Наши магарци мисле да иду на запад, а у ствари врте се у круг. Претпоставља се да је то због тога што слепо следе вођу крда или су сви магарци оболели од опаке менталне болести – ЕУтизма
Извор: srbijadanas.net
Магарац (Asinus) је подврста рода коња (Equus), што значи да је у хијерархији на нижем месту, што је лако и доказати јер је већа увреда ако неко некога назове магарцем, него коњем.
Магарци служе као теглећа марва, али некада су били дивљи и слободни. Припитомљени су шаргарепом, а потом је почео њихов прави магарећи живот, пун батина и тешког рада, јер шаргарепе више није било, него је радио само штап.
Интересантан је начин како магарци бирају вођу. Они бирају међу њима оног који најгласиније њаче, потом га тврдоглаво следе, без обзира на последице. Научници који су проучавали ову појаву масовног лудила верују да се магарци тако понашају јер слушају, а не размишљају, пошто имају велике уши, а мали мозак. Такође су приметили да размножавању магараца много доприноси гледање телевизије. Објашњење је слично – магарци имају велике очи, а мали мозак, или га уопште немају.
Још једна интересантна појава су магареће миграције, за које научници и поред великог труда нису нашли објашњење. Наиме, наши магарци мисле да иду на запад, а у ствари врте се у круг. Претпоставља се да је то због тога што слепо следе вођу крда, а он је одавно изгубио компас, или су сви магарци оболели од опаке менталне болести – ЕУтизма.
Наши, домаћи магарци се користе и у иностранству. Чак би се рекло да се тамо више искоришћавају него овде. Народна пословица је забележила изреку – Магарац у Беч, магарац из Беча, јер је Беч некад био центар света и циљ коме наши магарци теже. Сада више то није тако. Сада су то Брисел и Вашингтон. Тамо наши магарци доказују како могу бити корисни, јер имају вишеструку намену. Могу да тегле, могу да их јашу, а могу и да се фотографишу. Од свега тога, наши магарци највише воле да се фотографишу, позирање су развили до савршенства. Магарци не добијају новац, за позирање и фотографисање. Њега узимају газде, односно магарци могу само да се сликају. Исти је случај и са магарећим сиром који је најскупљи. Магарци немају никакву корист, а газде скидају кајмак.
Необјашњиво је зашто наши магарци обожавају да служе иностраним газдама. Због тога са уживањем носе самаре, а свакога ко им каже да су насамарени, једноставно презиру и мрзе.
Интересантно је још и то да глаголи насамарити и намагарчити имају исто значење.
По повратку из иностранства наши магарци окупе друге магарце и њачу како су лепо били дочекани, како су постали пријатељи са иностраним газдама, да је терет који носе лакши када њима управљају странци, да је препозната њихова посвећеност страним газдама и да то стране газде изузетно цене, да их подржавају и охрабрују у њиховом служењу, а фотографисање са газдама из иностранства сматрају својим највећим успехом.
Магарци који у то поверују стварно су магарци.
Categories: Сатиристика
“Трајко у Брисел, Трајко из Брисел
5. ДЕЦЕМБАР 2013. ОД КОСОВКА ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР
Пробудише ме у Брисел. А Брисел леп град. Цвеће, дрвеће, људи: црни,
бели, високи, мали, ма да не верујеш с отчи. Одма` сам видео да је Европа
наша будућнос`. Неје не лагао Ацко.
***
Трајко у Брисел, Трајко из Брисел
Јордан Стојковић
четвртак, 05. децембар 2013. НСПМ
Прогјоше и ови избори. Изабраше ме, неје шала. Постадо градонатчелник
на Дојну Гуштерицу. Пописмо по ракиче, ја и ове двојица што гласаше за
мен, па ни још забаса и бадџанак од најмлађу ми свастику, па се утчукасмо,
леле-леле. Буди ме жена око подне: „Дизај се бре Трајко, те викав из
Београд“! „
Кој ме вика“ викам.
„Ма те вика бре Ацко, пастортче на прија Јулку. Вика, ће те трза јутре у
Европу“! „Море жентче, ако ме овако мамурног дизаш за бадијава, ћутек не
ти гине! Које бре Европа? Ја последњи пут отидо у Горњу Гуштерицу на
сабор, па се ожени! Бегај бре“!
Али стварно некој легнаја на дзвонце: „Дзвррр, дзвррр!“ Отворим ги врата,
трљам крмељци -„метчка“ пред дом. Ле ле! Шофер тчека, вика идемо за
Београд на авион. Леле и куку, какав бре авион, ја ни од племњу не смем
да рипам. Жена потчела да кука и запомага. Спакувала ми веш и стару
кошуљу (онуј нову исфлекасмо синоћ после избори).
Не стиго ни да се наспијем, кад ето ти мен на сурчински аеродром. Паде ми
камен од срце кад видо другаре са листе. Дође и Ацко. Леп детчко у нову
кошуљу (белу), и од све групе изабра ни Пантелију да ни буде вођа. Вика:
„Зна он, ишаја је и раније там“.
Донесоше ни и пасоши, и неке таблете да си попијемо по једну кој има
страшљицу од авион. Ја попи – три!
Пробудише ме у Брисел. А Брисел леп град. Цвеће, дрвеће, људи: црни,
бели, високи, мали, ма да не верујеш с отчи. Одма` сам видео да је Европа
наша будућнос`. Неје не лагао Ацко.
Ма ни атоми им несу ка и при нас. Ови наши мицки, једва с отчи да ги видиш.
Показаше нам њи`ов атом. Голем ка и авион. Ма каки, ка и два авиона.
„Е“ реко` у себе, „Трајко, Трајко, а наши учитељи ни утче децу да су атоми
мицки, а поглеј си ово! До где је Европа стигла, атом ки авион!“
Видосмо на једно место споменик, на неког детчка. Пантелија вика, тој мора
да је неки њиов јунак, ка и наш Мали Радојица. Тчудно беше што тај детчко
мотчаше у базен?! Помислисмо да је то неки њи`ов обитчај, па се и ми
помотчасмо у тај базен. Замал` нас не смандрљаше у затвор, него срећа наиђе
Ацко Јулин, и вика на полицајци да смо дипломате, и да не смеју да не апсу.
Згледаше се полицајци, згледасмо се ми. Отидосмо на састанак.
Беше лепа зграда. Уђомо унутра. Сатчекамо сат-два, кад дође једна женска,
што гу знам с телевизора. Катарина или тако некако. Ацко гу збори нешто на
странски, па нас одведоше на спрат да си попијемо кафу. Кафа беше т`нка, с`
опроштење ка и да је црнац ноге опраја, ал гу прогунусмо некако. Дође једна
девојка, бајага говори нашки, али гу познадосмо одма` да неје кад вика:
„Се кличем Маја“. Не вика по нашки „се викам“, него „ се кличем“. Одма` гу
познадосмо, а и ништа ич не ни беше јасно о чем` ни она збори.
Важно сви се смејаше ка и поцепане чарапе, па се и ми смејасмо, а Ацко се
зацени, па га прскасмо с воду.
Вратисмо се некако дома исти дан уветче. Пита ме жена како беше? Не знам
што да гу зборим. Да беше – беше, а како беше – ће видимо.
Само знам да више не сам обитчан Трајко, да сам с`г Трајко из Брисел!
С`г никој не може да ми вика да сам сељак! С`г сам европски сељак!”
Драган Славнић
Лепа модерна басна о настанку и понашању магараца. Само не треба се заваравати, многима који изигравају магарце оба пола, је стало до њиховог успеха у Вашингтону и Бриселу као до лањског снега. Много им је важније да се лепо проводе у тим метрополама, упознају велике тржне центре и сазнају о новој моди, коју доносе у земљу која их тамо упућује. Они знају да лепо искористе ову нашу трку (у круг) према чланству у ЕУ. И судећи по напред реченом, за њих је повољније да ова наша трка траје што дуже. Тиме се они дуже труде да тамо путују и дају своје доприносе нашим већ деценијским напорима. Ту имамо и безазлене новинаре који се лепо “огребу” о извештавању са лица места по западним престоницама. Јер, јавност овде више верује њиховим извештајима него гледајући телевизије из тих земаља или међународне извештаче. Тако да треба те магарце гледати и са ове стране. Јер нису они магарци. Магарци смо сви остали који им омогућују да троше буџетски новац у неограниченом износу, који нико не проверава и одређује.
Највећа увреда за најплеменитије домаће биће, грубо сврстано у стоку. И Орвел је знао , те је племенитости додао и памет: најпаметније домаће биће.
И да је на знање: никада из ових земаља на запад, посебно према Бечу, нису ишли магарци, но свиње- историја о томе свједочи , посебно од Књаз Милошевих земана.То што данас насвињили на запад није посљедицом некакве економске нужде, но финоће домаћих свиња: на западу их, веле, дочекују фини, културни магарци за разлику од домаћих заосталих паланачких магараца који се у еволутивном току нису макли даље од њакања. Надалеко се прича да је ово-њакање
магараца са ових простора!- предметом фундаменталних научних анализа при сретању иних магараца и домаћих свиња,а што резултира најбитнијом ствари: битном порасту свињских доктората посвећених њакању као најтежем научном подручју, а све у сврху привођења домаћих магараца како култури западних магараца, тако и, што је битније, свињској култури.