Слично „жутом новинарству“, термин „жута архитектура“ користи се у сврху осуде оне архитектуре, урбанизма или градитељства уопште третираних на непрофесионалан или неетички начин

Тржни центар „Рајићева“ и куле у Београду на води (Извор: Архива Слободана Малдинија)

Данас се често сусрећемо са појмом „жута штампа“, који описује новинарство склоно сензационализму, скандалу и претеривању, у намери продавања што више примерака новина. Слично „жутом новинарству“, термин „жута архитектура“ користи се у сврху осуде оне архитектуре, урбанизма или градитељства уопште третираних на непрофесионалан или неетички начин. Све чешће смо сведоци „жуте архитектуре“ у нашој средини. Она је представљена „инвеститорским урбанизмом“, односно, задовољавањем суманутих жеља бизнисмена за увећањем профита насупрот потребама грађана да живе у хуманим, пристојним људским условима. Међутим, постоје примери где архитекти јавно критикују неприхватљива решења инвеститорског урбанизма, а притом сами свесно учествују у циркусу „жуте архитектуре“.

Недавно су на насловним странама чак два недељна листа објављене фотографије двојице интервјуисаних представника српске архитектонске сцене. У листу „Недељник“ представљен је академик Милан Лојаница као „један од највећих живих српских архитеката“, а у листу „Време“ мр Бојан Ковачевић као „председник Академије архитектуре Србије“. Које поруке шаљу насловне стране два тиражна српска недељника?

Наш „највећи живи архитекта“ фотографисан је испред свог „ремек дела“: тржног центра „Рајићева“ у Кнез Михаиловој улици. Да подсетим, трговачки комплекс израелског инвеститора подигнут је на простору – музеју, заштићеном културном добру. Током, осамдесетих, у време када је директорка Завода за заштиту споменика Културе Београда била бескомпромисна Александра Бановић, ту није било дозвољено ни померање врата на излогу продавнице, а камоли градња нових објеката. Овај тржни центар познати режисер Горан Марковић својевремено је назвао „урбанистичким монструмом… који се шири као тумор међу кућама које представљају културну баштину, прошлост стару неколико миленијума.“ Изненађујуће, у интервјуу „Недељнику“, аутор иностраног тржног центра „жали се“ на колонизацију наше земље, у којој „још недостају странци и у полицији, војсци и зашто онда не и у државној управи?“

На насловној страни недељника „Време“ представљен је архитекта Бојан Ковачевић испред кула Београда на води, као „председник Академије архитектуре Србије“. Он критикује „непоправљиве грешке“ у урбанизму које је начинила актуелна власт у Београду. У великој мери је у праву. Међутим, оно што доводи у заблуду бројне читаоце недељника „Време“ и отвара сумњу у све речено у овом напису, јесте чињеница да интервјуисани архитекта није представљен на веродостојан начин. Увидом у јавне податке Агенције за привредне регистре јасно је да се не ради ни о каквој „Академији“ већ о удружењу грађана, а не академика, са називом који многе доводи у заблуду, а чувени архитекта није законски „председник Академије“, већ регистровани заступник овог удружења.

(Вечерње новости/Crystal Ship, 26. 10. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Слободан Малдини, архитектура, жута архитектура