На берзи срамоте свему су одредили цијену. И све су дали испод сваке цијене коју су им претходно одредили на берзи срамоте
Фото: fenomeni.me
Продали вјеру за вечеру. Њихова ствар. Вјера им је никаква, а вечера им свакаква. Шта могу добити за ситнину осим вечере коју су покркали код јатака у некој разбојничкој јазбини…
Продали сопствене принципе. Јака ствар. Нека продају и ту ситнеж. Ионако је продата још кад су се родили. Сада се само исплаћује. На рате. Са каматицом. Што би се рекло- да се стави на порцелански зуб. Да се сажваће, прогута и оде у најдоње лагуме. Како, него тако: продаш вјеру, претвориш у нешто опипљиво, прожвађеш, прогуташ, провариш…и зна се шта је у посљедњој епизоди домаће политикантско-шишњарске серије. Па онда наново: продаш принципе, претвориш у нешто опипљиво, прожваћеш, прогуташ, провариш…и зна се шта је крешчендо, финале, врхунац домаћег политикантског џибераја…
Све је баш онако како и налажу правила кружења материје. Продаш нематеријално, претвориш у материјално, а материјално је склоно претварању у нешто мало другачије, али ипак материјално. Продуктивна метаморфоза нематеријалног у материјално и материјалног у материју. Никаква штета. Очекивано работништво. Породична мануфактура. Нешто као: клозетски прогрес или трактат о цријевима…
То што је њихово, продали су. И онда је на ред дошло оно што је и наше. И то су продали. И то су метнули на порцелански зубић. И то су прожвакали, прогутали, проварили, препустили доњим лагумима, претворили у непристојну материју, у згомилани смрдљиви споменик једне лоповске владавине. Продали оно што се не продаје док год има маличка здравог разума и мрвичка упокојеног поштења. Продали – будзаштили, као што су продали и вјеру и принципе и све оно што је и овако и онако и одавно постала бувљачка роба. Кад већ продају, што не продају своје?
Продали море и морске обале, продали небо изнад мора, продали планине над морем, продали и облаке над планинама, продали и висине над облацима, продали би и сунце на висинама да постоји купац једнако алав и биједан колико је алава њихова глад и биједна њихова продаја…
Како да не продају све, они који немају баш ништа… Како да не дају за мале новце земљу, воду, шуме и ливаде, кад су за мизерне новце продали себе и тако означили почетак велике мизерне распродаје…
На берзи срамоте свему су одредили цијену. И све су дали испод сваке цијене коју су им претходно одредили на берзи срамоте. И срамотно ниска цијена са берзе срамоте била је превисока за наше покварене лихваре. Може то и ниже, може то и биједније, мора то и јадније. Као да је море, као да је небо, као да су планине, као да су поља и ливаде, шума и лугови, стара гробља, светиње и костурнице, плодне њиве и оранице, као да је ђедовина и исковина, као да је-кварљива роба коју треба утрапити пошто-пото прво лоповском побратиму који наиђе…
Продали море да би куповали со и рибу. Продали планине да би купили висине и камен. Продали небо, да би куповали облаке. Продали шуме да би куповали шушањ лишћа. Продали пашњаке да би купили травке. Продали њиве да би купили једну празну бразду. Продали острва да би купили самоћу. Продали плаже да би купили пјешчано зрно. Продали ријеку да би купили цурак стида. Продали све љепоте, ширине, висине и низине да би купили нигдине које ће унесрећити и црне продавце и сиње кукавце…
Продали руднике да би куповали руду. Продали рударе да би купили рударске шлемове. Продали шљивике да би куповали црве у шљивама. Продали повртњаке да би купили трули купус у ужишкани пасуљ. Продали јабучаре да би купили отров на петељци. Продали краве да би купили млијеко у праху. Продали челичане да би купили гвоздене опиљке. Продали земљу у којој све рађа да би купили подземље у којем све умире…
Кад су продали, што не продадоше своје? Кад су просули и разасули што не просуше и разасуше своје… Кад су оголили и раскућили, што себе не претворише у голаће и раскућнике…
Да би себе кућио, мораш народ раскућити. То им је једини наум и једина наука. Раскући оне који су неимарили. Растемељи оне који су темељили. И на раскућју зидај своју кућу довољно високу и довољно слијепу да јој не видиш темеља и коријена. Њој темеља, а себи коријена. Једино тако може, ако си наумио што и они, ако си научио њихову олошку науку…
Хајде, Јано, кућу да продамо…пјевају пијани свати. И сурвавају се у црни дерт. Продали туђу кућу, претворили у своје паре. Па им сад туђе и оно што су мислили да је њихово, а њихово никада неће бити оно што је туђе…
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо…
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар