Последњи је тренутак да се Срби пробуде, да крену путем препорода, и спремно дочекају повољан тренутак за доношење коначног решења за статус Косова и Метохије

Никола Варагић

Србија нема конкретан план за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Режим жели да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије, али се под тим решењем подразумева да цело, или највећи део Косова и Метохије, остане ван Србије. Режим у Београду „прихвата реалност”, пошто су Вучић и сарадници „променили свест”. Предлог већег дела опозиције и целе СПЦ је да се конфликт на Косову и Метохији „замрзне”, или, да се доношење коначног решења за статус Косова и Метохије одложи док не буду боље унутрашње и међународне околности.

Предлози режима, које смо до сада чули (о подели и размени или „разграничењу”), немају подршку целог српског народа, противи се и део албанског народа, а немају ни подршку целе међународне заједнице и свих великих сила. Изгледа да су то схватили и да полако одустају од тога (посебно сада када је Запад поражен на референдуму у БЈР Македонији).

Проблем са предлогом „замрзнутог конфликта” је то што су они, који су то предложили, у опозицији, немају подршку целе међународне заједнице, док већина косовских Албанаца одбија сваки дијалог који не подразумева признање тзв. државе Косово од стране Србије.

Албанци не желе да живе са Србима у истој држави. Срби не желе да се одрекну КиМ.

Сада је нека врста пат позиције. Коначног решења за статус Косова и Метохије, и трајног мира, нема без преговора и договора између Срба и косовских Албанаца. Те преговоре не могу да воде људи који шире мржњу, још мање ратни злочинци и криминалци. Питање статуса КиМ је више од дневне политике и борбе за власт на изборима.

Да замислимо да је у Београду на власт дошла нека нова група људи, чистих биографија, демократе и мирољубиви људи, и да су наступиле по Србију веома повољне међународне околности. Тада би се тражили слични преговарачи са албанске стране, пошто преговора са злочинцима и криминалцима нема и нема напретка док сви злочинци не буду кажњени, док се не победе мафијашки кланови и организоване криминалне групе са обе стране. Циљ би био да се кроз дијалог, мирним путем, Косово и Метохија врате у састав Србије, сада под другачијим условима или са посебним статусом, у односу на време пре 1999. године. Циљ српске стране (са том новом владајућом елитом која ће да је води) би био постизање компромиса са косовским Албанцима, решити питање статуса без рата, наћи решење за миран суживот, живети са косовским Албанцима у истој држави. У блиској будућности, веће су шансе да такви људи дођу на власт у Београду, него у Приштини. Док се не догоде те промене, остаће „замрзнути конфликт” (према резолуцији 1244 УН), колико год се неки трудили да донесу „коначно решење”.

Сигуран сам да ће нека нова власт у Србији тежити ка томе, и да нећемо још дуго чекати промене у Србији. Да ли ће и са албанске стране доћи до промена у скорије време, и да ли ће нека нова владајућа елита међу Албанцима, у којој неће бити ратних злочинаца, желети дијалог или ће остати искључива? Дакле, може да се догоди да у Београду на власти, буду људи који су спремни за дијалог и желе миран суживот са Албанцима, могу да се промене и међународне околности и да нова власт у Београду има већу подршку из света, а да са албанске стране све остане исто. И у том случају, прво треба радити на мирном решењу. Србија треба да остане отворена и увек спремна за дијалог са Албанцима.

Преговори са косовским Албанцима ће бити дуги и тешки. То показује текст Агона Хамзе. Агон Хамза је, између осталог, коаутор две књиге са Славојем Жижеком, али, о Србима пише као да је албански ултранационалиста или екстремни десничар:

„Šta je to što se krije iza svih tih ideja o demarkaciji, razmeni teritorija, podeli, uzajamnom priznanju kroz pravno obavezujući sporazum? To je, po mom mišljenju, uspostavljanje nekog vida Republike Srpske na Kosovu, po uzoru na onu u Bosni i Hercegovini. Ali nezavisnost Kosova je posledica duge borbe za slobodu i jednakost, a Republika Srpska je produkt rata i genocida u Bosni i Hercegovini, entitet zasnovan na ideji o etničkom razgraničenju. Tako i Zajednica srpskih opština predstavlja etničko rešenje problema koji u svojoj suštini nije etnički ni kulturološki… Najveća opoziciona partija, koja je nakon izbora u junu 2017. postala najveća partija na Kosovu, Pokret Samoopredeljenje! (Lëvizja Vetëvendosje!), protivi se dijalogu između Beograda i Prištine, i umesto toga se zalaže za dijalog između kosovske vlade i kosovskih Srba, kao i drugih manjina na Kosovu. Pokret Samoopredeljenje! je pozvao građane Kosova da 29. septembra izađu na protest protiv pregovora Vučić-Tači, ali i protiv Vlade Kosova koja je odavno izgubila legitimitet. Važno je reći da ove demonstracije neće biti mono-etničke – pripadnici nacionalnih manjina su podržali protest i izrazili spremnost da mu se priključe. U sadašnjoj situaciji, dijalog između kosovskih Albanaca i ostalih etničkih grupa na Kosovu dobija svoj izraz u solidarnosti u akciji”
(Agon Hamza: Ideologija pregovora, Peščanik.net, 27.9.2018.)

Према Хамзи, независност тзв. Косова је производ борбе за слободу и једнакост, стварање Републике Српске је производ геноцида. Опозициони Покрет Самоопредељење је против било каквог дијалога између Београда и Приштине. Агон Хамза је против успостављања тзв. Заједнице српских општина. А председник Демократског савеза Косова Иса Мустафа сматра да је чак и идеја о специјалној аутономији за Србе унутар тзв. Косова „претња” за оно што је тзв. Косово постигло у протеклих десет година, и да се не треба обазирати на чињеницу да није признато од стране Србије. Међу косовским Албанцима нико не жели дијалог са Београдом. Албанци то нису желели ни пре 1999. ни пре 1991. године. Албанци не желе Србе на Косову и Метохији, не желе да живе са Србима у истој држави. Проблем је што је то српска држава, српска „света земља” и што су они протерали већину Срба.

Све док Албанци не желе дијалог са Србима, и све док Срби не желе да се одрекну КиМ – коначно решење за статус КиМ није могуће. Док чекамо да се нешто промени, ми морамо да ослободимо Србију. Ми морамо да створимо правну државу, да развијамо привреду, да зауставимо одлазак младих из Србије и да омогућимо повратак из дијаспоре – тако да у Србији живи бар 8 милиона Срба, уместо садашњих 6 милиона – што значи да би Србија, без КиМ, имала око 10 милиона становника. Толико је имала, са КиМ, пре 1999. године.

Албанци ће, са овако екстремним и ултранационалистичким ставовима, имати све мање савезника у свету. Услови живота самих Албанаца, постаће још гори. Питање је да ли сада на КиМ има више од милион Албанаца, али ће их ускоро сигурно бити мање од милион. Албанци су сами криви. Док су Албанци живели у Србији, било их је из годину у годину све више, сада када као имају своју „независну” државу, из године у годину их је све мање. Албанци чине све да Срби нестану, и док то раде, и сами нестају.

Зашто не би донели коначно решење за статус Косова и Метохије онда када у Србији, без КиМ, буде живело 8 милиона Срба, и када на Косову и Метохији буде живело 800 000 Албанаца? Албанци ће тада чинити мање од 10 одсто од укупног броја становника Србије. Када их је било дупло више, имали су аутономију, али су хтели независност. Добили су то што су хтели, али ће их ускоро бити дупло мање. Тада може да се врати 200 000 Срба и са онима који сада ту живе и осталим неалбанцима да чине скоро половину становника КиМ.

Позиција косовских Албанаца у свету је све лошија, нема нових признања, а неке државе повлаче признања и стају на страну Србије (чак и унутар самог Запада, Албанци имају све мање правих савезника и све је мање оних које могу да купе новцем), услови живота на самом Косову и Метохији под контролом Албанаца и Нато/ЕУ су све гори, број Албанаца на КиМ је све мањи, тако да ће преговарачка позиција албанског народа бити све тежа.

Албанци ће онда имати два пута којим могу да иду. Први пут је пут дијалога и договора са Србима. Други пут је – рат са Србима. Ако желе да иду првим путем, они ће гарантовати безбедност Србима који живе на Косову и Метохији, поштоваће сва њихова права и неће отимати наслеђе Српске православне цркве и српског народа. Ако желе да иду другим путем, Албанци ће припремати етничко чишћење, слично оном из 2004. године, да би протерали све Србе из енклава, покушаће да преведу имовину СПЦ у некакво „косовско” наслеђе и да изазову немире у Прешеву и Бујановцу. Овим другим путем сада иду, тј. тим путем иду већ вековима, зато су Албанци данас већина на КиМ. Тражи се решење које је добро за обе стране, тако да нико није губитник и да свима буде боље у будућности.

За сада, остаје пат позиција или „замрзнути конфликт”. Албанци се, за сада, не усуђују да крену у отворени прогон преосталих Срба са КиМ. Прогон Срба се спроводи постепено и тихо – нападају се куће, каменују се аутобуси, вређају се деца, краду се краве, отима се земља у власништву Срба и СПЦ. То мора да престане, хтели Албанци дијалог, или не. Србија не може да их заустави, све док је води владајућа елита која је, прво, пребацила питање КиМ из УН на ЕУ, а затим потписала тзв. Бриселски споразум (а док је све то радила, у потпуности је уништила и оно што је преостало од војске Србије, након ратова из деведесетих 20. века). Стање „замрзнутог конфликта“ неће имати никаквог ефекта за Србе, ако се у Србији не промени систем, ако не обновимо Србију морално и економски, и не припремимо услове за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Уколико све остане исто као што је сада, у Србији ће живети мање од 5 милиона Срба и нећемо имати војску и достојне официре, а тако слаба Србија неће моћи да штити права Срба на КиМ, док ће о повратку КиМ или изласку војске на границе са Албанијом и Македонијом, само да сања. Битка за Београд је сада најважнија. После ослобођења Београда, када се донесе конкретан план, воде се разговори са великим силама, стварају се услови за повратак КиМ у састав Србије. Само економски јака и демократска Србија може да поврати КиМ.

Српски народ је стари државотворни народ. Србија ће се обновити и препородити. У свету ће се променити однос снага, углед и утицај Србије ће да расте. Албанци су сигурни да то неће бити тако – да је Србија готова и да ће је још дуго водити садашња владајућа „елита“. Албанци спроводе насиље над Србима зато што не осећају страх од казне, а они који желе да заштите комшије Србе, не смеју то да ураде због страха да не буду кажњени од стране својих сународника. Докле ће се косовски Албанци тако понашати, зависи од Србије. Са промена у Србији, мењаће се мишљења и неких Албанаца са КиМ. Неки други, а то можда буде већина међу Албанцима, остаће искључиви и насилни. Када Србију буде водила нова владајућа елита, Србија ће наћи начин да спречи и казни Албанце који спроводе насиље над Србима и осталим неалбанцима, и над косовским Албанцима који желе добре односе са неалбанцима. Србија нема други избор, осим да, у том смислу, постане попут Израела, тј. не сме да прашта убиства Срба, као што ни Израел никоме не прашта убиства Јевреја. Србија мора да учини све да се права Албанаца поштују и да се не спроводи било какво насиље над Албанцима, али мора да учини све и да спречи и да се казне они који спроводе насиље над Србима.

Албанци су на добром путу да од тзв. државе Косово, створе „државу“ коју ће у свету да назову нова Исламска држава. Око Исламске државе у Ираку и Сирији свет се ујединио и одлучио је да је уништи. Исто то може да се догоди и око „Исламске државе” на Косову и Метохији – тзв. државе Косово. Да ли ће Албанци, на време, схватити где их све ово води? Ако Албанци не схвате и одлуче да у потпуности етнички очисте КиМ од Срба, да ли ће Срби бити спремни да им се супротставе и да обезбеде довољну међународну подршку да могу да униште такву „државу” и њене војнике (наравно, поштујући међународне норме и обавезе и све у складу са хришћанским вредностима, без ширења мржње према албанском народу и исламу)? Слаба Србије неће бити у стању да искористи те слабости тзв. државе Косово и повољне међународне околности.

Пропаст тзв. државе Косово, и то што ће у тој „држави” да живи само 500 000 Албанаца (уместо 2 милиона као што се причало до пре 10 година), ништа не значи српском народу, уколико у Србији буде живело пар милиона Срба мање него сада, а на Косову и Метохији скоро нико од Срба. (Неко ће да замени и Србе у Србији, и Албанце са Косова и Метохије, са неким другим народима. Миграната има више него Срба и Албанаца заједно. Албанаца више нема толико да могу да постану већина у Србији. Већина њих је на Западу, пада наталитет, тако да на Албанце више не рачунају у неким центрима моћи у свету. Изгледа да се неко, у тим центрима моћи, сетио да би Србију могли да населе са мигрантима из Азије и Африке. Помиње се цифра од неких 600 до 800 000 миграната који би, као, остали „заглављени” у Србији, на свом путу ка ЕУ, или назад у државе одакле су пореклом. Ту је и план да се један део Рома насели у Србији. Уколико је то тачно, и остваре се ти планови, зато што је Србија много слаба и то није тешко спровести у дело, у Србију би се у кратком периоду населило више од милион странаца-миграната и било би их више него Албанаца у Србији, укључујући оне који живе на КиМ. Мигранти би ускоро почели да долазе и на КиМ, где би остали и страни војници. Под окупацијом би остали и Срби и Албанци. За Босну и Херцеговину, и остале државе у региону, постоје слични планови.)

Последњи је тренутак да се Срби пробуде, да крену путем препорода, и спремно дочекају повољан тренутак за доношење коначног решења за статус Косова и Метохије. Срби прво морају да се сложе и обоже, затим да понуде конкретан план или предлог за КиМ и руку пријатељства косовским Албанцима. Србија мора да има и план Б, уколико они то одбију.

Categories: Разномислије

Tags: КиМ, Никола Варагић, разграничење