Цариградски Патријарх је истакао да је одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у месним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије
Патријарх Вартоломеј (Извор: orthodoxia.info)
Пре три дана, 3. октобра 2018. године, на Криту, где је допутовао у званичну посету, Цариградски Патријарх Вартоломеј изнова је штитио и потенцирао координацијску улогу Васељенске Патријаршије, која се као Патријаршија, по његовим речима, али не и по учењу Православне Цркве, јавља „Мајком и почетком свих Цркава“ у породици свих хришћанских народа.
Наравно, нико у православном свету не спори Његовој Свесветости Васељенском Патријарху и Васељенској Патријаршији да буду „први међу једнакима“ и да имају иницијаторску, посредничку и председавајућу улогу, приликом саборног и свеправославног решавања било којег актуелног и за Православну Цркву важног црквеног питања. Проблем је само у томе кад се те основне духовне координате прекрше, и када Ваљељенска Патријаршија, која је Мајка Црква и нашој и многим другим словенским Црквама, почне своју улогу „прве међу једнакима“ претварати у улогу „прве међу неједнакима“.
Иначе, Патријарх Вартоломеј је на Крит допутовао на јубилеј педесетогодишњице Православне Критске Академије, а своје обраћање је изнео у присуству Патријарха Јерусалимског, Кипарског Архиепископа, Архиепископа Албаније, представника Румунске и Пољске Православне Цркве, као и председника Грчке државе.
У свом излагању он је, посматрано са тачке гледишта Православне Цркве, изнео много тога поучног али и неколико историјски и канонски неутемељених погледа на улогу Васељенске Патријаршије, истакавши између осталог и следеће:
„Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће месне Цркве себе водити као овце без пастира … и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти.“ Он је затим додао: „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село.“
Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у месним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“.
Јереси и канонска јурисдикција
Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљена патријаршијским и синодским одлукама“.
„Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“ – рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у … еснафе“.
Раскол је за оне који немају аргумената
Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није директно поменуо.
У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној – уједињеној Украјинској Православној Цркви. Подсетимо се – у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност.
Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване – раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним идеалима, већ служе другим циљевима и разлозима.“
Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“.
У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту.
Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Хвала оцу игуману на извештају (#реалновреме), на стилу (#господски) и духовној поуци (#акценат)!
#пролазновреме очекивано 🙁
#догидинеуконстантинопољу
Без фанариотске странке 🙂
Сада ћу казати нешто што се никоме од вас неће допасти: Ако Московска Патријаршија заиста не жели раскол, а он је неминован (уколико?) – и када Цариградска Патријаршија да аутокефалију некој – како игуман Петар каже “…у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној – уједињеној Украјинској Православној Цркви..“, онда би најпрагматичније било да Московска Патријаршија сама, и то хитно да пуну аутокефалију- по речима игумана Петра оној “… од свих признатој канонској, аутономој и самоуправној Украјинсој Православој Цркви, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем…“. Тиме би Московска Патријаршија избила све адуте из руку Цариградској, јер та у том случају, у ствари више не би имала коме да у Украјини даје аутокефалију (остале две тамошње православне цркве и онако нису канонске и нико од осталих православних цркава их не признаје). Наравно, Московска Патријаршија то (из руских државних геополитичких и других веома по њу важних разлога) неће учинити, и тиме ће онда, и када Цариградска Патријаршија да аутокефалију оној цркви у Украјини коју дефинише игуман Петар, раскол у православљу неизбежно настати, уз све трагичне последице на првом месту у самој Украјини – а, наравно и шире у православљу.
@Јован
Господине Јовановићу, грешите у једном! Мени се Ваш предлог свиђа 🙂
Могли би смо сада да вагамо оправданост Ваше поставке “или-или”: или је Руској цркви важнији пројекат “Руски свет” или нераскољено Православље=Црква Христова? Што је писмо новчића. Или, још једног “или”: или је Истамбулској патријаршији важнији пројекат “координацијске улоге” по папистичком калупу и саслуживање NATO пакту, или нераскољена Црква Божија=Православље? Што је глава истог новчића. Могли би смо али нећемо. Верујем, како у Христу=Православљу и јесте, да свачији кенозис, истошчаније у Њему води до победе – над раскољавајућим силама овога света и века. Верујем(о) да би се самоунижење Москви вратило седмороструко, фанариотима пак седамдесет пута седам пута. Такву пропорцију одговорности, кривице ће катедре задржати када до – како видимо на овој пролазној станици – раскола дође. То сад по мени лаику. А кад Бог громко рекне порећи Му нећу!
Слава Богу, Црква у Малорусији се спрема, и већ јесте спремна да добије мужеван изглед јединим могућим путем – путем сваковрсног подвига, пре свега путем исповедништва и мучеништва. То је и са и без “или-или” очишћујући, просветљујући и обожујући пут. И Пут и Божија полуга! Полуга да Бог помери многе православне, и приде људе зле воље из мртве тачке. Што да се физички не расколимо кад смо духовно раскољени?!* Јел нећемо физичко раскољавање – изволте онда сабирање у Писму и Предању, а не у екумењаризму и небулозама академске теологије нпр.
Ласно је мени о свему у заветрини. Тешко али славно ће бити, и већ јесте браћи и сестрама у Украјинској Православној Цркви – Московске патријаршије! Дај Боже да њихова мука Христа ради буде на освешћивање онима који раскољавају и онима који се расколише. А ако неће да се опасуље дај Боже да се удостојимо да им у Твоје име очитамо духовно-историјску лекцију.
*) речито, пре фанариотске агресије
https://rs.sputniknews.com/intervju/201806121115949764-Rusija-Srbija-Makedonija-Pravoslavlje-Shaplin-intervju/
Оптостите али треба да вас допуним и исправим.браћо. 🙂 Да би неко некоме била дата аутокефалија тај неко треба да је тражи и жели. Украјинска Православна Црква МП, не жели аутокефалију, јер то не жели већина Епископата, већина свештенства, и огромна већина монаштва и верног народа УПЦ. Аутокефалија се не намеће.
Да би неко некоме дао аутокефалију, неко некоме прво треба да је тражи. УПЦ је не жели и стога је Москва и не намеће.
Ваше високопреоподобство, оче игумане Петре, ја сам потпуни лаик и на цео овај проблем нисам у стању да гледам као на теолошки (јер у томе између двеју патријаршија разлике нема), него само као на искључиво (гео)политички. Наводно, у врло скором времену се очекује да Цариградска Патријаршија да аутокефалију ономе што Ви карактеришете “…у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној – уједињеној Украјинској Православној Цркви..“, а – како и сами кажете, канонска, аутономна УПЦ(МП) од Мајке Цркве (РПЦ) није до сада осећала потребу/ желела да тражи аутокефалију, онда мислим да је сада крајње време да она то учини. Јер – добијањем аутокефалије УПЦ(МП) од стране РПЦ, Васељенској Патријаршији би сви адути били превентивно избачени из руке. Остале две православне заједнице у Украјини нису канонски признате цркве од стране било које друге помесне православне цркве. Дакле – у том случају, Васељенска Патријаршија не би имала коме да даје аутокефалију.
#Јован
Plan je genijalan, ima logiku, ali… Da li ste sigurni da bi Fanar u tekućem izdanju prihvatio davanje autokefalije Kijevu od strane Moskve? Niti bi Denisenlo&Co.Ltd dobili time pravoslavnu ličnu kartu i pasoš, niti bi Porošenkova firma dobila ukidanje ruskosti u Malorusiji, niti bi fanariotska stranka dobila svoj interes i zadovoljstvo “koordinacije”. Znači piši propalo – da se Rusi o tom planu ne muče 🙂
Eto, imamo primer Američke pravoslavne crkve, pa šta? Moskva je računa kao 15-tu autokefalnu, a Fanaru je mrža od najmržeg. Svih 14 zajedno autokefalija oni ne šljive pišljivog boba kamoli taj pokušaj zaživljavanja teritorijalnog principa. I da ne zaboravimo to da fanariotima etnofiletizam kao eklisiološki kriterijum ne smeta kad treba da npr. okupe ukre u Americi i Kanadi pod onom dvojicom ukra svojih etnarha, legata za otimačinu manastira i hramova po Ukrajini: oni sami svoje jurisdikcije preklapaju kad im radi posao 😉
Nije Fanaru agenda radi kvaziautokefalije, kvaziteologije i kvaziduhovne brige no obrnuto. Tako tu sem našeg pročišćenja i biblijskih Božijih zahvata pomoći nema 🙂
Брате Јоване, не бих се сложио са Вама. Наиме, Цариградска Патријаршија ни до сада није имала никакве адуте у рукама, па је опет неканонски ушла на територију Украјине тј. Московске Патријаршије. Она се просто речено, у неком неопапистичком стилу, и не обазире на аргументе, каноне, чињеице, међуправославне договоре.
Фанар је светско зло, амеротурска масонска испостава. И то одавно!
Догодине у ЦАРИГРАДУ
Најтужније у целом овом догађају јесте то што су се РПЦ и Цариградска патријаршија 'закачиле' око епархија и око тога ко ће 'владати' епархијама на територији данашње Украјине. Да не би било сумње канонски је јасно ко је надлежан за ове епархије но ипак они су се закачили, да тако кажемо, око овоземаљских ствари. Да је Москва давно, о давно, овог цариградског Вартоломеја јавно, јасно и гласно прозвала и упозорила због проповедања, ширења и злочињења по питању свејереси екуменизма ту би се православни хришћани имали чему надати, овако нисам баш сигуран у православне и исповедничке намере патријарха руског Кирила који је такође екумениста. Но Богу је све могуће, у Њега је нада, а Св. Јеванђеље нас упозорава и каже:'будите мудри као змије и безазлени као голубови.' Јер ко каже да након овог првог Вартоломејевог удара, његови екуменисти, расути по свим помесним Црквама, неће почети тумачити историјску позадину Вартоломејевог поступка како би отворили врата размишљању и даљњим смутњама и питањима, те би кроз одређено време и за одређен број православних овај Вартоломејев поступак испао, ако не баш каноски, али ни противу канонски. После тога иду потпуна канонска оправдања и коначно активирање непристојиних понуда, уцена и притисака на свештенство које је већ раслабљено либерализмом у Цркви. Даље по истом рецепту долазе на ред Македонија, Црна Гора, тзв. дијаспора. У сваком случају резултат је наставак рушења Цркве Истока коју је почео његов претходник и кажу масон 33 степена Мелетије Метаксакис, а наставили сви цариградски патријарси. Вартоломеју ће судити Бог, ја нећу нити могу, али је Бог нама свима дао разум, дао нам оце Цркве, да Св. Каноне и упутио нас како ћемо своју помесну Цркву чувати, како од унутрашњих подела и раскола, тако и од напада са стране. Не чини ово Вартоломеј од јучер. Годинама он подрива Православну Цркву без да га било ко опомене. Тако да бих ја овоме Вартоломеју, баш као и Зизијуласу, са свом љубављу и указивањем части, стао ногом за врат јер није он напао само мене и саблазнио само мене, то му је опроштено. Он је напао и напада Цркву Христову и саблажњава, смућује милионе православних. Ту смо сви дужни да му се јасно, гласно и отворено светониколајевски супроставимо.
Поштовани Вујанић,
Гуја се (нај) прије убија у с в о м дворишту- тако се помаже и Комшији: баш онако како Бог тражи, те: прво стани “ногом заврат” овоме и овима што су ти п р и руци; мало притиском по тјемену и ево их п р и нози- још само сопствена одлука да ли их п о д ногу и, могуће, к в и т . А прије свих ових радњи, о својима р е ћ и као, баш, о тамо неком вартоломеју- у противном ништа од “ногом за врат”.
Поштовани оче Петре,
Разумем Вашу уздржаност у критици ставова и поступака патријарха Вартоломеја, али у тексту који сте користили може се јасно уочити источни папизам Фанара (фанаропапизам), који се, иначе, постојано намеће Православљу кроз читави двадесети век. Просто, ствари се морају назвати правим именом, без околишења. Нешто раније, на Сабору Цариградске патријаршије, одржаном почетком септембра ове године, патријарх Вартоломеј је одржао беседу у којој је, између осталог, рекао:
“At times, we confront trials and temptations precisely because some people falsely believe that they can love the Orthodox Church, but not the Ecumenical Patriarchate, forgetting that it incarnates the authentic ecclesiastical ethos of Orthodoxy. “In the beginning was the Word . . . in him was life, and the life was the light of men.” (John 1.1,4) The beginning of the Orthodox Church is the Ecumenical Patriarchate; “in this is life, and the life is the light of the Churches.” The late Metropolitan Kyrillos of Gortyna and Arcadia, a beloved Hierarch of the Mother Church and personal friend, was right to underline that “Orthodoxy cannot exist without the Ecumenical Patriarchate.”
https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html
Јасно и гласно – по његовом мишљењу, а и по мишљењу осталих јерараха и богослова Цариградске патријаршије, та патријаршија је почетак, извор, Православне Цркве, живот који је светлост осталим Помесним Црквама, при чему, по њему, Православље не може постојати без те Патријаршије.
Такав став је километрима далеко од православног, предањског, учења да је Цариградски патријарх (и Патријаршија) први по части у Православљу.
Тако учење се отворено, као што рекох, у блажој или оштријој, форми намеће већ деценијама православној васељени, а еклисиолошки је потпуно погрешно и неприхватљиво. Нажалост, одговори осталих помесних Православних Цркава на ове папистичке претензије до сада су или сасвим изостајали или били млаки и неодлучни, због чега је фанаропапизам све више бујао. Последњи је тренутак да остале Помесне Цркве наметну одржавање Свеправославног сабора који ће осудити еклисиолошку јерес Фанара, пре него што његово злоћудно деловање доведе до нових, великих и трагичних раскола у Православној Цркви.
Што се тиче шанси за одржавање Свеправославног сабора који ће осудити еклисиолошку јерес Фанара, руски сајт “Независимаја Газета ру” је објавио чланак под насловом “Не понашају се све сестринске цркве братски”, из кога изгледа да је Бугарска Православна црква одбила предлог Московске Патријаршије: “…Зато епископы Болгарской церкви сработали четко. Они провели демократичное голосование на заседании Синода в четверг. Восемью голосами против трех болгарские иерархи отвергли предложение Московского патриарха…”.
http://www.ng.ru/week/2018-10-07/7_7326_religionweek.html
Видећемо како ће се ствари одвијати. Колико схватам, за сада тај сабор који предлаже Руска Црква није на видику. Али Александријска и Антиохијска патријаршија и Пољска Црква позивају Вартоломеја да сазове Синаксис првојерараха Помесних Цркава у вези са питањем аутокефалије. Антиохијски патријарх долази у посету СПЦ, сигурно ће о томе причати, и верујем да је и СПЦ блиска прихватању те иницијативе. Грузијска Црква се није још изјаснила. Буугарска није прихватила идеју Сабора, али ће, ако се добро сећам, оформити Комисију која ће проучити ово питање. Видећемо да ли ће се, најзад, у Православној Цркви пробудити и исповеднички етос у одбрану православне вере или ће и даље победу односити стерилна и млака (Отк. 3, 16-17) црквена дипломатија, чедо секуларизације, тј. саображавања овоме свету. Не дај Боже да буде ово друго. Јер онда се и овде може поставити оно чувено питање: “чему то служи, а уз то и не ради?”. Илити: коме је потребна бљутава со?