На страну што обезбеђује македонској држави легитимитет који многи од њених суседа дуго уживају, постоји снажан прагматичан разлог за окончање овог спора: он утире пут македонском прикључењу НАТО и ЕУ

Фото: REUTERS/Marko Djurica

(Foreign Affairs, 1. 10. 2018)

Шта се то крије у имену? Довољно тога да се у вези са њим одржи референдум. Тако је неких 1,8 милиона гласача у Републици Македонији било позвано у недељу, 30. септембра, да учествује на гласању око имена своје државе. Питање на гласачком листићу: „Да ли се подржавате чланство у Европској унији и НАТО прихватањем споразума између Републике Македоније и Републике Грчке?“  Договор који је у питању познат је као Преспански споразум, који су раније ове године парафирали македонски и грчки премијер. У њему стоји да се Македонија сагласила да промени уме у „Република Северна Македонија“. Промена потенцијално може да оконча деценијски застој између две државе у вези са македонским именом, језиком и националним идентитетом – као и са несагласним тумачењима историје. Посебно за Македонце улог је велики: разрешење спора би омогућило прикључење НАТО и, касније, олакшање пута за прикључење Европској унији.

Но, иако је пребројано више од 97 процената гласова, изгледа да ће референдум дати мали допринос у разрешењу проблема. Отприлике 94 процента гласача гласало је у корист Преспанског споразума (и стога је подржало промену имена), али је излазност била тужних 37 процената. И као такав, референдум је само консултативан, није обавезујући, тако да ће се препирке око будућности земље наставити.

Од када се Македонија мирно одвојила од Југославије крајем 1991. године, већина чланица Уједињеним нација признала ју је под њеним уставним именом, Република Македонија, које је углавном било непромењено почев од 1944. године. Међутим, Грчка се успротивила том имену, тврдећи да оно имплицира територијалне тежње према њеној северној области Македонији. Две државе постигле су споразум који Македонији дозвољава да се придружи међународним организацијама тако што ће користити званичну ознаку Уједињених нација „Бивша југословенска република Македонија“. Ипак када је Македонија тражила да се придружи НАТО под тим именом 2008. године, Грчка је опет блокирала њено прикључење. Међународни суд правде у Хагу је одлучио да грчко гледиште крши међународно право, али Грчка није узмакла.

У Македонији, дебакл прикључења у НАТО покренуло је оштар заокрет удесно, подстакавши снажење ВМРО–ДПМНЕ, десничарске националистичке странке. ВМРО–ДПМНЕ је лоше владала земљом све до 2015. године, када су опозициони политичари открили да је влада прислушкивала 20.000 људи, укључујући и сопствене званичнике. Током неколико месеци, Зоран Заев, тада председник опозиционе странке СДСМ, објављивао је изводе са снимљених трака на укупно 38 конференција за штампу, које су биле насловљене као „Истина у Македонији“, али су у народу биле познате као Бомби (Бомбе). Снимци су учитани на интернет и у односу на њих снимци из афере Вотергејт делују као уљудно ћаскање: они документују запрепашћујући ниво корупције укључујући изборне преваре, подмићивање, кршење закона о имовини и урбанистичком планирању, злоупотребу јавних средстава, осветничко уништавање имовине, корумпираност судова, прикривање егзекуција без судског поступка и завере да се почини силовање. Открића која су донела „бомбе“ довела су до десетина појединачних судских поступака, али се суђење отежу или стоје.

„Бомбе“ су такође довеле земљу у политичку кризу. Народно незадовољство најурило је ВМРО–ДПМНЕ са власти и довело СДСМ, чија је спремност да се укључе у разговоре са Грчком и довела до Преспанског договора. ВМРО–ДПМНЕ, која је сада главна опозициона странка, намерна је да спотиче свог ривала и чак је позвала на бојкот референдума о промени имена. Слаб одзив можда одражава чињеницу да многи Македонци и даље зависе од клијентетских мрежа ВМРО–ДПМНЕ у вези са радним местима, што је омогућило странци да застраши и да се уздрже од гласања. Пошто референдум није био обавезујући, праву одлуку ће донети скупштина, где владајућа већина СДСМ располаже танком већином и не може сама да изведе промену. Како би задобила двотрећинску већину нужну за уношење промене имена у устав, влади је потребно десет гласова опозиционих посланика. Неки посматрачи спекулишу да ће СДСМ трговати помиловањем за једног од главних осумњичених у „скандалу са бомбама“ за неопходне опозиционе гласове. Други пак сугеришу ране скупштинске изборе у новембру као начин да се изађе из пат позиције.

Да би се разумело зашто су улози тако велики, потребно је мало лингвистичке историје. Однос између старомакедонског и старогрчког је несигуран, због оскудности текстуалних извора. Оно што сада означавамо као модерни македонски језик није савремена верзија старомакедонског, већ потпуно другачији јужнословенски језик. Преци његових говорника дошли су на Балкан из североисточне Европе отприлике пре 1500 година – око десет векова након што се старомакедонски последњи пут говорио у регији. (На сличан начин, Французи говоре романски језик чији су корени у латинском али свој језик називају француским што је изведено од речи Франак, германског племенског имена.)

Крајем 19. века, Грчка, Србија и Бугарска су покушавале да се прошире на север, југ и запад, по том реду, на рачун Османског царства. Све три су потраживале географску област названу Македонијом, и 1913. Грчка је успела да припоји јужну половину регије. Како би учврстила тврдње над оним што је сада било њена провинција, Грчка се упустила у систематску кампању наметања сопственог језика на рачун македонског и свих других језика који су се тамо говорили, укључујући аромански [цинцарски, прим. М.М.] и албански.

Ова нападачка историја је део онога што подстиче грчки антагонизам према сваком спомену македонског националног или културног идентитета последњих деценија: грчки лидери су склони да сагледају сваку тврдњу о посебности македонске нације са посебним језиком као претњу по територије које су запосели 1913. године – што је искушавање националног и територијалног идентитета њихове земље. Они стога заговарају да термин „Македонија“ може да означава само јужни део регије који контролишу Грци.

Преспански споразум је понудио излаз из ове спирале међусобног оптуживања кроз истински компромис. Прво, Република Македонија заиста обухвата само северни део шире географске регије Македоније, како је она дефинисана отприлике последња два века. Тако да је промена имена у „Република Северна Македонија“ географски прикладно без да се на било који начин доводе у питање савремене грчке границе.

Друге, обе стране су се сложиле да је македонски званични језик „македонски језик“, као што је признато на Трећој конференцији за стандардизацију географских имена Уједињених нација, која је одржана у Атини 1977. године. Текст који је проистекао са ове конференције спомиње македонски укупно седам пута, увек као језик са његовим сопственим ћириличним алфабетом. Преспански споразум тако реафирмише да Грчка признаје македонски као посебан језик.

Треће, у члану седам, параграфу четвртом, Преспанског споразума стоји: „Македонија истиче да је њен званични језик, македонски језик, део групе јужнословенских језика. Стране уговорнице се слажу да званичан језик и други атрибути [Македоније] нису ни у каквој вези са древном хеленском цивилизацијом, историјом, културом и наслеђен северне регије [Грчке].“ Ова формулација настоји да смекша Грчку у њеном тврђењу како употреба имена „Македонци“ за савремене људе и „македонски“ за савремени језик имплицира порекло од хеленске културе и језика повезаног са старомакедонским.  У прошлости, неки македонски националисти су третирали ову ствар тако што су тврдили да савремени македонски заиста потиче од старомакедонског и да стога није словенски језик. То је као када би се рекло да француски потиче од франачког, а не од латинског. Преспански споразум ставља тачку на ову лингвистичку лудост и поставила исправно ствари у вези са историјским коренима савременог македонског. У исто време, он признаје да исти термин – Македонац – може да има различита значења зависно од времена и места. Он сугерише, у суштини, да не постоји само једна интерпретација историје.

Националистички гласови у Македонији настављају да осуђују промену измена као неприхватљив уступак Грчкој и као напад на македонски национални идентитет. Ипак ја пишем о посебности македонског језика и идентитета више од четрдесет година и повремено сам био физички нападан због мојих гледишта. Речју, ја не бих прихватио ништа што оспорава признање Македоније.

На страну што обезбеђује македонској држави легитимитет који многи од њених суседа дуго уживају, постоји снажан прагматичан разлог за окончање овог спора: он утире пут македонском прикључењу НАТО и ЕУ. Као што је формулисао Џес Бејли, амерички амбасадор у Македонији, овај корак ће преобразити Албанију, Бугарску и Грчку од „суседа“ у „савезнике“ обавезане споразумом. Чланство у НАТО посебно може да буде македонски штит од будућих претњи по њен територијални интегритет у региону који је и даље растрзан етничким тензијама дуж многих граница. Чињеница да су се и десничарски националисти ВМРО–ДПМНЕ и Русија противили референдуму сугерише да је у најбољем македонском интересу да га потврди.

Пре неколико недеља, био сам на пијаци у Струги, граду на обали језера у југозападној Македонији. Пар који је продавао керамику изрекао је сумње око тога да ли ће им чланство у Европској унији донети корист. После свега, указали су, прикључење ЕУ често изазива скок цена док плате стагнирају. Одговорио сам да чланство у ЕУ можда неће донети користи њима али ће отворити неслућене могућности будућим генерацијама, укључујући и њихову децу. Разумели су поенту – као и многи Македонци.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Categories: Посрбљено

Tags: Виктор Фридман, Македонија, Милош Милојевић, референдум