Ако је Пешчаник требало да добије неку „награду“ онда је то „Подривање слободе“, за доследно и неуморно рушење чак и могућности дијалога и какве такве пристојности и уважавања у Србији

Фото: Блог Зорана Ћирјаковића

Интелектуални крем мањинског огранка евроатлантске Србије опсервације о нашем најчитанијем таблоиду објављује под насловом „Информер, глас клоаке“. „Замишљам филм страве и ужаса где би ДЈВово зубало било главни и најстравичнији атрибут чудовишта“, пише један „грађански“ мислилац. Уз њега се ту оглашава елита урбане, турбокултурне и функционално писмене фракције наших имагинарних Европљана, која се још није сврстала иза Вучића.

Збрку која царује у овим урбаним умовима изразио је, медитирајући о Вучићевићевом „гласу клоаке“, професор Растислав Динић, један од доајена: „Нема ничег у вучићизму, што претходно није било у тадићизму“. Ови антивучићевски вучићевци свим срцем подржавају вођине стратешке циљеве, али имају примедбе на метод владавине и избор кадрова у препознатљивим плавичастим оделима, са уским, неосвешћено хомоеротским панталонама и браон шпицастим ципелама.

Урбани „приближно Европљани“ верују да су кул и много напреднији од Вучићевог јата, које се невољно упознало са Веберовим и Пекићевим делом. Они воле да се фрљају Марксом, Деридом и Фукоом и објављују текстове на Пешчанику, али, за разлику од своје отворено провучићевске браће по Бриселу и Константиновићу, не воле да истичу своја мужевна тела и не носе ципеле у шпиц, које ментални Круг двојке види као оријенталне и сељачке, знак лошег укуса – баш као и читање Информера.

Нажалост, у Србији данас постоји потреба да човек узвикне чак и „Правда за Драгана Ј. Вучићевића“, доајена наше таблоидне индустрије. Зашто? Шта му то конкурише на овдашњем блатњавом и смрдљивом медијском дну? Зашто Драгану Ј. Вучићевићу није лако да буде Драган Ј. Вучићевић? Ову ружну медијску причу почећу од њеног тужног и сасвим перверзног краја.

Уреднице сајта Пешчаник Светлана Лукић и Светлана Вуковић Месаровић овогодишње су добитнице „угледне награде Освајање слободе“, која се „додељује женама за њихов допринос за рад и промоцију људских права, правне државе, демократије и толеранције у политичкој комуникацији“. Награду су им доделиле досадашње добитнице, а председница жирија Тамара Скроза, новинарка Времена, подсетила је да две Цеце „од 1994. године постају симболи Радија Б92, а од 2007. године самостално уређују сајт Пешчаника“.

„У њиховом случају не само слобода, већ оно што је тренутно још дефицитарније, а без чега слободе нема – истрајност и непоколебљивост, упорно инсистирање на принципима без обзира на цену, на контроверзе, чаршију, на ону увек проблематичну поделу на њихове и на наше“, истакла је Скроза и рекла да „у последње три деценије нису поклекле пред претњама, нетрпељивошћу, окретањем леђа, препрекама које су морале да савладају како би одржале своју емисију“.

Ако су две Цеце у нечему истрајале и нису поклекле онда су то „подела на њихове и наше“, увреде и нетрпељивост. Зато забрињава број наших „либералки“ којима је јасно шта је Информер али одбијају да се суоче са оним шта представља њихов вољени Пешчаник. Пробаћу да помогнем чланицама жирија Тамари Скрози и Ољи Бећковић. Дубравки Стојановић, нажалост, одавно нема помоћи.

Бећковић и Скроза су изгледа данас у стању да препознају само оно медијско зло које их најдиректније таргетира. Заслепљена, признајем сасвим разумљивом, мржњом према Александру Вучићу, Оља је изгледа заборавила шта је све „била“ у медијској септичкој јами коју уређују две Светлане, каквим све увредама су је „частиле“ колегинице са којима се насмејана грлила на додели награде у Центру за културну деконтаминацију. Чак и ако је склона праштању, остаје чињеница да су сличним, па и неупоредиво горим увредама, били изложени многи други људи, чији политички ставови и поглед на свет нису били по уској мери две острашћене Цеце.

Зато ћу, за почетак, да би што упечатљивије илустровао о чему је реч, на крају овог пасуса у једној реченици или цитирати или мало другачије персонализовати медијско зло које су Оља, Тамара и Дубравка Стојановић преименовале у врхунско добро. При томе, нећу се задржати само на Пешчанику, већ ћу ову имагинарну, али непријатно истиниту реченицу завршити бисерима које су обезбедили један стари (лист Данас) и један нови (Удружење КРОКОДИЛ) бастион говора мржње и лажне толеранције Случајних Срба: Контаминиране звери антисрпске „Зоља Бећковић“ и „сисата Скроза“ врте се на Дражином „црвеном бану“ док их бодри „српски фашиста“ Арсенијевић.

Кренимо од чланица жирија који је уредницама Пешчаника доделио награду.

Познајем, бојим се само једну стару Тамару Скрозу, борбену новинарку, пуну емпатије, емотивну и топлу особу. Одавно се нисмо срели и не бих се изненадио да данас постоји једна сасвим другачија Скроза. Можда грешим, али некако наслућујем и један од могућих узрока: некритичко читање Жаране Папић, феминационалистичке верзије Радомира Константиновића, творкиње заводљивог интелектуалног отрова који је овдашње феминистичке активисткиње редом претварао у нетолерантне, мржњом набијене елитисткиње и ауторасисткиње.

„Патријархат“ је, наравно, свуда ружан и неуништив, али у интерпретацији Жаране Папић и следбеница, све бројнијих и све згађенијих „теоретичарки рода“, српски је јединствено лош. Само храбре и борбене могу да „преживе“ овдашњи крволочни патријархат, наводно културално кодирани порив за фемицидом, који српски мушкарци ваљда пију са геноцидним мајчиним млеком. Наглашавам, у овој бизарној аутоколонијалној оптици жене у Србији више нису жртве – оне су „преживеле“.

Оно што не памтим – и што не бих умео да опишем ни пет минута пошто смо се срели, јесте величина Тамариних груди. Нисам имао појма да ли су велике или мале, да ли их „има“ или, како нас је Пешчаник редовно подсећао у случају Љиљане Смајловић, „нема“. Штавише, да бих данашњу Скрозу некако суочио са мером сопствене новинарске, моралне и, изнад свега, феминистичке беде и суноврата, морао сам да позовем некога за кога сам знао да, стицајем животних околности, уме да примени ову Пешчаникову срамну меру новинарства – аргумент који је Скроза промовисала у сам врх овдашњег уважавања и толеранције. Дакле, искључиво зато знам да се у огледалу Тамариног новинарског бешчашћа и псеудофеминистичког јада не крије „сиселесс Скроза“ већ „сисата Скроза“.

Драга Тамара, да те подсетим какве су уреднице две Цеце којима си написала хвалоспев: „Ако читам Политику, јавља ми се главна уредница Љиљана Смајловић, некадашња велика пријатељица Радована др Караџића, данас психотично-идеолошка љубавница др Калашњикова, који у њеној кошчатој, неженственој, мушкобањасто-маљавој сиселесс-фигури, налази ону врсте еротске подршке коју је некад Слободан Милошевић имао од бившег шефа Политике Драгана Антића“.

Како је (пророчки) написао Душан Маљковић, обраћајући се уредницима и радија Б92, који је емитовао емисију, и самог Пешчаника: „Без обзира какав став имали према ’првој Србији’ карактерисање Љиљане Смајловић, била вам и директни политички противник, као ’сиселесс’ недопустиви је сексизам који није смео да се појави у програму. Наук, који Б92 из ове приче треба да извуче, јесте онај ’Франкенштајна’ Мери Шели – припазите се да не учествујте у креирању чудовишта које се може окренути и против свог творца“. Информер је и даље много мање „чудовиште“ од онога које су две Цеце призивале и стварале – и за шта су их Бећковић, Скроза и Дубравка Стојановић наградиле.

Не знам драга Тамара да ли си се и ти „лечила“, тачније да ли одлазиш или си одлазила на терапију код неког психијатра, па не знам да ли можеш да се ставиш у моју позицију. Ипак, молим те пробај да размислиш како би реаговала када би неки медиј, који се са твојим текстом не слаже, о теби објавио ово: „На крају крајева, онда је боље да отворимо психијатријске досијее, па да се то лепо препише, па да се види ко је какав, од чега се лечио, како се лечио, да ли се излечио. Све то можемо да добијемо, НИН сутра може то да објави о било коме од нас, јер очигледно имају добру сарадњу са разним службама. То би био супер фељтон, да се види ко је од чега овде боловао… Када сам питао зашто баш толика вулгарност, они су рекли – па добро, тај човек што то пише, сви знају да се он лечи. Па добро, какве су то новине, а они кажу – то и онако нико не чита, па добро, какве су то новине у којима ради човек који се лечи, да ли је то негде нормално.“

Како би се, драга Тамара, осећала када би ти главни уредник написао (чувам оригиналну преписку) да не сме да скине са форума расправу о твојој дијагнози, покренуту после ове свињарије коју си наградила? Да ли би наградила две жене које су овако нешто објавиле о теби и какав хвалоспев би им тада написала? Иначе, волео бих и да ми укажеш на сваку „вулгарност“ коју успеш да пронађеш у том мом фељтону о Латинки Перовић. Такође, могу да мислим како бих се тек провео да сам одговорио и објаснио како је гост Пешчаника сазнао да се лечим, ко су „сви“ које помиње као људе који знају за моју потребу да ми буде боље – и где се и колико дуго ти његови „сви“ лече.

Занима ме драга Тамара и да ли ћете Оља Бећковић и ти неке од наредних година исту награду доделити и Вери Дидановић, данас новинарки лажног, украденог НИН-а, „либералки“ која је – ако се не варам, а мислим да ме сећање у овом случају добро служи – као де факто уредница ЛДП-овог сајта и „представница за штампу“ Чедомира Јовановића преносила и објављивала неке још гнусније текстове. Грех је да не наградите и госпођу Дидановић, случајносрпску шампионку „булинга у сузама“, најновије инкарнације „либералног“ безумља.

Да се осврнем накратко и на Ољу Бећковић и текст „Пукла Зоља Бећковић“, у коме на сајту Пешчаника сазнајемо причу која се „у дајџест облику концентрисала у оним деловима мозга Оље Бећковић које под својом војном САО контролом држи њен вољени отац Матија“. Ту стоји и: „Већ унапред свесна овакве пресуде у којој годинама блажено ужива, Бећковићева кћи – скот не пада далеко од кладе – свој је стандардни глумачки ангажман (тобож непоткупљиво неутрална)…“; „Хистерична нервоза Матијине љубимице – приметна у све већем м-м-м-уцању чим је тема врелија, уз трљање бутина и шуштави звук чарапа…“. Има ту и медитација о „Зољиној“ замишљеној полусестри, која је такође гласала да награда буде додељена Цецама: „Даница Вученић, сасвим могућно ванбрачна кћер Матије Бећковића, хитро је позвала Чедомира Јовановића у емисију: да, коначно, чујемо једну и једину истину!“.

Да пређем на наставак (имагинарне) реченице која сублимира медијско зло које су аболирале Оља Бећковић и Тамара Скроза. „Звери српске“ је наслов текста објављеног на сајту Пешчаника, чији аутор, горепоменути професор Растислав Динић, и даље покушава да нас убеди да није писао о „зверима српским“ у тексту у коме је писао искључиво о „зверима српским“. Да ли је и то драга Тамара израз трпељивости и исправне политичке комуникације?

Иначе, господин Динић је бескомпромисни, серијски „озверивач“ неистомишљеника. Некадашњу главну уредницу Политике је тако, мада не у Пешчанику, назвао „Љиља ’шумско створењце’ Смајловић“. Верујем да би баш он могао да буде савршен кандидат за првог добитника, након што буде усвојен Закон о родној равноправности, према чијем нацрту правила за додељивање награде „Освајање слободе“ представљају одличан пример родне дискриминације.

Коначно, Пешчаник је главни промотера концепта (де)контаминације, једне од најстрашнијих речи у нашем политичком говору, па ни не чуди да је жири изабрао епицентар овдашње „грађанске“ мржње и ауторасизма као место у коме ће доделити награду двема шампионкама „деконтаманације“ Срба, која не може имати крај. Овај појам, који неистомишљенике и ине сународнике уоквирава као смртоносну радијацију, нуклеарни отпад, неуништиве вирусе и хемијски отров, неспојив је са пристојношћу, дијалогом и толеранцијом, како год да их дефинишемо.

Осврнућу се и на уреднички „црвени бан“ Драже Петровића, чији је Данас, уз Пешчаник, данас главни баштиник медијског зла које су у Србију пренела три вешто маскирана јахача (антинационалистичке) апокалипсе из хрватског Ферал Трибјуна – Виктор Иванчић, Предраг Луцић и Борис Дежуловић. Ово „грађанско“ безумље је, између осталог, не толико укинуло разлику између Пешчаника и Информера колико учинило да Пешчаниково Информерство, оличено и у „сиселесс Смајловић“ и „Зоља Бећковић“, буде широко схваћено и протумачено као врхунска „грађанска“ вредност, израз највеће антинационалистичке храбрости и борбености.

Нисам по себи противник „клозетских метафора“ и тешких речи, али мислим да сваки јавни говор треба да има своје место. Нажалост, овдашњи баштиници Фераловог медијског злочињења су у „грађанским“ медијима сасвим укинули границу између озбиљног и таблоидног новинарства. Учинили су не само да све може свуда већ и да то што се о некоме у „озбиљном“ Данасу или на Пешчанику говори скоро искључиво ружним речима, псовкама и увредама – постане потврда да је тај „фашиста“ то заслужио, да је реч о „звери“ и „пацову“ који није вредан уважавања и слушања.

Данасова и Пешчаникова медијска стрељања често нису ништа мање страшна од Информерових, ни по методу ни по последицама. Нажалост, бојим се да је фераловштина постала наша судбина и да више не може бити ни дисквалификована ни искорењена. На њу је могуће одговорити само на једна од два начина – оћутати и окренути „грађанским“ озверивачима и егзекуторима и други образ или послужити се елементима дискурса који су, нажалост, заковали као нашу нову медијску нормалност, армирану интелектуалним сплачинама Радомира Константиновића и, све чешће, Жаране Папић.

Грађанска мржња је последњих недеља аболирана на још једном месту – у новоотвореном Центру за савремену књижевност удружења КРОКОДИЛ. И на првом, већ одржаном, јавном читању иронично назване „поезије мржње“ – ружних и увредљивих порука и коментара које добијају јавне личности, и на другом, које је најављено за половину октобра, све „жртве“ и „мете“ одабране су са само једне, „грађанске“ стране подељене Србије. Прво, у септембру, Недим Сејдиновић и Борка Павићевић, аутоколонијалне каријатиде на које не треба превише трошити речи, а затим, у октобру, Драган Бурсаћ, стуб такозваног Центра за информативну деконтаминацију младих Бањалука, и Анита Митић, донедавно челница београдске Иницијативе младих за људска права, водећег инкубатора ауторасистичке мисли и аутоколонијалне жудње у Србији.

Бојим се да је ово једноумље, избор искључиво снажно србоскептичних гостију, требало да оснажи веровање да овде постоји само један извор говора мржње – али и да овакав избор није случајан. Овде ћу навести само један, нажалост не и анегдотални пример. На челу КРОКОДИЛА налази се предузетник који је прошле године, наводно, спречио да Мухарем Баздуљ учествује у догађањима везаним за Сајам књига, које је финансирала немачка влада, тврдећи да је реч о „српском фашисти“. Како би на те речи реаговала случајносрпска публика, која у КРОКОДИЛ ионако углавном долази само да потврди своје ружне стереотипе и армира свој трип супериорности и безгрешности “културне” елите? Какао би реаговала да је од Љиљане Смајловић слушала о „кошчатој, неженственој, мушкобањасто-маљавој сиселесс-фигури“? Не бих се изненадио ако би многи „грађани“ аплудирали оваквим гадостима.

Недељник Време је поводом првог, изузетно посећеног јавног читања објавио чак два текста – али у њим није било ни речи о другом овдашњем говору мржње, којим наши аутошовинисти и ауторасисти, често под псеудонимима, такође „заглушују јавни простор“.

Борка Павићевић је у Времену нашироко цитирана како ламентира о „њима“, онима који нису њени: „То је група људи која је задужена за то да нас малтретирају. Они застрашивањем терају људе да ћуте. Они говором мржње банализују политику због чега обични грађани не желе више да се њоме баве. Они уносе говор мржње и у јавни дискурс, говор политичара и новинара, чиме он постаје друштвено прихваћен, нормалан начин комуникације.“ Нажалост, њено „њима“ и „они“ је сасвим контрапродуктивно ако се упоредо не чује „нама“, „ми“ – а у случају жене која симболизује нешто што се срамно зове Центар за културну деконтаминацију – и „ја“.

Војвођански Бошњак Недим Сејдиновић је с правом указао на одвратне поруке у којима је називан „муслиманско говедо“ или му је прећено „Ископаћу ти очи. Јебо те Сорос смраду усрани.” Али, у аутоколонијалном КРОКОДИЛУ није било, а бојим се да скоро неће бити, ни речи о „српским говедима“ и „зверима српским“, мору „грађанских“ и антинационалистичких увреда Случајних Срба, које се годинама кондензују на друштвеним мрежама. Талентована новинарка Времена, позивајући се на Михаила Бахтина, свој текст је закључила оптимистички и истакла „благородно дејство хејт поезије“, могућност да јавно читање увреда, псовања и вулгарности допринесе друштвеним променама и „уништавању старог поретка“.

Нажалост, синергија награђене Пешчаникове „грађанске“ мржње и крокодиловског изругивања мржњи према „грађанима“ може водити само учвршћивању „старог поретка“ и оснаживању високих зидова који деле дубоко подељену земљу. Ни аутор другог текста на исту тему у Времену није у праву када, поредећи Немачку и Србију, каже да се мржња овде излила из „медија који су без ове регулације – из ријалити програма, и из непрекидног предизборног политичког маркетинга и порука мржње са највиших места моћи“. Мржња, која га изгледа није окрзнула па је не препознаје, долази и од оних који мрзе и ријалитије и највише центре моћи – дакле из “грађанске”, некада друге Србије, која ужива у читању вулгарних, хејтерских текстове на Пешчанику и воли да се подсмева „њиховим“ примитивцима у КРОКОДИЛУ.

На првој вечери “поезије мржње” у КРОКОДИЛУ није било политичког простора за било шта што може, у друштвеном смислу, бити „исцељујуће“ и водити „својеврсном ослобађању од нагомиланих слојева токсичне комуникације“, како сањари новинар Времена. Овакве, једностране, идеолошки хегемоне вечери само настављају ружни посао Пешчаника и кривицу за већ ендемску токсичност у комуникацији сваљују на „њих“, ону другу страну. Оне не могу бити савезник уважавања, дијалога и успостављања једне толерантније будућности.

И на Пешчанику и у Данасу и у КРОКОДИЛУ бива произведена и армирана иста слика о лажној анђеоској невиности, белини, једних и мраку, црњем од црног, других. Ту нема дијалога, отворености и политичке културе на коју би било ко могао да се угледа. Ако је Пешчаник требало да добије неку „награду“ онда је то „Подривање слободе“, за доследно и неуморно рушење чак и могућности дијалога и какве такве пристојности и уважавања у Србији. Зато, драга Оља и Тамара и госпођо Стојановић, заслужиле сте све што чујете и што ћете чути о себи. Да парафразирам злуради слоган ваше две медијске херионе, ако вам због тога не буде добро – онда ништа.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 14. 10. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Драган Ј. Вучићевић, Зоран Ћирјаковић, Оља Бећковић, Пешчаник, Тамара Скроза