Хајде да сљедећи пут заједно навијамо за Нолета, сви сложно. Федерер има Швајцарску и цио свијет иза себе. Ноле има нас. Изаберимо домаћи сок од зове умјесто Кока-Коле
Новак Ђоковић (Фото: zen.yandex.ru)
Дакле, није чудно када било ко на свијету навија за Федерера. Напросто гурнут нам је прст у око да обневидимо од силних рекламирања и стереотипа, тако да испадне нормално и да за Федерера навијамо. Али ипак, оно што највише чуди и оставља огроман упитник изнад главе јесте то – како неко ко је Србин може да навија за Федерера када игра против Ђоковића? И то није обично навијање. Некако претјерано острашћено, са подсмјехом се односећи према Ђоковићу. Коментари се најчешће крећу у једнообразном тону – како је Федерер џентлмен, те како је највећи тенисер свих времена, те како му Ноле није ни до кољена и сличне стручне анализе. То најчешће долази из уста оних који нису знали до колико се тенис игра, а ето сада коментаришу фантастични Федереров форхенд и ужасни Ђоковићев слајс и лош први сервис.
Е, ето, та острашћеност и нетрпељивост према Нолету а сладуњава љубав према Федереру апсолутно поражава. Питам се и питам федерерољупце: има ли и један Швајцарац (укључујући Шаћирија и Џаку и ту врсту Швајцараца) који навија за Ђоковића? Ето, јавно исказујем, нађите ми једног и ево и ја ћу навијати убудуће за Федерера. Знате шта господо – нећете га наћи.
Дакле, шта то нас тако раздваја од Швајцараца? Жудимо да будемо Швајцарска, а ето у старту губимо дах и гушимо се на основама. Швајцарац воли Швајцарску, увијек навија за Федерера, успије чак да толерише и Шаћирија само да Швајцарска буде успјешна. Никада није, нити ће навијати за Ђоковића. Молим лијепо господо, ако имате већ жељу да будете Швајцарци онда се и у основном угледајте на њих. Не уче се рецитати ако се не знају слова. Прво, дакле, лекција из патриотизма, па онда учити о слајсовима и бекхендима. Од сваког се може увијек понешто научити, па тако и од Швајцараца. Угледајте се на њих. Научите од њих. Патриотизам је ствар културе, одгоја. Просто – највише се воли своја мајка. Увијек. Без обзира на све и на њене могуће грешке. Маните се духа самопорицања. Навијајте за Нолета. То је почетак отрежњења.
Ђоковић после победе над Федерером у полуфиналу Париза 2018. (Фото: Getty)
Имам још једно питање: запитајте се шта вам је то кад Ђоковић лоше урадио, чиме вас је толико озлоједио, а Федерер до те мјере задужио да за њега чак и навијате? Не морате одговарати јавно. Него, онако искрено сами у себи. Хоћете ли то да убијете Србина у себи, ако понижавате Ђоковића? Имају двије опције: почети наново бити Србин, вјеровати у себе и у своје сународнике, а сљедствено томе ће доћи и навијање за Новака или правац Швајцарска, чека вас геријатрија, чујем да траже медицинских радника. Намажите се тада свим швајцарским бојама, стомака пуног Нестлеа, па онда навијајте за Федерера и Шаћирија. Тако ћете убити и посљедњи призрак Србина у вама. Ако вам је досадио Милош Обилић ето имаћете Вилијем Тела. Пре неки дан је била болна тениска шамарчина на лицу полуистрошеног Швајцарца. Ноле је тек кренуо. Немојте да и ваши образи забриде када падне још једна. Имате времена тачно до сљедећег сусрета Ђоковића и Федерера, јер зна се чија је побједа. А, ако закукате, па кажете, није фер борба, Федерер је сада стар. Опет ћу вас питати: а колико је Ноле био млад када је губио од њега? Јер Федерер је већину својих побједа остварио када је био на врхунцу каријере а Новак био тек на почетку и градио свој пут ка свјетском врху (статистика мечева).
Хајде да сљедећи пут заједно навијамо за Нолета, сви сложно. Федерер има Швајцарску и цио свијет иза себе. Ноле има нас. Изаберимо домаћи сок од зове умјесто Кока-Коле. А ко неће нека се привикне на још шамарчина. Сљедећа стиже убрзо. Обећавам.
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар