Два руководства прилично су комотна – једно у лакоћи тврђења да Србија никада неће ући у НАТО, а друго у лакоћи очекивања да се такав сценарио не може догодити
Слободан Самарџић (Извор: Н1)
Често је питање у нашој јавности, зашто Русија допушта да је српско државно руководство толико инструментализује у својим унутрашњим пропагандним активностима. На ово учестало а не тако лако питање, покушаћу да понудим одговор.
То да Александар Вучић води активну евроатлантску политику, виде данас многи. Две су сталне дилеме које прате ово јасно опажање: прво, како му то успева будући да је његово бирачко тело проруски оријентисано; и друго, како му успева да за своју политику перманентно добија руску званичну подршку. Ове две дилеме могу се спојити у једној тврдњи, коју треба проверити: Вучић успева да добије унутрашњу подршку проруског бирачког тела зато што Русија подржава његову политику.
Треба, дакле, видети да ли Русија заиста подржава његову евроатлантску политику. Најпре, овај назив – Вучићева евроатлантска политика – није руско означење те политике, већ моје. Сви могу да претпоставе да када би то био званичан назив српске спољне политике, руска подршка би свакако изостала и вероватно би се претворила у званичну критику. Али, због чега се може поуздано тврдити да је српска спољна политика суштински евроатлантска, а не само европска? Зар наша званична политичка доктрина није војна неутралност? Зар Вучић често не подсећа домаћу јавност, западне званичнике и, недавно, самог Владимира Путина у личном сусрету, да Србија неће ући у Атлански савез (НАТО)?
Да бисмо одговорили на ова питања треба, прво, да видимо какву стварну спољну политику Србија води, друго, колико се може веровати Вучићу и, најзад, у којој фази разговора са Албанцима се Србија налази.
Прво, Србија води политику придруживања и приступања Европској унији. Треба нагласити да званична Русија не само да нема ништа против него и поздравља ову политику. Русији је само важно да Србија не уђе у НАТО. Али, да ли Србија може да уђе у ЕУ а да не уђе у НАТО? Питање је реторичко из простог разлога што Србија неће веома дуго, а највероватније никад, ући у ЕУ. Када би улазак у ЕУ био могућ и видљив, било би јасно да пре уласка у Унију Србија мора да уђе у НАТО. Управо због реализма и српске и руске званичне политике, реалног увида у готово никакве изгледе Србије да уђе у ЕУ, два руководства прилично су комотна – једно у лакоћи тврђења да Србија никада неће ући у НАТО, а друго у лакоћи очекивања да се такав сценарио не може догодити. Оно што би руску страну требало да забрине јесу преговори о приступању, а не само приступање, где ће – када дође на ред поглавље 31 о спољној и безбедносној политици и посебно када се спусти Дамоклов мач на поглавље 35 о Косову – Србија морати да усагласи ову политику са концептом западне колективне безбедности у којој НАТО има кључну улогу. Наставак ове приче следи у одговору на треће питање.
Друго питање јесте, да ли би Руси требало да верују Вучићу на реч. То што се види да му верују не значи да је тако у ствари. Дипломатија је по дефиницији област у којој неповерење претходи поверењу, а то се сразмерно њеној међународној моћи тиче и руске дипломатије. Али, то да су Руси вероватно сумњичави према српској спољној политици не допире до српске јавности. Тек је последњи сусрет Вучића и Путина показао пукотине у њиховом претходно потпуном слагању. Путин је одбио причу о разграничењу, а то је пукотина која може да сломи велики а крти монолит српско-руских односа. Видећемо…
Питање је, међутим, да ли је Вучићева реч о војној неутралнсти и НАТО-у поуздана бар до часа (који се претворио у благородну вечност) уласка Србије у ЕУ? Да ли се може десити да Србија уђе у НАТО а не уђе у ЕУ, будући да се њен данашњи пут у ЕУ може назвати путем без краја, или, приступањем без чланства? Пошто смо у теми о Вучећевој речи, треба подсетити да се тај човек више пута у животу заклео па слагао: свом страначком шефу, В. Шешељу, и својој странци (радикалима); свом „политичком оцу“, Т. Николићу, коме је одузео странку (напредњаци); свом Косову заклињао се више пута па му није сметало да га изручи Албанцима путем Првог бриселског споразума; својој земљи Србији заклео се на Уставу и Мирослављевом еванђељу, а сад хоће да је „разграничи“ унутар њених правно важећих граница. Кад неко прекрши толике заклетве, може и по неку реч коју изговори у пуном капацитету њене веродостојности, рецимо, Владимиру Путину и рецимо, да Србија неће у НАТО.
Најзад, треће питање, које се тиче постојеће фазе разговора о Косову. Ово питање у потпуности актуализује теме из претходна два. Наредни састанак Вучића и Тачија биће посвећен финалној теми свих претходних, а то је припрема за потписивање признања Косова од стране Србије. Ово право финале последња два месеца медијски је замућено причом о „разграничењу“. Али, ако то и буде тема предстојећих разговора, а сва је прилика да ће бити, то ће бити у функцији оног основног циља, потписивања правно важећег споразума о признању. После тога следи серија врло вероватних догађаја: Косово ће, као дефинитивно независна земља призната од Србије, врло брзо формирати своје оружане снаге; то ће бити услов да се промптно прими у НАТО савез; то неће спречити, већ напротив омогућити, претензију Албанаца ка ширењу у правцу њихових замишљених природних граница, најпре у правцу остатка Србије; НАТО неће имати посебне разлоге да ово спречи, нарочито ако Србија и даље настави да понавља причу о војној неутралности; Русија неће улазити у спор са западом, сем реторички, у вези ових активности, пре свега зато што је Србија сама признала Косово; најзад, Србија ће морати да уђе у НАТО да би сачувала своје крње границе.
Не знам да ли се у Русији размишља о оваквом развоју догађаја. Путиново одбијање да прихвати Вучићеву политику „разграничења“ наговештава крај игре званичне Србије са Русијом, или тог заједничког игроказа за српску јавност. На први поглед делује да се Русија касно консолидовала у погледу свог најважнијег циља, да Србија не уђе у НАТО. Кажемо „касно“, јер у случају одвијања оваквог сценарија испашће да је Русија, дајући вишегодишњу подршку српском руководству, деловала против својих интереса.
Али, највећи губитник биће Србија, јер ће дефинитивно изгубити своју државну независност. Сврстаће се у ред иза Црне Горе, Албаније, Косова и Македоније, повлачећи за собом и Босну и Херцеговину, и постаће попут свих њих један мали безначајни доминион.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Русија зна да српски живаљ- бар онај мали дио који није пинконизован- очекује од Русије много, много… више од пуке з в а н и ч н о с т и илити дипломатичности. Но, са једним треба бити начисто: Русија, с правом, ни прстом неће мрднути да би Србима бистрила памет о овом или ином режиму. Зашто? Зато што боље од нас зна да у Београду с р п с к о г режима не
може ни бити- не зато што тако х о ћ е неко извана, већ што Срби љ у б е само режим и з в а н а. Уосталом, Срби су н е у т р а л н и у
нестајању…
Знимљива су размишљања господина Самарџића. И доста песимистична по ову земљу. Оно што се мени намеће као спас од наведеног епилога, јесте да Вучић, видећи да придруживање ЕУ стоји у месту, не само због поглавља 35 о односима са “Косовом”, неће имати обавезу да поступа по тражењу из Брисела. Има се утисак да поједине изјаве званичника ЕУ о успоравању и чак одустајању од проширења, иду на руку Србији да престане да жури у испуњавању њихових поглавља о приступању. Са друге стране, и однос јавног мњења у Србији према његовом плану “разграничења” ће га натерати да одустане од брзог решавања косовског питања. Што се тиче видно пријатељског односа према НАТО пакту, мислим да се објашњава жељом да се КФОР (са водећим НАТО) што брижније односи према заштити српског народа на Косову и Метохији. Не верујем да ће Србија ући у НАТО пакт. Можда ће бити у некаквим партнерским односима, као што је била и Русија пре захлађења у односима због Грузије, па затим Украјине и Сирије. Дешавања у Македонији (БЈРМ) показују да и околне државе не жуде превише за том алијансом. Русија прати понашање Србије у међународним односима. А прати и нашу политичку сцену. Не верујем да је у опозицији видела неке снаге које би се другачије односиле према спољним субјектима са којима ова власт ради и преговара.
Само да приметим: не познајем људе који су гласали за Вучића и СНС, а он доби 55%.
Стоји чињеница да смо ми 90-тих играли на руску карту, са калкулацијом: да задржимо напад на Русију колико можемо, а Руси ће да се врате и ослободе нас кад буду у прилици; захвалност је дакле један од разлога нашег очекивања од Русије. Други је практичан: ако Русија хоће да и следећи пут крваримо за њу, или тачније за словенско православље, онда би сад морала да нас ослободи.