Како се странке, које сем имена имају мало шта руског у себи, препоручују да стану на чело руске дијаспоре у Србији
Леонид Кампе
Леонид Кампе је потомак Белогардејаца у Србији. С њим је разговарала Наталија Коцев, директор српског одељења Међународног фонда јединства православних народа из Москве.
У току је формирање Националног савета руских мањина. Занимљиво највише интересовања долази од стране партија које се декларишу као руске. Измиче објашњење с којим мотивом, будући да ове странке сем имена имају мало шта руског у себи? Како као потомак Белогардејаца и члан Удружења руских кадетских корпуса гледате на ову необичну појаву?
Нисам баш искусан политичар али мислим да се ту ради о чистој математици. Наиме, на сајту Министарства државне управе и локалне самоуправе сам нашао податак да политичку странку могу основати најмање 10.000, а политичку странку националне мањине 1.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије. Велика разлика у бројевима, зар не? Такође у Закону о избору народних посланика дословни пише да „Политичке странке националних мањина и коалиције политичких странака националних мањина учествују у расподели мандата и кад су добиле мање од 5% гласова од укупног броја бирача који су гласали“. Мислим да ови бројеви све објашњавају. Те странке се боре само за место у Парламенту. Да би имале покриће за своје постојање треба им национална мањина. Зато и јесу толико активне управо сада.
Иначе за све ове године (а имам их поприлично) за такве странке обично чујем само месец дана пред парламентарне изборе. За неке од њих до ових избора нисам ни знао да постоје. Чак не познајем ни једног свог сународника који је члан неке такве странке. Не кажем да их нема, али ја их не познајем.
Колика је руска дијаспора у Србији те како тумачите да тек сада ће почети да уживају права која деценијама уназад уживају друге мањине?
То је добро питање, али плашим се да на њега немам тачан одговор. Видите, највећи број наших породица дошао је на територију бивше Краљевине С.Х.С. током грађанског рата у Русији, пре отприлике 100 година. Познати српски историчар Мирослав Јовановић у својој књизи „Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924“ помиње бројеве од 50.000 до чак 73.340 избеглих Руса у Краљевини. Годинама се тај број смањивао, што услед одласка наших сународника у неке друге западне државе, што услед асимилације. Управо ту асимилацију лично видим као један веома крупан проблем са којом се сусрећемо. Према резултатима последњег пописа из 2011. године у Србији је живело само 3.247 Руса. Познавајући многе своје сународнике који су из ко зна ког разлога престали да се декларишу као Руси и почели да се декларишу као Срби знам да је тај број у ствари много већи. Можда и дупло.
Савет се формира када стасава трећа генерација потомака Белогардејаца. Да ли је одлагањe решавања овог питања било политички условљено?
Знам да је до сада било неколико покушаја да се ова историјска „неправда“ исправи али да су сви ти покушаји неславно завршили. Или није било политичке воље или је процес вођен површно и нестручно. Српски и руски народ су се увек слагали и поштовали. Нажалост, историја нас учи да је било тренутака када су међудржавни односи били веома деликатни и када једноставно нису постојали услови да се тако нешто оствари. Баш у тим временима и притисци на нас су били и најизраженији.
Ми смо једна од ретких националних мањина која је распрострањена на готово целој територији Србије – мислим да у целој Србији постоји свега десетак општина у којима нема ни једног пописаног Руса. Савремена средства комуникације помогла су нам да се поново повежемо, а мислим да нам је већа медијска пажња која нас прати последњих пар година помогла да схватимо колико нам је потребан неко ко ће да нас повеже и ко ће да штити наше интересе. Сада смо поново скупили снагу и покренули цео процес из почетка. Надамо се да ћемо успети.
Наталија Коцев
Categories: Лаки одговори на тешка питања
У чланку стоји: «…Познати српски историчар Мирослав Јовановић у својој књизи „Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924“ помиње бројеве од 50.000 до чак 73.340 избеглих Руса у Краљевини Југославији. Годинама се тај број смањивао, што услед одласка наших сународника у неке друге западне државе, што услед асимилације….. …..Према резултатима последњег пописа из 2011. године у Србији је живело само 3.247 Руса…».
Овоме је потребан известан коментар. То јесу биле избеглице из Русије после грађанског рата, јесу били у великој већини белогардејци, јесу у великој већини били и етнички Руси, али не сви. Било је међу њима и доста оних страног порекла (немачког- као господин Кампе, француског, грчког – као ја, итд). Али – и ти страног порекла су били добрим делом русифицирани током вишедеценијског, па и вековног боравка у Русији (асимилисани у руску средину), док се г-дину Кампе изгледа баш и не допада асимилација Руса у Србији?
Што се смањивања броја руских избеглица тиче – главни узрок су два велика егзодуса, које већина аутора због «политичке коректности» заобилази «као киша око Крагујевца»:
-1. Током немачке окупације, руководство руских избеглица је стало на немачку страну, а услед партизанских злочина према руским избеглицама у унутрашњости Србије, настала је међу избеглицама повољна клима за организовање самозаштите, што је немачком окупатору савршено одговарало, па је дошло до формирања «Руског заштитног корпуса» , који су Немци употребљавали за борбу против партизана, а он је бројао до око 10.000 војника. 1944-е године, дошло је до повлачења, па су Немци њиховим породицама и свим руским избеглицама који нису желели да сачекају Црвену Армију, оногућили да буду на време евакуисани у Немачку. Тако је – уз војнике, из земље отишло најмање 15 – 20.000 особа.
-2. После рата, совјетски «Смерш» је оне, који су сматрали да не треба да беже, ипак похапсио (и неке на лицу места побио) а остале – пар стотина послао у Сибир, одакле повратка није било.
Југословенске комунистичке власти су свим избеглицама које су пре рата узеле југословенско држављанство, то одузеле, а многе приморале да узму совјетско држављанство. После Титовог џапања са Стаљином, 1948 г., тим новопеченим принудним совјетским грађанима је наређено да га се одрекну и узму југословенско, а оне којима је свега било доста, и који су то одбили, депортовале – ког на исток (Бугарска, Мађарска – па чак и Албанија) – а оне који су имали срећу – у избеглички логор у Трст.. Тако је број руских избеглица смањен за још око 10.000.
-3. После 1960 г., када је излаз из земље био мало слободнији, многи су се и сами одселили на Запад. Тако је – од предратних око 30.000 руских белогардејских избеглица, у целој Југославији остало једва њих 10.000
Ако сада у Србији има 3.247 оних који се изјашњавају као Руси, вероватно је највише 1.500 њих потомака белогардејаца (трећа генерација, од којих 90% више и не говори руски). Остало су совјетски држављани који су се у Србију доселили после 1960тих година.
Сматрам да је ово са «руским» партијама неукусна фарса и не схватам шта г-ну Кампе (ако је он заиста потомак белогардејаца) треба да се у ту фарсу упетљава.