Иако нас газе, понижавају, поништавају, иако су нам на чело државе довели зле кловнове, Срби, нарочито омладина, опет се буде, и трају

Извор: Борба за веру

Заветност на удару

Свако од нас припада свом народу.

И то је нормално и логично. И свако од нас дели судбину свог народа. Ако неће, он постаје конвертит, и мрзи свој народ и његов идентитет. А често се претвара и у гонитеља бивше браће, да би другима и себи доказао ко је и шта је у новом кључу, кључу самопорицања.

Потписник ових редова припада свом народу. Грешном, гуравом, рањеном, али и даље, у својим највећим дубинама, народу који је склопио Завет са Христом, и који тим Заветом живи. И који је због тог завета гоњен. И који је страдао због тога Завета, као што и сада страда.

Иако нас газе, понижавају, поништавају, иако су нам на чело државе довели зле кловнове, Срби, нарочито омладина, опет се буде, и трају. И то виде и они који дођу са стране и живе код нас. И то виде и странци из даљине, какав је Арно Гујон, који је, сазирући нашу народну душу, постао православни хришћанин.

И то се не да зауставити.

Једино што могу је да опет крену у рат и да нас побију. Као што је било за време Другог светског рата. Али, неће нас уништити. Јер су Срби хришћански историјски народ који ће остати и опстати до Страшног суда и коначне победе Христове.

А србомрсци су живи, и делатни. Од Загреба, преко Сарајева, до Приштине. У Миловој фашистичко – мафијашкој Монтенегрији не дају Србима да прославе уједињење Црне Горе са Србијом. А у Србији – другосрбијански јуришници, који хоће да нам ставе фластере на уста, да не смемо да сведочимо Свету Истину Христову.

Зашто нас нападају?  

Живимо у чудно доба, кад је све изврнуто наглавце. Више ништа није поуздано, и више ништа не важи као трајно и постојано. Канцер – капитализам последњих времена све уништава и претвара у робу. Том претварању свега у робу постајемо подложни по новим законима који су безакоње. И потписник ових редова то зна већ деценијама, и о томе настоји да сведочи. Зато се и он, као и слични њему, налази на удару владајућих сила, које желе да људе ућуткају и приморају их да живе као робље Новог поретка. Италијански философ Дијего Фузаро је јасан:

„И тешко онима који се не слажу, држећи се старих и досадних хетеросексуалних односа у љубави! Ти хомофоби, сексисти, патерналисти и примитивци у души, морају се преобразити у аутентично космополитске ликове. Нова економија настоји да неутралише породицу и државу. Породицу као генетску ћелију заједнице. Државу као испуњење етичког живота (Хегел docet). На тај начин се редефинише друштво као глобализовани течни простор за слободно кретање капитала, роба и људских бића. Уништава се етичка заједница тако да преостаје само слободна утилитарна размена између атома потрошње лишених етике. Либерални атомизам има за циљ да раствори породицу у номадски и дијаспорички плурализам неповезаних бића или, на конвергентан начин, да је редефинише као пуки пролазни (полиљубавни) и временски ограничени скуп који следи искључиво слободну и неограничену жељу појединаца, безродног идентитета, и који тежи једино ка групном уживању и слободној еротској размени.“

Потписник ових редова сматра да је Богом благословена породица извор и увор људског постојања на овом свету. И зато говори и сведочи колико може. Због тога се, рекосмо, већ годинама налази на брисаном простору остракизма; сада се, између осталог, нашао и на удару Повереника за заштиту равноправности, који га је оптужио због слободне мисли и речи у одбрану породичних вредности (овде; овде; овде).

Није лако бити у тој борби, коју води наказна ЕУтопијска власт против хришћанских истина и правде Божје, а у име новог паганизма. Ипак, та борба нам је дужност. И ко се бори, очекује подршку од ближњих. Какву подршку? Од своје браће хришћана не тражим да ме бране јавним наступима, али бих волео да прате збивања, да знају у какво доба живе, да се спремају за дане који долазе и да, узгред, изговоре коју молитвицу за грешног слугу Божјег Владимира, да остане на путу одбране породице и породичних вредности. А Господ ће им добром узвратити. И молитвом ћемо бити јачи.

Порука владике Николаја

И не бојмо се. Владика Николај нам, пре свог равногорског јунака Спасе Спасовића, који говори нацистима што га држе у логору и спремају му смрт, поручује (а тако и свим градитељима и слугама Новог светског поретка до краја историје):

„За циљ зидања узели сте подземну Валхалу место небеског Раја, а за вођу Кесара место Христа. Снове и фантазије прогласили сте стварношћу а божанску стварност фантазијом. И са таквим тобож новим појмовима, а у ствари извученим из старих тевтонских гробаља и римских рушевина, ви сте покренули немачки народ у Земљу Недођију, то јест у бој за остварење земаљског раја проширењем свога простора, подјармљењем или истребљењем осталих народа. У ове подјармљене народе, намењене истребљењу, спада и мој народ. Нисам ја, господо, обожавалац мога народа, те да би био слеп за његове мане и грехове. Но у часу када неко самртно страда, нечовечно би било говорити о његовим манама и гресима. А мој народ самртно страда. Чак и окрутни Римљани, Пилат и његов капетан Голготске страже, имали су само похвалне речи за највећег Страдалника. Српски народ никад није знао много али је увек знао оно главно, оно што човека чини човеком и хришћанина хришћанином. И писмен и неписмен знали су оно главно. Од кад се крстом крстио и крст на своје барјаке ставио он је у личности Христовој гледао истину, а одсјај те истине у личностима Христових светитеља, витеза вере и мученика за веру, које је после њихове смрти радосно славио као живе бесмртнике. Славио их је као познаваоце истине, сведоке истине и браниоце истине. Ту и такву Истину, у Личности и у личностима, српски народ је схватио као праву и једину истину. Њом је он живео, њом се крепио и лечио, њу пред светом сведочио речју и владањем, њу красио дивним храмовима, симболичним обичајима, њој певао, пред њом плакао, за њу се борио, за њу умирао.“

Истина, Која је Пут и Живот, Господ наш Исус Христос, нека нам свима помогне да издржимо и одолимо.

Накнадно дописано

Док сам писао овај текст и док неки сињи кукавци у Србији славе Ноћ вештица, херојски ђаци у Даниловграду бране ћирилицу и дижу глас у име Светог Петра Цетињског, баш на Лучиндан који је и свесрбски Петровдан. Децо Божја, синови Светог Саве, кнеза Лазара и бесмртног Његоша, хвала вам што нам будите наду да нас још има и да смо живи. Хвала младим витезовима србским, семену неумрлом, и хвала њиховим учитељима, који су нам образ осветлали. Кад вас видим, децо, знам због чега живим и за шта се борим.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Борба за веру, 31. 10. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Димитријевић, вера, идентитет, народ, породица