Извештај са предавања др Филипа Канлифа „Космополитска дистопија: како је либерални интервенционизам подрио либерални међународни поредак“, одржаног 26. октобра 2018. у Матици Српској
Филип Канлиф (Фото: Нови стандард)
Професор међународних односа на Универзитету у Кенту у Великој Британији, др Филип Канлиф, је као гост Института за европске студије одржао предавање на тему либералног интервенционизма кроз мировне мисије и хуманитарне интервенције и његовог утицаја на међународни поредак и питање суверености држава. Своје предавање у Матици српској у Новом Саду, професор Канлиф је започео са дефинисањем општег стања у међународним односима и томе како савремени изазови као што су рат у Сирији, нестабилност ЕУ и геополитичке тензије између Русије и САД-а утичу на међународни поредак.
На самом почетку свог излагања посебно акценат ставља на Русију због њеног војног експанзионизма, подршке Ал Асадовом режиму и сецесионистичким снагама у Украјини као и интервенцији у Грузији, али наводи и примере лицемерног понашања САД-а кроз изјаве званичника који осуђују активности Русије као супротне међународном праву, а сами су били представници или заговорници интервенционистичког деловања САД-а. Он наводи, да би се могло разумети како су либералне силе утицале на међународни поредак и подривање државног суверенитета, неопходно је анализирати и понашање као и акције које предузимају ауторитарне силе као што су Русија, Кина и Турска. Ове силе су се експлицитно оградиле од међународног поретка вођеног западним земљама, одбацујући истовремено и његове вредности као што су демократија, вестернизација, режим људских права а промовишући религиозни традиционализам, социјални конзерватизам и слично. Професор Канлиф истиче да се, од претходно наведених, Русија издваја као посебно војно укључена и стратешки агресивна у међународним односима. Иако се економски опоравила од 90-их, она се и даље бори са истим проблемима као и за време СССР-а, (демографски пад, мањак продуктивности и сл).
У стратешком и политичком погледу и Кина и Русија, према професору Канлифу остају регионалне силе пре него глобалне суперсиле, које још увек немају довољно јак савез који би могао да парира НАТО-у. Шангајска организација је још увек млада и географски и политички слаба да би била стратешки и војно кохезивна. Русија је у сваком погледу била више милитарно осветнички оријентисана од Кине али уз моделујући све своје акција по угледу на западне интервенције. Њихове интервенције, у Грузији, подршка Јужној Осетији и отцепљењу Крима, су све експлицитно засноване на преседану једностране сецесије јужне српске покрајине Косово до које је дошло након НАТО интервенције. Он даље наводи да Русија нема ни алтернативни идеолошки или политички оквир којим би оправдала своје интервенције и протекторате већ легитимност извлачи управо из праксе постојећих преседана насталих западним интервенцијама. Чињеница да је Русија подрила свој кредибилитет у погледу заштитника суверених права говори у прилог томе да није остала ни једна већа држава на свету која може да стоји као константан и принципијелан заштитник државног суверенитета.
Различите војне интервенције, хуманитарне интервенције, мировне мисије и друго се оправдавају ширењем и заштитом људских права, ширењем демократије, економском либерализацијом и политичком трансформацијом. Нова инфраструктура међународних институција је креирана како би стварала и подржавала овакве праксе уз мрежу НГО, међународних судова и међународних теренских операција које се изводе у циљу заштите цивила у конфликтним подручјима, као и обезбеђивање лекова, хране и склоништа, и продужење напора да се изграде функционалне јавне институције.
Ова различита понашања се уклапају у опис ревизионизма: коришћење силе за трансформисање међународног поретка, постављање нових очекивања и образаца легитимних понашања, успостављање нових стандарда понашања, формирање нових међународних институција и идеологија систематске трансформације. Ревизионисти се труде да промене међународни поредак како би допринели сопственим политичким и стратешким интересима. Бери Бузан наводи 3 врсте ревизионизма: ортодоксни ревизионизам, револуционарни ревизионизам и радикални ревизионизам, који могу да коегзистирају у једном систему. Објашњавајући сваки појединачно, професор Канлиф наводи да ни један у потпуности не одговара тренутном стању у међународним односима већ уводи нову категорију а то је обрнути ревизионизам. То је ревизионизам западних земаља који је оштетио позицију земаља трећег света али и подрио и саме институције међународног поретка. Испоставља се да без икаквог идеолошког изазова или компетиције на међународном нивоу, једино што остаје за западне земље да свргну, јесу класични либерални међународни аргументи: национално самоопредељење, суверенитет и право на не мешање у унутрашње послове као и власт Савета безбедности Уједињених нација. У даљем објашњењу, он наводи да је хуманитарни либерализам превише револуционаран да би се уклопио у идеју ортодоксног ревизионизма, затим да није довољно револуционаран за револуционарни ревизионизам и да је превише радикалан за радикални ревизионизам при чему би све ове категорије требале да се односе само на слабије земље. Због тога је неопходна четврта категорија – обрнутог ревизионизма. Ову категорију професор Канлиф предлаже како би објаснио оно што назива историјским без преседаном, статус qуо земаља моћи које патолошки изједају сам поредак који су створиле.
У терминима политичких теорија и политичких идеја повезаних са овом ером космополитског либерализма, дефинише обрнути ревизионизам као идеолошки надахнуто ревизионистичко понашање водећих статус qуо земаља, које укључују употребу силе да измене основне принципе међународног поретка од којих status quo земље профитирају и на тај начин доводе до резултата прерасподеле моћи у међународном систему.
Последице оваквог понашања су дестабилизација настала применом силе која подразумева нормализацију конфликата па се, иако бизарно, данас насиље посматра као легитиман одговор на насиље и тиме се правда хуманитарна употреба силе. То даље доводи до деградације међународног либерализма јер је првобитни циљ постепеног елиминисања конфликта замењен циљем управљања конфликтима. Политички илегални преседани који настају интервенцијама доводе до дезинтеграције суверених држава на фрагментисана и подељена друштва у којима су противници самосвесне етничке групе без намере интеграције у међународни поредак. Кумулативни ефекат ових понављајућих интервенција доводи до, на апстрактном нивоу, ерозија организујућих принципа међународног поретка.
Оно што истиче обрнути ревизионизам, како објашњава професор Канлиф, јесте изазов да се организују нови принципи међународног поретка. Можемо видети да деструктивне последице хуманитарних либералних интервенција нису само уништење конкретних постојећих институција међународног либералног поретка и да би коректна идентификација фундаменталних институција дала јасну слику о томе ко је укључен у ерозију суверенитета као средишњег института.
У закључку наводи да су хаос, дестабилизација и преседани, манифестације ерозије организујућих принципа међународног поретка, не само у погледу институција већ и његових конститутивних елемената. Суверенитет је увек био есенцијална политичка институција модерног политичког поретка и он дефинише сам карактер поретка повезујући његове основне елементе и карактеристике. Ерозија је отворила пут новим империјалним силама, новим хијерархијама и у оквирима суверених држава екскулузивни ауторитет је данас изазван хобсовским ратом свих против свих.
Соња Драговић Секулић
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар