Никола Милованчев: О броју жртава у НДХ – чињенично а не емотивно

Поводом текста Вељка Ђурића Мишине „Докле да заљубљеници у историју уче историчаре“, Политика, 9. 10. 2018, пренетог и на Стању ствари

Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)

На мој критички осврт о процени броја становника Југославије коју је учинио Државни статистички уред ДФЈ маја 1945. и констатације о колизији тих података са пописом из 1948. реаговао је човек са којим сам 28 година одржавао пријатељске односе, директор Музеја жртава геноцида др Вељко Ђурић. Човек са којим сам много пута делио исто мишљење. И у вези са његовим последњим чланком о нацистичко-усташком логору Земун, објављеном у Културном додатку Политике 6. октобра о.г. могу да поручим: добро је да си тај чланак објавио. У одговору мени Вељко Ђурић је већ у почетку кренуо лично, ad personam, па ћу најпре на то одговорити. На једно тврђење које је недостојно („налогодавци“) се нећу освртати јер су ми једини налогодавац моја савест и одговорност према Господу. Дакле, методологију историографског рада сам савладавао у оквиру постдипломског студија на Одељењу за историју Филозофског факултета у Љубљани, уже подручје историја Југославије у XX веку, посебна тема Организација југословенских националиста (ОРЈУНА).

Из тог времена могу да споменем и један мали куриозитет. Наиме, једна од троје чланова моје менторске комисије била је др. Милица Кацин Вохинц, стручњак за историју Словенаца под Италијом („Приморска“) од 1918-1945. Oнa је 1990. године објавила књигу „Први антифашизам у Европи. Приморска 1925-1935“ (Орјуна се много борила против италијанских претензија у области Јадрана и залеђа). Та књига је затим добила и државну награду у Словенији. Шта је необично? Чињеница да ме угледна словеначка историчарка цитира на седам страна у својој књизи (!), мене којем је она била једна од ментора. Пристојно, културно, цитирала је историјска истраживања свог 25 година млађег постдипломца, без икакве узвишености и умишљености у своју академску титулу. Чињеница је да је пре тога у једном мандату била и директор једног престижног архива у Љубљани. Може у то да се увери и В. Ђурић јер примерак споменуте књиге поседује и Народна библиотека Србије.

Са захвалношћу могу да кажем да ми је у савладавању научног апарата својим саветима у то време (друга половина 80-их година прошлог века) веома много помогао и академик Василије Крестић а да су стицајем околности моја два прва историографска рада објављена у зборницима две академије наука – САНУ у Београду и тадашње Југославенске академије знаности и умјетности (данас ХАЗУ) у Загребу. Нека читаоци сами процене да ли је умесно поређење са инжињерима и стоматолозима. Вељко Ђурић у одговору употребљава израз „школовани историчар“. У својим радовима он је више пута цитирао радове мог професора, угледног историчара др Богдана Кризмана (сина некадашњег министра др Хинка Кризмана који је априла 1941. у његовом Вараждину од усташке руље био садистички везан за воловска кола и тако доведен да гледа рушење споменика краљу Александру).

Проф. Кризман ми је такође, давне 1974. и 1975. својим сугестијама много помогао у стицању основних знања о историографском раду, у оквиру семинара из предмета „Опћа хисторија државе и права“; било би нескромно да говорим о оценама и комплиментима које сам од њега добио. Да, и проф. Кризман и ја смо завршили исти, правни факултет у Загребу (ни он није „школовани историчар“ по класификацији В. Ђ.), па се питам да ли ће се неко нпр. усудити да Богдану Кризману оспори назив историчара? Не бих дужио и спомињао друге сличне примере из историографије.

Пређимо сада на ствар, ad rerum. Ни једна чињеница и ни једна од бројки које сам споменуо у одгoвору није оповргнута а навео сам их неколико десетина. Кључна примедба је да пре објављивања нисам назвао директора Музеја телефоном и сугерисао му примедбе, већ сам објавио чланак у „Политици“. Да будем искрен: да сам знао да је он поставио чланак на сајт, ја бих се вероватно и уздржао од писања, да не реметим дугогодишње односе. В. Ђурић спомиње само један број који наводим и изриче став да се „донекле слаже“ са мном и са бројком од 750.000 људи страдалих на подручју Независне државе Хрватске (НДХ). Али ни ја не прихватам у потпуности овај број. Мислим да су процењивачи из маја 1945. смањили број жртава у НДХ, да је број од 750.000 минимална оцена и да је број жртава већи. Тема је свакако деликатна и мислим да расправи о њој треба приступати чињенично а не емотивно и лично.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Врло разборит текст. Сада чекамо Мишину да се размахне са својом биографијом.

    Свиђа ми се

  2. Мишина је лоше обавештен о квалификацијама свог пријатеља. Где је запослен правник и историчар Никола Милованчев?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s