Српске власти за сада само показују потребу да и Русију убеде у то како је неопходно да предају Косово и ставе тачку на то питање. У сваком случају, манипулације да Русија подржава предају или поделу Косова морају да се прекину
Драгана Трифковић (Извор: Центар за геостратешке студије)
Пре неколико дана на север Косова су упале косовске специјалне јединице „Росу“ и заузеле језеро и хидроцентралу „Газиводе“. Такозвани председник Косова, Хашим Тачи, желео је да направи туристички излет на језеро и тиме покаже Александру Вучићу да може да дође на север Косова са специјалним јединицама, када год му то падне напамет. Наоружани припадници „Росу“ су том приликом заузели и приступне саобраћајнице, а четворицу Срба који су се налазили у просторијама „Центра за екологију“, су ухапсили и привремено задржали. Овај инцидент се десио баш у време док је у центру Приштине протестовала албанска опозиција из покрета „Самоопредељење“ Аљбина Куртија, која се противи Тачијевој и Вучићевој идеји о „разграничењу“. Хашиму Тачију је ова провокација послужила да скрене пажњу са тих демонстрација, а истовремено и да лупи шамар Вучићу и још једном понизи Србију. Након неколико сати, после сликања, вожње чамцем по језеру и разгледања природе, Хашим Тачи се повукао са специјалним јединицама са севера Косова. Постигнути ефекти су могли више него да га задовоље. Посебно што је Александар Вучић до сада небројено пута поновио како никада неће дати „Газиводе“.
За то време, Александар Вучић је узбунио јавност у Србији, послао протестну ноту генералном секретару НАТО-а и подигао борбену готовост војске и полиције. Међутим, таква ситуација се не дешава први пут и она је заправо реприза већ виђеног сценарија. Досадашње учестале провокације су производиле исте реакције од стране Србије које су већ постале устаљене. Након дизања борбене готовости и слања протесних нота, српске власти би мирно прешле преко свега, настављајући преговоре са Приштином под окриљем Брисела, који су и довели до немоћне позиције Србије. Иако су српске власти на челу са Александром Вучићем више пута претиле како ће се повући из бриселских преговора и како ће повући своје представнике такозване „Српске листе“ из приштинских сепаратистичких институција, то се није десило. Сваки пут био председник Србије понављао како је Србија посвећена миру и компромису и како ће наставити преговоре са Приштином, иако Приштина није испунила ништа од онога што је до сада договорено. У свему томе, највише поражавајућа чињеница је та да пре потписивања Бриселског договора 2013. године „Росу“ јединице нису ни једном успеле да упадну на север Косова. Све покушаје да то учине су спречиле српске безбедносне снаге, које је Александар Вучић након потписивања Бриселског договора 2013. године, интегрисао у полицијске снаге независног Косова. Тиме је демонтирана свака могућност да се Срби одбране од албанских провокација и фактички је предата контрола над севером Косова – Приштини. У том смислу, највећу одговорност за омогућавање оваквих авантура Хашима Тачија и његових специјалаца има управо Александар Вучић.
Све су шансе да ће Александар Вучић поново прећи преко свих провокација, да ће оставити приштинским властима нову могућност да поново упадну када год то пожеле и да ће помирљиво понављати како је Београд посвећен миру који жели да крунише свеобухватним договором о нормализацији односа са Приштином. Јасно је да никакав мир не може и неће бити постигнут, све док Србија покушава да га „донесе“ ван оквира институција државе, Устава Србије и међународног права односно Резолуције 1244.
Чињеница је да председник државе нема овлашћење ни једне институције да води преговоре о решавању косовског проблема. Такође да нема уставна овлашћења да се тиме бави, као и то да су досадашњи договори потписани у Бриселу, противни Уставу Србије и Резолуцији 1244. С друге стране, власти блокирају сваку расправу о Косову у Скупштини Србије и осталим институцијама, како би омогућиле председнику да неовлашћено предузима самосталне кораке, који су до сада дали катастрофалне резултате. Свакако за Србе на Косову и Метохији је најгоре то што је таква политика довела до још већег угрожавања њихове безбедности. Они су сада у позицији не само да стрепе од напада албанских екстремиста већ много више од криминoгених структура из Србије које су ту на територији севера Косова како би контролисале њихово незадовољство, стварале атмосферу страха и спречавале било какву побуну против званичне политике Београда.
За Албанце, подизање борбене готовости српске војске и полиције, више није никаква новост. Они унапред знају како ће се још једна таква епизода завршити, немају никакав осећај узнемирености због тога, напротив то им служи за додатно подсмевање Србији.
Александар Вучић је на конференцији за штампу коју је одржао увече тога дана након инцидента, поновио више пута понављане речи да је ће Србија морати да настави разговоре, иако није јасно ко и због чега је приморава на такве самоубилачке кораке. Осим тога је поновио да Албанци не желе никакав договор и да до сада нису ништа спровели. Логично питање које се намеће је: како председник без овлашћења у условима који потпуно иду на штету државним и националним интересима земље, прелази преко свих провокација албанске стране, потпуно свестан тога да Албанци не желе договор, упорно инсистира на томе да Србија мора да настави преговоре? Због чега Србија не би морала да призна да су досадашњи кораци довели до још горег заоштравања ситуације, да на такав начин не може да реши косовски проблем у своју корист и да је неопходно да се врати у оквире Устава Србије и Резолуције 1244? Због чега српска власт прихвата ултиматум Запада да косовски проблем мора да се реши у што краћем року, ако зна да тим путем једино може да га реши тако што ће предати Косово и одрећи се сваког права на своју територију?
Да ствари буду горе, српске власти и не помињу могућност повратка преговора са Приштином у оквире Устава Србије и међународног права. О томе на недавном заседању УН није говорио ни министар иностраних послова Србије Ивица Дачић, ни премијер Ана Брнабић. Забринутост за ситуацију на Косову и Метохији је изразио руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, који је позвао Београд и Приштину да врате преговоре у оквире Резолуције 1244.
С обзиром на то да се најновији инцидент на Косову дешавао у време припрема председника Србије Александра Вучића за посету Москви и састанка са председником Руске Федерације Владимиром Путином, он је у свом обраћању српској јавности рекао да ће тражити подршку од председника Путина по питању Косова и Метохије. У најмању руку Александар Вучић би могао да прихвати сугестију господина Лаврова и затражи повратак преговора о Косову и Метохији у УН. Уколико је забринут за безбедност Срба на Косову и Метохији, могао би руској страни да предложи војну сарадњу уз договор о пружању помоћи у случају напада албанских терориста. У том случају би дизање борбене готовости Војске Србије, имало сасвим другачији смисао. Међутим, све су шансе да ће Александар Вучић наставити са својом неискреном политиком према Русији и да ће му и овај одлазак послужити за маркетинг и још једно манипулисање про-руским бирачким телом, без икаквих конкретних договора. Бојим се да ће у таквој ситуацији Србија бити највећи губитник. Једина нада остаје у томе што руска страна врло јасно и добро разуме комплетну ситуацију у Србији као и последице које могу да доведу до још веће дестабилизације, уколико српске власти донесу решења на штету Србије и потпишу свеобухватни мировни споразум са Приштином ван оквира Устава Србије и Резолуције 1244, чиме би признале Косово као независну државу. Русија је имајући све то у виду у јако незгодном положају, јер без озбиљних намера Србије не може самоиницијативно да је подржава, а долази у опасност да буде изманипулисана од стране оних којима жели да помогне. Српске власти за сада само показују потребу да и Русију убеде у то како је неопходно да предају Косово и ставе тачку на то питање.
У сваком случају, манипулације да Русија подржава предају или поделу Косова морају да се прекину. Недопустиво је да српски народ остане у заблуди по том питању, јер би то негативно утицало на односе Србије и Русије. Уколико Александар Вучић по сваку цену одлучи да иде сам против свих у доношењу историјских одлука, то не сме да уради кријући се иза руске подршке.
Драгана Трифковић je директор Центра за геостратешке студије
Categories: Судбина као политика
Позивам све оне који тврде како Путин не подржава Вучићеву политику предаје Косова, у целости или у деловима, да наведу један једини званичан став Москве да се са тим не слаже. Понављам, званичан став Москве, где се експлицитно каже да то не подржавају.
Да ли су писања и осврти на иста, а поводом улоге оних који ставише себи у задатак да сами себе виде као богове, уопште више смислена, потребна, нужна…? Осјећам да је то работа која саму себе једе, контрапродуктивна,; у исто време да јест веома продуктивна- напросто храна без које се не може!- за оне који себе заиста виде као богове. Дошло је, чини ми се, време да се, у освртима на себевидеће богове, окрене ћурак: оставити их без хране, а, “преведено” дизати их у небеса баш као и да јесу оно што о себи сами мисле- напросто богови. Овом “методом” постићи ће се тотално огољавање истих и, ма шта о њиховим интелектспособностима мислили, уверен сам да ће и сами себе видјети у стању онаквом каквим и јесу: г о љ е
Та!, сваки- и најслабији!- критички осврт на исте снажнији је од свих глупобедастоћа разних вучићевића, пинкова и ине празнине, те: исту критичку енергију у горњем смислу обрнути у похвалу и с т в а р се, сигурно, поставља тамо гдје јој, по природи јој самој, и јест мјесто: о т п а д.
Челекетићу,
Кажем Ти: пратим само руску телевизију, ова смећа овдје непратим, али и то је небитно у односу на Твоју тврдњу о Путинову п о д р ж а в а њ у. Извјесно је једно, а што неко овдје у коментарима већ рече: хоћемо да нас Руси
бране- нека их погине двадедесет милиона-, а ми ћемо, док они обаве посао, у шопинг од
Беча, преко ЛАНДШАФТА до Париза….
Успут: у главним вјестима- од 20 до 21 сат- на главној руској телевизији вијест о Овоме била ј на деветом мјесту, а када се Путин састане са било ким из бјелога свијета- чак и много нижег ранга од ранга предсједника- вјест је на првом мјесту; ово да је тек на деветом не иде без Кремља, а за то је, наравно, задужен Песков.
За дипломатију- и рјечник и понашање!- све је речено…
Лепо је то Драгана написала само јој је промакла позиција Русије на коју указује и господин Челекетић. Русија не брани ни своје сународнике који свакодневно гину у Донбасу и то најодговорнији међу њима. Скоро сви су брутално убијени. Нас Путинова Русија не би бранила. Чак и да имамо озбиљну власт којој су интереси Србије најважнији, мало би добили од Русије. Сирија је одавно платила С-300 а тек сада га је добила. Колико је људи погинуло што га нису имали раније. Разарања да не наводим. Сирија је њихов савезник. Како је бране кукала им мајка. Ми нисмо ни савезник Русије. Осим политичке подршке не очекујем од Путина ништа више.
@Спасе Узелац
Шта је речено? Да је Србија за Русију “девета рупа на свирали”. Па то знамо. То и ја кажем. За то мало пословних интереса што имају Вучић им је сасвим довољан. То само потврђује моју тезу да ће му изаћи у сусрет кад год му треба док директно не угрози те њихове интересе. Зато је и бесмислен став како Путин не подржава Вучића, како Вучић ради нешто против интереса Кремља и како ће он њима нешто да каже “не”. За шта “не”? Зауставиће извоз јабука у Русију?
Челекетићу, управо тако, мимо игре ријечи. А како би кад смо се и сами себи, јелда?, згадили.А што се Добривоја тиче, види се да је добро упознат и са С300 ка Сирији и са Донбасом. Добривоје, а зашто да нас брани ” Путинова Русија”?! Можда зато што нама ни напамет не пада да се бранимо.Уосталом, чему да нас она брани када нас већ бране наши пријатељи из Штаба НАТО- а у Бриселу. Шта ће нам толика “обрана” са стране? Заиста претјерано и до смјеха дотјерано. А ми, иначе, у свему лидери, наравно и у глупостима. Нетреба, Добривоје, много труда: само “Начертанија” – Остап Бендер је закашњели лик!-десетак страница! и одмах се види да смо, одонда до данашњих дана, ненадмашни у паметовању; што би народ рекао: ма, Бог ме сапео ако нисмо највећи паметњаковићи, а све нас је мање за паметовање и све нам је
уже.
.