Слање у елитну бању на рачун државе Мерчепу је и награда за убијање Срба и извињење за изнуђену и невољну осуду

Саво Штрбац (Фото: Политика)

Из Хрватске у посљедњих недељу, две  вести о ратним злочинима и злочинцима из деведесетих претичу једна другу: градоначелник Вуковара, Иван Пенава, иначе члан владајућег ХДЗ-а, најављује протесте за 13. октобра због тога што власти недовољно чине на кажњавању злочина почињених у „време Слободана Милошевића”; хрватска председница Колинда Грабар Китаровић изјављује да је чињеница да јој се људи жале да починиоци ратних злочина „не само да слободно шетају улицама Вуковара, већ да, нажалост, неки од њих извргавају руглу своје жртве”; Томислав Мерчеп, кога је хрватски Врховни суд осудио на седам година затвора јер, као ратни командант јединице познате као „мерчеповци”, није спречио злочине над српским цивилима, уместо у затворској ћелији, дане проводи у елитној бањи Крапинске топлице, што му се рачуна у одслужење казне;  полицајци из радне групе Равнатељства полиције поднели су кривичну  пријаву против осумњиченог 49-годишњег двојног држављанина Хрватске и Србије (хрватски медији наводе да је реч о Николи Дукићу, припаднику ТО Вуковар) због  убиства тада 21-годишњег Дамира Ковачића на Овчари.

Кликните на слику за увећање (Фото: Веритас)

И мени је познато да још увек  Вуковаром шетају злочинци који су починили злочине над вуковарским цивилима. Само то нису Срби, јер се они још од раних деведесетих систематски процесуирају и пред хрватским (само пред жупанијским судовима у Осијеку и Вуковару процесуирано их је више од 1.100) и пред српским судовима (Овчара, Ловас, Сотин, Сремска Митровица, Тења, Бели Манастир и Ћелије.), али и пред Хашким трибуналом (Хаџић, Докмановић, Шљиванчанин, Мркшић, Радић, Милошевић, Станишић, Симатовић, Шешељ)

У архиви Веритаса налазе се две првостепене пресуде Војног суда у Београду  и две  другостепене Врховног војног суда из 1992. и 1993. по којима су због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва правоснажно  осуђени: Мартин Саблић, Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић, Анте Врањковић, Бартол Домазет, Славко Мађаревић, Мирко Филковић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село, шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора.

Осуђени су зато што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали комшије цивиле српске националности, њих 20 и једног тешко ранили. Поменутим припадницима ЗНГ-а суђено је у присуству и сви су размењени 14. августа 1992. у Неметину у тзв. „Панићевој размени заробљеника” по принципу „сви за све”. Хрватској страни су предати и судски списи уз договор да њихови судови наставе поступке, што се није десило.

У Хрватској нико још није процесуиран ни по оптужници Војног тужилаштва у Београду на којој се налазе 44 оптужена Хрвата који се терете за убиство 19 вуковарских Срба у лето и јесен 1991, коју је у августу 2011. Београд доставио Загребу.

Међу оптуженима налазе се и поменути Мерчеп,  који је у то време био командант одбране тога града и  Томислав Јосић, актуелни председник Стожера за одбрану хрватског Вуковара од повратка ћирилице у тај град. Управо због те оптужнице хрватски Сабор је у новембру исте године и донео  Закон о ништетности  (ништавости) одређених правних аката правосудних тијела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије, који је још на снази.

Знам ја да ни Пенава ни Грабар Китаровићева нису мислили на горе поменуте злочинце из  сопствених редова. Они су за њих били и остали национални хероји. То што су понеког осудили, као Мерчепа, морали су због света. А када су их већ морали осудити, барем их не морају  држати у класичним затворским условима. Слање у елитну бању на рачун државе Мерчепу је и награда за убијање Срба („мерчеповци” су, према тврдњама из оптужнице, на кутинском, пакрачком и загребачком подручју незаконито ухапсили 52 особе, од којих су 43 убили, три се воде као нестале, а шест их је преживело мучења и злостављања) и извињење за изнуђену и невољну осуду. С друге стране, сви Срби, који су ратних деведесетих живели у РСК и носили оружје „по дифолту” су за већину Хрвата ратни злочинци.

Српске жртве додатно вређа и цинизам хрватских званичника кад тврде да су пред њиховим законима и судовима сви једнаки. Иако је тридесетак пута више осуђено припадника бивших СВК и ЈНА него припадника хрватских оружаних снага, иако су и осуђени Срби оболевали и умирали у хрватским затворима, још нисам чуо да је неко од њих за време издржавања казне због болести упућиван на бањско лечење.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика/Веритас, 24. 9. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Вуковар, Саво Штрбац, Србија, Хрватска, ратни злочини