди, па у име Исуса Христа неко убија?

– Ваше питање је изузетно важно, то је директан улазак у суштину теодикеје и есхатологије.

Ја нисам теолог, али заиста, зар није Јасеновац једна светскоисторијска мистерија? Не због броја жртва, већ због чињенице коју су констатовали готово сви истраживачи – то је место у коме је концентрисано вероватно највеће зло у историји.

Историја је препуна злочина. Али толико смрти, оне најстрашније и најболније, толико највеће и најморбидније погибељи – па то одиста није било никада и нигде у историји.

Зашто? Зашто су баш Свети Вукашин и Свети новомученици Јасеновачки морали да понесу тај крст? Шта је смисао тога да људи који се декларишу као хришћани, уз благослов клира који се такође декларише као хришћански, на такав, потпуно демонски начин уморе на стотине хиљада других хришћана?

Као хришћанин помишљам да је то стога што на то место мора да је провалио Сатана. Јер збиља, управо у Јасеновцу ми њега у потпуности видимо, какав је и шта је све у стању да уради.

Али, зашто су Срби били жртве тако страшног топоса светске историје? Недавно сам прочитао мишљење Владе Димитријевића да Срби имају сопствени Завет са Христом – још од Косова, и да смо управо због тога жртве деловања најстрашнијих демонских сила.

За мене је право чудо како су Срби уопште остали хришћани. Почетком 19. века Србија је била земља искључиво неписмених сељака. У Карађорђевој војсци, од 25.000 људи само један је знао да пише. У Правитељствујушчем совјету, од 12 министара само 4 су била писмена.Свештенство је било готово потпуно неписмено.

Па ипак, иако су деценијама, па и вековима пребивали у тако јадном културном стању, тадашњи Срби нису дозволили акултурацију. Та маса неписмених сељака није допустила дехристијанизацију, штавише успела је да сачува чистоту вере.

Када је први руски генерални конзул, Александар Гиљфердинг дошао 1857. у Босну и Херцеговину, приспевши међу Србе записао је: „Стојећи у мраку манастира Дужи и слушајући молитве као и код нас (у Русији), окружен гомилом припростог света, чудновато одевеног, обријаних глава, с црвеним капама у рукама, суморно сетног израза лица – света који на мене, туђина гледа као на рођеног брата, нехотице сам се питао: како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне цркве?“

Хиљфердинг даље примећује да је неписмени народ, са свештенством које је у тој мери необразовано „да би се врло лако могло, из незнања, заразити лажном науком“, био потенцијално једноставна жртва кривоверја пошто му је, због равнодушности туђинске управе, „свако могао прићи и пропагирати шта хоће“.

„Шта је сачувало овај народ у чистој вери?“, пита се Хиљфердинг да би затим одговорио да то може бити само чудновато велика „снага хришћанске љубави, која живи у народу“.

А ја бих додао – и снага Завета, да се издржи и не одступи упркос свих искушења. Па ако су те генерације могле да издрже, моћи ћемо ваљда и ми, у садашњим искушењима, као и у онима која нам тек предстоје. Срби су више пута у историји морали да носе крст. Али, где је крст ту је и васкресење, само треба бити тога достојан.

Важно је не уплашити се. А да се не бисмо уплашили, морамо разумети оно што нам се дешава и узајамно се храбрити. Мислим да томе и служе овакви разговори, као сада овај наш. И хвала Вам на томе.

Милан Ружић, Зоран Шапоњић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 7. 11. 2018)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

17 replies

  1. С. Антонић о ћирилици: „…Немојмо се заваравати. Није случајно што „страни инвеститори“ пишу искључиво латиницом….“. Он иначе кроз читав интервју понавља: Русија…Русија… Бог, Путин и Русија, а да га човек пита: Како то да међу страним инвеститорима, једна од највећих руских банака, “SBERBANK“ (руска, државна: https://online.sberbank.rs/retail/Account/Login?ReturnUrl=%2fretail&Language=sr-Latn-CS
    ) мада наравно она – по њему, није неки зли страни инвеститор који гули кожу српским дужницима (упркос чињеници да се често у новинама виде њени искључиво латинични огласи о принудној продаји задужених српских некретнина) са српском јавношћу комуницира искључиво латиницом? Да ли је то случајно?

    Свиђа ми се

  2. „Шта је сачувало овај народ у чистој вери?“, пита се Хиљфердинг да би затим одговорио да то може бити само чудновато велика „снага хришћанске љубави, која живи у народу“.

    Срби се сећају и вере својих Отаца.
    Мој деда је говорио да је он Српске Вере.
    Има нечега у том сећању које се протеже миленијумина!

    Свиђа ми се

  3. Како је, као кандила пламен пред иконостасом, све писмено господина Антонића молитвено трепетно и разливено, чини ми се као ниједно до сада, дометнућу у коментару велебну молитву Светог Јоаникија, као печат радости ради прочитаног :
    Уздање је моје Отац
    Прибежиште је моје Син
    Заштита је моја Дух Свети
    Тројице Света, Слава Теби !

    Свиђа ми се

  4. Јован Јовановић;
    У вези са Сбербанком: можда одговор лежи у чињеници да је седиште те банке, колико ја знам, у Бечу, у Аустрији.
    Треба имати вере и стрпљења; ево, вода Књаз Милош се после дугог лутања вратила званичном српском језику и тамо одакле је пошла. Један ланац продавница прехрамбене робе прелази на званичан српски језик ових дана, продавница по продавница. Све више кафића, пекара и других радњи исто тако.

    Свиђа ми се

  5. То што сад Арбанаса има доле не значи ништа . Било је у Источној Пруској два милиона Немаца 1937. године , а већ 1947 . године није било ни једног . А Кенигсберг је постао Калињинград. Историја нас је научила да је све могуће. Нама путоказ како се решити нелојалног становништва са наше територије треба да буде и случај Судетских Немаца . Бенешови декрети су одличан пример како држава може одузети имовину нелојалном становништву и одселити га у матичну државу . Чешка је ушла у ЕУ и нико им није приговорио да Бенешови декрети нису били исправни. Па и случај Банатских Шваба је добар пример . Једина исправна ствар коју је злочинац Броз урадио у животу је исељење Шваба из Војводине и досељавање Срба из пасивних крајева у њихове куће 1945. године . Многи наши историчари неправедно каљају Краља Милана ,а он само што је иселио Арнауте из Топлице учинио је много за Србију . Било је и тада неких који су му приговарали што исељава Арнауте из Топлице он је само рекао :“Ако остану могу нам само стварати проблеме .“ Тако далековидо и државнички , за разлику од Карађорђевића .

    Свиђа ми се

  6. @Слободан: Вама су дакле, етничка чишћења – и много горе од тога (Источна Пруска, Судети, Подунавске Швабе) идеалан путоказ како се решити „нелојалног становништва“, и то заступате као прави начин решавања и на КиМ? То је, дакле, идеално решење – а етничка чишћења Срба из Хрватске, које су извршили Хрвати, и са КиМ, које су извршили Шиптари су, наравно, класични примери ужасавајућег зверства и злочина? Било би занимљиво ако би Стање Ствари организовало анкету о том питању, како би се видело колико читалаца подржава Ваш став. Па, зар нисте свесни да етничка чишћења само изазивају реваншизам и жељно ишчекивање прилике за освету међу оним прогнанима? Зар нисте свесни да је то спирала која води право у пакао?

    Свиђа ми се

  7. @Иоанн Дубињин: Нажалост то је једино решење. Иначе оставити Албанце ,а повратити територију било би погубно . Васо Чубриловић је још 1937. године израдио план под називом „Исељавање Арнаута“ ,чак је и Иво Андрић имао сличних идеја . Док се тај план не спроведе нема решења за Косово и Метохију . Само треба стрпљења . као што је пропао Хитлеров фашизам , пропашће и амерички фашизам.

    Свиђа ми се

  8. То треба да буде наш дугорочни национални програм . Трајно исељавање Арбанашког становништва са Косова и Метохије . Враћање на стање из пописа из 1455. када је од 13000. породица на КиМ било само 46. арбанашких . А глумити неке заштитнике људских права и европејце је погубно . Случај Хрватске може бити одличан изговор . Ето пре само 23. године једна сада чланица ЕУ је протерала 200000. становника и ником ништа . Кад су могли они можемо и ми . И они су хтели да дођу у Звонимиров град Книн , тако и ми хоћемо у Душанов Призрен . Сетимо се само милиона Грка који су напустили Анадолију , па милионе Турака који су напустили Балкан . Све је то у циљу стварања хомогених и функционалних држава . А задржати толико Арбанаса у Србији био би промашај , јер како је рекао Краљ Милан:“Ако остану могу нам само правити проблеме „.

    Свиђа ми се

  9. У праву је г. Антонић када каже да свако од нас треба уради оно што може. И додаје да ће ваљда Русија и Бог да учине остало. У садашњој констелацији снага, наше могућности за одбрану Косова и Метохије су минималне. Збиља, Бог нам једино може помоћи. Али Патријарх Павле је говорио да ће Бог помоћи ако буде имао коме. То значи, ако буде некога ко би му се обратио. То даље значи да јерархија, црквени великодостојници треба са Порука и Саопштења, који очито не утичу на властодршце, не дају резултата, треба да пређе на суштинску – духовну – активност, да покрену народ на обраћање Богу. Врло је битно схватити и веровати да Свемоћни Бог може помоћи и избавити из сваке невоље. То значи „Свемоћан“, зар не? Несравњиво моћнији од свега на Земљи – од Вашингтона, Брисела, НАТО-а… И поседује мноштво начина да оствари оно што хоће. Није наше да смишљамо шта ће урадити и како ће нам помоћи, наше је само да му се са вером и усрдном молитвом обратимо за спас. Косово ти је у срцу, осећаш муку, тугу, бол због свега што се дешава? И не можеш скоро ништа да учиниш, све је блокирано, свезано, немаш ниједан начин да помогнеш…Можеш, можеш да помогнеш, и то много. Све то што осећаш стави у молитву Ономе Ко може да спасе Србију и србски народ. Када би то учинило десет хиљада Срба, сигуран сам да би било другачије. И нико не може да нас спречи у томе. Треба само да схватимо где је решење.
    Серафим Вирицки, велики руски светитељ и чудотворац прве половине 20. века рекао је ово:
    „Ако би макар и на кратко, али у исто време, заједно, сви руски људи пали на колена и из дубине душе завапили ка Господу и Мајци Божјој за спасење отаџбине од сатанског ропства, Господ би показао чудо свога избављења и развејао би сатански мрак који је притиснуо Русију и наш народ“.

    Свиђа ми се

  10. „Све то што осећаш стави у молитву Ономе Ко може да спасе Србију и
    србски народ. Када би то учинило десет хиљада Срба, сигуран сам да
    би било другачије. И нико не може да нас спречи у томе. Треба само да
    схватимо где је решење“.

    Позив на Литију под слоганом: “КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕСТ И БУДЕТ
    СРЦЕ СРБИЈЕ!“, под предводништвом епископата СПЦ, са Крстовима,
    црквеним заставама, Иконама, кадом тамјана и измирне, шкропљењем
    светом водицом /босиоком/.. – очас би се скупило и и на Литију одазвало
    бар 10 2о , 3о … пута по десет хиљада Православних Срба.

    То није позив на обарање власти, јер Иконе, црквени барјаци, Крстови…
    нису реквизити хулигана, насилника, сила мрака и безумља… већ
    слободно изражавање историјске Истине, ДА ЈЕСТ И БУДЕТ КОСОВО
    И МЕТОХИЈА СРЦЕ СРБИЈЕ!

    Косово и Метохија ниje ни од кога отетo, већ од предака наслеђено,
    са обавезом да потомцима буде прослеђено!
    Наслеђе се не поклања, већ се прослеђује!
    То је Истина коју треба Литијом посведочити – Богољубиво и
    човеко-родољубиво!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  11. Да, литија јесте један од начина духовног, црквеног, деловања. Свакако добар и користан. Недостатак је што једнократно окупљање, по мени, није довољно. Уз то, литијама се прикључују нецрквени људи и многи који то доживљавају као некакву политичку манифестацију противљења власти, и могла би бити злоупотребљена и претворена у обичан политички скуп са узвикивањем разних парола и слично. А и иначе, Спасовданска литија у Београду (сви који смо учествовали то знамо), претвара се у променаду где многи људи ћаскају и необавезно причају. Уместо духовног, молитвеног скупа, претвори се у некакав јавни спектакл. Дакле, литија јесте један од начина деловања, али би требало учинити још нешто, везано за храм као место молитвеног окупљања. Патријарх Павле је својевремено сачинио Молебан за спас србског народа, особито на Косову и Метохији. Тај Молебан се држао повремено, спорадично, 2008. године, 2013. године и ове године у јулу месецу. Само кад „догори до ноката“, и то неколико дана – и готово. Али такав молитвени двиг у овако тешкој ситуацији мора бити континуиран, озбиљан, пожртвован. Људи морају бити свесни да то што чине јесте РЕАЛАН акт војевања за Косово. Да је свака срдачна молитва, уздах и суза један духовни метак усмерен на силе зла које делују против нас. Уместо тенкова и топова, које не можемо употребити, имамо само покајање, молитву и пост којима као савезника призивамо НАЈЈАЧЕГ, СВЕМОЋНОГ, да Он учини све уместо нас, за нас. Осим тог молебана, постоје и акатисти и друга молитвословља која се могу користити у овој ситуацији (нпр. Акатист Свемогућем Богу при најезди искушења). Када су пре две-три недеље у храму св. Саве биле мошти десетак руских светитеља и држан Акатист свим Светима хиљаде људи је у колони чекало да се поклони моштима и узнесе молитве. Значи постоји осећај, чежња и тежња верујућег народа да духовно дела. Потребно је ту чежњу, тај осећај, артикулисати, дати му одговарајући црквени садржај. У чему је проблем да се донесу делови моштију СРБСКИХ светитеља (Симеона Мироточивог, Стефана Дечанског, Јоаникија Девичког, Кнеза Лазара….) и да се у великом храму Светог Саве сваког дана држе службе и молитве пред њима? Размислимо колика би корист била од тога. Прво, постоји реално духовно деловање окупљених на молитви. Друго, такав дух се шири, људи постају свесни да се нешто (најзад! најзад!) ДОГАЂА, нешто у чему сви можемо да учествујемо, где може свако од нас може дати свој допринос, приложити свој духовни метак у борби за Косово и Метохију. Треће, подиже се морал и дух целог народа…Уместо траћења времена и учествовања у дебилизацији и сатанизацији кроз ријалити програме, уместо праћења испразних живота промашених људи који нам се намећу као идоли и узори, народ се активира,почиње да учествује у реалном животу, усмерава се ка добру. Осим храмовног мољења, постоје и домаће, кућне молитве, где свако од нас, сам или у породичном кругу узноси молитве за спас народа и државе. Ко нас у томе може спречити? А и те домаће молитве опет могу бити саборне у времену – да се сви молимо у одређени час заједно:
    https://svetosavlje.org/poziv-na-saborno-moljenje/

    Све је то могуће учинити, ништа није претерано компликовано ни захтевно. Потребно је само постати свестан где је решење. Потребно је да Црква тежиште свог деловања са овоземаљског, институционалног, пребаци на оно што је у њој много значајније – светосавско, духовно, небоземно. Јер то нити може нити треба да ради уместо ње. Она је тај Град који на гори стоји, она је Око који даје светлост целоме телу народном.

    Свиђа ми се

  12. …Када је први руски генерални конзул, Александар Гиљфердинг дошао 1857. у Босну и Херцеговину, приспевши међу Србе записао је: „Стојећи у мраку манастира Дужи и слушајући молитве као и код нас (у Русији), окружен гомилом припростог света, чудновато одевено…U ovom manastiru pred drugi svjetski rat bijahu tri ruska monaha.Pobili ih partizani.Pod direktivom tzv.narodnog heroja,u sustini zlocinca,Save Kovacevica.Akademik S. Antonic,a za mene to jeste(glasanje u komunistickom brlogu proteklo ocekivano,kominternovski),kao i uvijek,jasan,precizan,nadahnut.

    Свиђа ми се

  13. NIje 19 zemalja učestvovalo u agresiji nego 13. 19 je ukupan broj članica NATO saveza tog vremena. Ostaje da 6 vojski nije bilo angažovano. Prva – Grčka, to smo i znali. Zatim, Mađarska, Česka i Poljska, tek postale članice, ali nisu bile integrisane u sistem, pa nisu ni učestvovale. Luksemburg i Island nisu učestvovale, jer verovatno te zemlje nisu ni imale čime da učestvuju.

    Свиђа ми се

  14. @Ponosni glasač starog SPS-a i Miloševića

    Грчка је учествовала пружајући логистику!
    Зар није грчка војска казнила једног поручника морнарице,
    који је одбио да исполови са својим бродом, а СПЦ га касније,
    због тога, одликовала Орденом Цар Константина!
    Што се тиче просталих пет војски које носу биле “интегрисане“
    у НАТО, у то време, њихове владе и парламенти су својим
    ћутањем – одобравали агресију НАТО на СРЈ – зар не ?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  15. @Dragan

    Mi ovde govorimo o zvaničnom vojnom učešću. Logistiku je pružala i BiH, Hrvatska, Rumunija itd, pa se te zemlje zvanično ne navode u tih 19. Grčka zvanično nije učestvovala, to imaš u svim dokumentima i na internetu i van njega. Za kažnjenog oficira znam, ali ne i detalje. On je svakako odbio da izvrši neko naređenje, koje je posredno ili neposredno bilo vezano za NATO agresiju, i na tome mu svaka čast. Budi siguran da Grčka aviacija nije ni jednu bombu bacila na Srbe.

    Свиђа ми се

  16. Bravo za komentatora Slobodana, slažem se 100%. Sentimentalizmu nema mesta u politici.
    Naveli ste mnogo primera.
    Evo trenutno se odvija odvodjenje muslimanskog stanovništva Kine u kampove za prevaspitavanje (radi se o Ujgurima). Kina na taj način želi da spreči pojavu ektremnog islama. To možda deluje šokantno, ali šta je druga opcija? Uspon terorizma.

    Nasilno su se naselili na Kosovo silom ce se vratiti odakle su došli.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s