На данашњи дан, пре пет година, умро је Александар Тијанић
Александар Тијанић (Фото: Блиц)
Никада није званично утврђено да ли су Александар Тијанић и Богдан Тирнанић сковали следећи план: да из њихових пера никада неће изаћи ништа досадно. Ваљда их је замарало да пишу вести или апологетске текстове о значају социјалистичког самоуправљања. Уместо да доносе ексклузиве, ексклузива су постали они сами. Тако су, без подизања устанка, извршили револуционарни преврат у југословенском новинарству. Нису им требали саговорници и диктафони – цитирали су сами себе! Нису консултовали другу страну, копали по подацима или трагали за изворима, поништавајући тиме сва новинарска правила. Тако су успоставили своја: да читалац, од прве до последње реченице, путује обасјан ватрометом метафора, често с оне стране политичке коректности, уз фуриозну промену ритма – од Тиркетовог сленга или Тијанићевих прејаких речи, али с бриљантном анализом којом су скенирали друштво и политику, удбаше и генерале, филм и кошарку, чучавце и рат!
На данашњи дан, пре пет година, умро је Александар Тијанић. Тирке нас је напустио четири године пре њега. Прошло је довољно времена да се констатује да такве новинаре ова земља и регион – западни Балкан, бивша Југославија или земља Недођија, како вам драго – више неће имати. Отуда је сасвим разумна иницијатива да им се одужимо тако што ће се две београдске улице назвати по њима. Око Тиркета је постигнут такозвани друштвени консензус, али 14 невладиних организација изненада је осетило унутрашње немире на саму помисао да ће Београђани шетали улицом Александра Тијанића. Зашто су се расанили Тијанићеви мрзитељи?
Тирке је, усред постројеног комунистичког новинарства, разбио све постојеће клишее, пишући о филму, стрипу, шпагети вестернима, феномену Мерилин Монро. Све што није успео да исприча у кафани, а био је тежак за разумевање, написао би ујутру, савршено тиркетовски. Хедонистички усмерен дечко из времена сентименталног Београда, глумио је и у филму с голом Миљом Вујановић.
Тијанић је, с друге стране, у том новинарском тандему, као син жандара из Подујева, имао мале шансе за успон у београдским, херметички затвореним друштвеним елитама. Схватио је да не припада дому лордова, те је лирику и цинизам из бифеа Атељеа 212 препустио маестру Тиркету, јер је знао да ће, ако се умеша у ту екипу с Михизом или Зораном Радмиловићем, изгледати комично, као боксер с мотком који упада на симпозијум о Ибзеновим драмама. С крштеницом из Подујева, дакле, као момак из скромне, полицијске породице, био је свестан да мора да прави политичке дилове, па тако постаје идеалан кандидат за напредак у партијској хијерархији.
До стицања култног статуса, Тијанић је обавио неколико ситница. У НИН-у успева да се наметне текстовима о спорту, махом о баскету. Кадровици црвених уочавају Тијанићев таленат, схватајући да им је за турбулентна времена која наилазе потребан ум који, осим што производи бриљантне реченице, уме и да нокаутира. Умео је једнако брзо и да мисли и да рачуна. Постао је први новинар који је слова претворио у капитал, демантујући тезу да је новинарство привредна грана с ниском профитном стопом!
Није се препустио кафанама и жалио над несрећном судбином несхваћеног генија, претварајући се у мусавог дисидента који је протраћио оно што му је бог дао, већ је на себе навукао бело одело и као Броз, висок готово два метра, ушетао у кабинет шефа партијске организације куће „Политика”, тада највеће на општини Стари град.
Од тада његова каријера постаје муњевита, изненадна и тајанствена. Своју новостечену моћ шири ван граница Србије и постаје колумниста који креира јавно мњење бивше Југославије. Ипак је наставио да паралелно ради на два фронта: калио се и даље пишући о Карлу Мелоуну и НБА лиги, миксујући и субверзивне активности из области културе, с копањем чирева из мрачних, закулисних и компликованих међурепубличких односа. Укључимо времеплов и вратимо се у крај осамдесетих година. У земљи с 20 милиона и кусур становника, новинар Тијанић, искључиво експлозивним даром, постаје уједно и највештији политичар који предвиђа југословенску драму, с узаврелом јавношћу и још горим политичарима.
Заправо нико од пискарала није успео да учини оно што је успео он. Био је с Миром и Слобом, па против њих. Био је с Ђинђићем, па против њега. Био је с Коштуницом и никада против њега. Није ли управо Саша унапредио Бориса Тадића у маршала с лаптопом, да би га ражаловао у баба-Симану? Није ли једини који је изашао из кабинета Богољуба Карића с осмехом на лицу, док је Боги пуштао сузу која је квасила чек који је исписао на име Тијанић? Није ли Томислав Николић јавно обећавао да ће га склонити прве ноћи када дође на власт с места директора РТС-а, на шта је Тијанић председнику, с невероватном лакоћом опстајања, препоручио да, када оде на спавање, у креветац понесе и плишаног медведића. Тома је одмах престао да га смењује, а Вучићу то није ни падало на памет. Можете ли да замислите данашње таблоиде који га черече као шефа јавног сервиса, а он скрушено ћути, плашећи се да им одговори? Када би се то догодило, Тијанић би умро по други пут, од смеха!
Али данас га нападају они и оне који су мудро ћутали док му је куцало срце – једини орган за који се основано сумњало да га поседује. Они и оне знају да би било превише, чак и за њега, да се изнервира, напусти урну и напише им одговор. Подразумева се да би текст био једнако увредљив за примаоце и једнако духовит за читаоце.
Новинар који је успео да против себе окупи толико непријатеља за живота, живи је доказ да загробни живот постоји. Иако је мртав пет година, никако да ућути!
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар