Србија је религиозна земља. Притом религија овде нису само обреди, колико живот по хришћанским правилима

Фотографија: Adam

(Фома, 26. 10. 2018)

Из бележака човека који је заволео Србију

„Ако се обогатим, знаш шта ћу урадити? – маштајући ми говори комшија Драган. – Сазидаћу у нашем селу цркву. То је велико село, а нема цркве. Већ сам нашао место, добро је место. По мом прорачуну, за темељ сигурно могу да зарадим, а онда ће и други сељани да помогну. Сами ћемо сазидати, новац је потребан само за грађевински материјал. Онда ћемо полако да сакупимо за уметника, за иконе”.

Не примећује да сам задивљена.

Просто не могу да замислим да човек има такав сан. Не кућу (иако Драгану са његових троје деце нова кућа не би нашкодила), не нова кола, чак ни путовања, већ храм.

Уосталом, зашто се чудити? Комшија ми је испричао причу о човеку који је саградио мост преко Дрине. Не онај познати из романа Иве Андрића, него нови, и не тако давно. Тај мост се зове Павловића мост.

Павловић је градитељ, као и мој комшија Драган. Отишао на рад у Америку, обогатио се, и решио за свој новац да сагради мост. Због тога што су људи из његовог села Попови у Србији, да би дошли до села Бадовинци у Босни, које је на другој страни реке Дрине, морали да праве велики лук преко најближег моста са граничним прелазом. „А Попови и Бадовинци, то је једно село, све рођаци”. – објашњава ми Драган.

И тако је човек саградио мост. А две државе – Србија и Босна – на њему су направили гранични прелаз. За прелазак преко моста узима се невелики износ, али становници оба села прелазе бесплатно и преко реда.

Таквих прича има много. И у Београду и у многим другим градовима често наилазиш на табле које сведоче о томе да је објекат сазидан или се одржава новцем часних добротвора. Нашу болницу у Лозници редовно помаже бивши грађанин који је отишао у иностранство. Недавно је поклонио нове кревете, пре тога кола „хитне помоћи”.

У месним заједницама сакупљају за неког новац, брину се о стоци умрле старице или скупљају за мобу. Локалне новине имају сталне рубрике у којима говоре о онима са нуждом и скупљају прилоге – за лечење, за помоћ сирочићима, многодетним породицама. А раније су за старије људе заједно градили куће – скупљали се комшије и градили кућу.

Србија је религиозна земља. Притом религија овде нису само обреди, колико живот по хришћанским правилима. „Бог даје да би ти поделио”, ту изреку сам чула од различитих људи, богатих и сиромашних, великодушних и шкртих.

Трагична историја османског ропства и бесконачног низа ратова научила је Србе узајамној помоћи. Јер нико не зна са чиме ће се сутра суочити. „Данас је све добро, а сутра – дође Турчин, падне бомба, изгори кућа, угине крава. Шта ћеш радити без људи?” – објашњава ми је тај принцип власник наше сеоске „пивнице”.

Он сам у слободно време тренира дечију фудбалску екипу нашег села, а пред празнике скупља људе за чишћење сеоског гробља. И он не разуме чему се ја чудим.

Свештеник овде није само духовни учитељ. Може и да посаветује, и упути, и да помири. Организатор помоћи је често локални попа – он боље од других зна коме је тренутно нарочито тешко.

Сећам се како сам се, излазећи из цркве у Београду, збуњено окренула од Циганке с дететом која је просила. Недавно дошавши у Србију, добро сам упамтила московско правило: не дај просјацима, не храни мафију. А за мном је из цркве изашао свештеник.

„Шта, опет те је муж истерао из куће?” – саосећајно је питао Циганку.

Из њених одговора сам схватила да се муж напио и почео да дивља.

„Добро, свратићу код вас сутра, поразговараћу с њим, – уздахнуо је свештеник. – А ти иди у мензу, поједи нешто”.

Како ме је било срамота…

Са руског посрбио: Светозар Поштић

Categories: Посрбљено

Tags: Павловића мост, Светозар Поштић, Србија и Русија, Татјана Рибакова, Црква, доброчинство