Погледајте око себе, пребројте се, видећете да нас има. Поштујте то и чувајте то. Трудите се да се усавршавате, да будете бољи, да и људи око вас буду бољи

Никола Варагић

Србија је, када се упореди са државама из других делова света, са другачијом културом (и са оним које су, наизглед, блиске културно и географски, попут већине држава Европске уније), још увек, у оном позитивном или здравом смислу, конзервативна, традиционална и патријархална држава, друштво или средина. Тако изгледа гледано из конзервативног угла, при упоређивању са неким неолибералним или нехришћанским друштвима.

Ми треба да учинимо све што је до нас да то тако и остане. Имамо чиме да се поносимо, имамо шта да чувамо. Треба да се трудимо да будемо још бољи у том смислу, а никако да будемо гори.

Наравно, оне негативне стране (или болести) традиционализма или патријахализма, треба да се превазиђу, победе, одстране, излече… То није спорно. Имамо са чим да будемо веома незадовољни. Можемо бити много бољи. Треба да се мењамо на боље, да се усавршавамо.

Српско друштво је, гледано из неких углова, заиста болесно друштво, са великим бројем болесних појединаца. Међутим, када се гледа из неких других углова, српско друштво је веома здраво друштво, са великим бројем здравих појединаца. Ти углови гледања зависе од тога какви су параметри, стандарди, потребе, циљеви и жеље оних који гледају. Ко је превише окренут ка спољашњем, њему Србија, са оваквим политичарима и медијима, са оволико смећа и сиромаштва, изгледа болесно и као друштво које нема будућност. Ко је окренут ка унутрашњем, види и оне позитивне стране у свом народу и својој држави, које постоје (а којих нису сви довољно свесни и које неки све мање цене), види да Србија има будућност.

Узмимо као пример породицу, онакву какву знамо вековима – отац, мајка и деца. Па шири круг ближњих: бака, дека, ујак, тетка, стриц, браћа, сестре… Па још шири круг ближњих: кумови, пријатељи, комшије, колеге… Да ли је стање баш толико лоше? Неспорно, постоје лоши примери – разводи, свађе кумова, родбина се не посећује или се виђа преко судова, породично насиље, итд. Али, колико је позитивних примера? Колико постоји срећних и здравих бракова и породица, колико се родбина држи заједно и у добру и у злу – колико се иде на славе, свадбе, рођендане и сахране где се сви окупљају, колико је браће и сестара који се искрено воле, колико је бака и дека о којима брину деца и унуци, колико је кумова и пријатеља који се никада нису посвађали, или комшија који су у добрим односима, или колега који се друже и приватно? Када мало боље погледате око себе, видите да није све тако црно и да има наде. Још увек има довољно лепо васпитаних и културних људи који живе традиционалним начином живота. Постоје људи који воле добро ради самог добра, који имају безусловну љубав и несебично помажу друге људе. Свега би било и више да је Србија богата држава и да људи имају новца да се чешће виђају и више помажу.

Због тога што је породица, као основна ћелија друштва, још увек здрава (а посебно када се пореди са неким другим друштвима), у Србији се још увек не виђају људи који се шетају улицом у радно време обучени једино у танга гаће, због тога у Србији нема толико појава које гледамо у другим државама (убиства по школама, велики број бескућника у центрима великих градова, итд). Свега тога има, у некој мери, и у Србији, али, још увек далеко мање него на неким другим местима. На пример, ријалитији нису створени у Србији, један део српског народа је прихватио ту (не)културу. Већи део народа, ипак, није. То су они здрави, нормални људи које волите и сваки дан виђате у породици, у родбини, међу кумовима, пријатељима и комшијама, на послу међу колегама, на улици, то су они фини људи који вам стану на пешачком да пређете улицу, који покупе смеће после роштиља у природи… Не гледају сви ријалитије, нису сви развратни, не маштају сви о силиконима и ботоксима, још увек постоји довољно људи у Србији којима је све то страно и настрано. Такви људи се искрено радују нечијем успеху, не желе да граде своју срећу на несрећи других, није им новац или профит на првом месту, нису се отуђили од других људи, итд.

Погледајте око себе, пребројте се, видећете да нас има. Поштујте то и чувајте то.

Трудите се да се усавршавате, да будете бољи, да и људи око вас буду бољи.

Можемо лако да одустанемо, можемо сви да напустимо Србију, али, није свуда боље него у Србији, није лак живот у другим државама, свуда постоје проблеми. Негде имате новца, али вам одузимају децу зато што их васпитавате на традиционалан и проверен начин.

Србија није најгоре место на свету. Услови живота у Србији су далеко од добрих. Услови живота могу да буду бољи. Србија може да постане добро место за живот. У Србији може заиста лепо да се живи. Треба само мало да се потрудимо. Проблеме које имамо, можемо да решимо. Нисмо толико далеко од тога.

Зато је боље да не одустанемо и да се не предамо, боље је да останемо у Србији да живимо (а неко и да се врати из расејања). Морамо да се трудимо и да се боримо још јаче и више, и да одбранимо Србију. Морамо да негујемо културу коју имамо, да развијамо државу и да створимо добре услове за живот, да сачувамо и обогатимо традицију предака и да је тако конзервирано-обогаћену предамо потомцима.

Тај труд вреди, та жртва вреди, јер нам даје оно најбоље и најлепше што нам живот даје. И више од тога, ако до краја у свему томе останемо људи.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, Србија