Одлука која је као никада до сада уздрмала црквени православни свијет о признању Украјинске цркве утицаће на статус Црногорске православне цркве (ЦПЦ) коју Српска православна црква (СПЦ) не признаје, сагласни су домаћи и регионални религиолози
Украјински патријарх Филарет (у средини) и митрополит црногорски Михаило (десно), Подгорица, октобар 2010. (Фото: cpc.org.me)
Хоће ли и каквих импликација бити по статус ЦПЦ, коју не признаје СПЦ, послије одлуке васељенског патријарха Вартоломеја да се призна независност Украјинске православне цркве и је ли одлука Цариградске патријаршије отворила простор за другачији однос државе Црне Горе у процесу обнове аутокефалности ЦПЦ, који је покренут 90-их година прошлог вијека?
„Импликације послије одлуке васељенског патријарха Вартоломеја биће веома снажне и оставиће дубок и огроман утицај на православни свијет и на Црногорску цркву”, оцјењује за Радио Слободна Европа (РСЕ) предсједник Савјета Митрополије ЦПЦ, Стево Вучинић.
„Из простог разлога што је ЦПЦ у литургијском заједништву са Украјинском црквом и добиће шансу и биће наравно, у литургијском заједништву и са другим неким православним црквама које је Васељенска признала као такве и са њима литургијски саобраћа”, каже Вучинић.
Масовна молитва захвале Васељенској патријаршији због признања Украјинске цркве у Кијеву (Фото: Gleb Garanich / Reuters)
Већ се осјећају импликације у црквеном православном свијету као резултат одлуке Васељенског патријарха да се да сагласност за признање Украјинске православне цркве, сматра религиолог из Новог Сада Мирослав Кевежди.
Он за РСЕ наводи да „сада многе главе отварају књиге канонског права и историје и разматрају и капацитет Васељенског патријарха да доноси овакве одлуке”. Кевежди мисли да предстоји дуго и заморно и „свакако потребно разјашњавање” шта се догађа и ко ће и у ком статусу сјутра да се појави.
„Постоје импликације већ сада у оном смислу да се код неких који су заговорници ЦПЦ појављује одређена нада да ће и они заправо успјети да свој канонски статус подигну. Исто тако, појављује се забринутост код оних који су припадници Српске православне цркве (СПЦ). Зато што нека рјешења која се огледају у Украјини у статусу Украјинске православне цркве, Московског патријархата, заправо би могла да буду примијењена и на Митрополију црногорско приморску (МЦП) или, рецимо, на, Охридску архиепископију”, закључује религиолог Мирослав Кевежди.
Аутокефалност ЦПЦ укинута је указом регента Александра Карађорђевића 1920. године, објављивањем декрета о „Уједињењу свих православних црквених области у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС)”. Међутим, већина историчара сматра да је до стварног укидања дошло још 1918. одлуком Подгоричке скупштине.
Процес обнове ЦПЦ везује се за почетак 90-их година, а формализован је 31. октобра 1993. године, у пријестоници Цетиње, када је за првог поглавара изабран епископ Антоније Абрамовић. Њега је након смрти на тој позицији наслиједио актуелни митрополит Михаило. ЦПЦ није канонски призната.
Стево Вучинић каже да су у Црногорској цркви „и задовољни и незадовољни досадашњим односом државе”, а није се много тога промијенило ни од обнављања црногорске независности 2006. године.
„Задовољни смо јер је то релативно кратак рок ако се размишља у црквеним категоријама, а овако грађански посматрано то је 27 година. У дијелу нашег незадовољства, то је питање државе која не показује довољно бриге за сопствену Цркву и на неки начин омета њен рад док се један дио државне администрације понаша веома непријатељски”, каже Вучинић, који очекује да ће се то стање промијенити.
Група јавних личности доставила је у априлу ове године премијеру Душку Марковићу иницијативу приједлога за поништење декрета краља Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска (православна) црква.
„Наиме, полазећи од чињенице да је Црна Гора, 21. маја 2006. обновила независност и добила међународно признање, а у сусрет годишњици, како наводе, трагичног догађаја нестанка Црне Горе као независне државе 1918. године, када је нелегално и нелегитимно анектирана од Србије, обавеза је Владе да ову иницијативу прихвати и упути одговарајући акт приједлога Скупштини Црне Горе да се поништи декрет краља Александра Карађорђевића”, наведено је у тексту иницијативе.
Предсједник Савјета Митрополије ЦПЦ Стево Вучинић сматра да ће одлука васељенског патријарха Вартоломеја о признању Украјинске цркве утицати и „на бољи и другачији однос државе” Црне Горе према ЦПЦ.
„То је читав један процес на свјетском нивоу, у коме САД и Европска унија (ЕУ) подстичу да дође, на неки начин до афирмације европских вриједности код православних цркава које су спремне да их прихвате. А то су: Украјинска, то је очито и неспорно Црногорска а вјероватно и Македонска црква. А онда ће то, наравно, бити тежак ударац за цркве са великим империјалним амбицијама, као што су Руска и Српска црква, које у суштини и нијесу цркве него су политичке организације. Или су параполитичке које имају за циљ да обезбиједе империјалне амбиције сопствених држава и народа којима припадају”, казао је, између осталог, Вучинић.
[Видео/YouTube: У 2:20 минути украјински патријарх Филарет говори о аутокефалности Украјинске и Црногорске цркве, а у 4:20 минути каже да су разлози за непризнавања ових цркава „искључиво политички и да Москва насрће на Украјину као Београд на Црну Гору”; прес-конференција у Подгорици, 2010.]
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Чисто да се зна шта је у позадини свега овога: западњачко сплеткарење, и етнофилетизам и гордост Фанара.