Како је Миле од миротворца и америчког играча постао непослушни авантуриста, док су наследници некадашњег Караџићевог СДС-а постали пожељни западни партнери

Александар Апостоловски (Извор: Политика)

Иво Андрић би се свакако цинично насмејао ирационализму и невероватним политичким савезништвима која се склапају уочи избора у Републици Српској и Босни, створеној да ври емоцијама, успоменама и меланхолијом.

Шифра балканског апсурда крије се у политичком путешествију Милорада Додика, одлазећег председника Републике Српске и кандидата за српског члана Председништва БиХ. Био је Миле члан и посланик реформских снага Анте Марковића уочи слома Југославије, осуђивао је Радована Караџића у време његове највеће моћи, а затим су Милета преузели Американци, с идејом да га, у лабораторијама Стејт департмента, смућкају као хипи лидера који ће конфликтно подручје водити у правцу демократских и мултиетничких промена.

Западне силе и високи представник за БиХ Карлос Вестендорп толико су желели опстанак Милета на месту премијера 1998. године, иако је његова странка освојила тек шест мандата, а СДС чак 19, да су условиле даљу финансијску помоћ Републици Српској његовим реизбором. Узгред, тадашњи главни оперативац Вестендорпа за спровођење дејтонског мира био је млади Педро Санчез, данашњи премијер Шпаније, што значи да је Босна у то време била идеална башта за узгајање будућих кадрова крупног калибра.

Како је, дакле, експеримент назван „мултинационална операција Додик” постао најжешћи балкански бунтовник против својих твораца? Зашто је Миле од лојалног америчког играча постао непослушни авантуриста, кандидујући се за „Болан Ладена” српске политике, који се зближио с Русима? Главни Додикови политички противници нису се променили. Промениле су се само околности. Некадашњи Караџићев СДС провучен је кроз програм испирања прошлости и постао пожељан партнер Запада. То су учинили они који су последњих година шминкали Милета ратничким бојама, дакле Американци, те СДС предводи редизајнирани четрдесетдвогодишњи Вукота Говедарица. Сличних димензија као и Додик, висок и крупан, Говедарица је реторичко и певачко искуство стицао као истакнути народни гуслар, мењајући временом репертоар. Некада је гуслао о Ратку и Радовану, а данас преферира мултиуметничке шлагере у десетерцу.

Хоће ли Говедарица на гусларским вечерима певати о Ратку Младићу, ратном идолу из младости, који је из Хага послао писмо подршке Милораду Додику, антиратном лидеру у доба грађанског рата у Босни?

У том питању крије се не само одговор већ и парадокс односа великих сила према Републици Српској. Да ли је Додик заиста имао другачији избор и да ли би и Чеда Јовановић постао Миле?

Није се Додик окретао од Вашингтона, размишљајући о референдуму о отцепљењу Републике Српске, зато што су га из Кремља затрпали делима Достојевског, већ су управо писци Дејтонског споразума, преко високих представника, почели да врше лектуру плана који је донео мирну Босну. Свако наредно одузимање надлежности Републике Српске окретало је Додикову главу ка Београду, а потом ка Москви. Наравно да је Миле инфантилно веровао у вредности западне либералне демократије, попут Ђинђића, Коштунице и Тадића. То се може рећи чак и за Милошевића, који је после Дејтона описиван као принц мира на Балкану, да би после свега две или три године приметио како му се гранчица у руци претвара у секиру. У одајама Стејт департмента почели су да га цртају као балканског касапина.

У недавном интервјуу агенцији Ројтерс, Додик је истакао да није спреман да делује против Дејтонског споразума и Устава, па је слика његове судбине, као српског лидера, тако типична. Мировни споразум који је прекинуо крвопролиће драстично мењају његови писци, придобијајући за савезнике управо наследнике ратних партија које су се бориле против његовог усвајања. Зато се, у игри кривих огледала, чини да се променила како политика Милета Додика, тако и он сам. Али његово дублирање Митра Мирића на конвенцијама, псовке упућене политичким противницима и претње отпуштањима радницима јавних предузећа који не гласају за њега или премијерку Жељку Цвијановић, кандидаткињу за председницу Републике Српске, део су његовог трамповског вођења кампања које је вежбао још у својим Лакташима.

Американци су га добро упознали док је био мировњак тешке категорије. Некада је за Медлин Олбрајт био дашак свежег ветра и балкански џентлмен, кога је Џемс Рубин примао ван свих назора строгих дипломатских протокола. Утицајни амерички медији су о тим сусретима извештавали наглашено срцепарајуће, а Додик није био тако романтичан. Углавном се распитивао када ће да стигну паре.

Како је добро упознао своје бивше менторе, сада их оптужује да су кофер пун долара испоручили његовим политичким противницима, шаљући британске агенте који ординирају по Српској, а наводно ће појачати активности уочи следеће изборне недеље.

Ако се може помислити да Миле претерује и да постаје претежак чак и за званични Београд, како онда протумачити речи Александра Вучића, који је казао да ће после избора изнети фрапантне доказе о најбруталнијем мешању појединих западних сила у изборе у РС.

Ако Срби нису добили 6. октобар 2000. године, хоће ли га Додик добити дан пре избора 2018. године? Све опције су у игри, али је Милорад Додик у петак учинио моралну и исправну ствар. Извинио се породици страдалог младића из Бањалуке Давида Драгићевића због тога што се непримерено обратио његовом оцу Давору.

Ко је Милорад Додик? Да ли је миротворац заиста оболео од национализма, те постао мирнодопски др Дабић? Или је остао онај Додик, кога су Американци поставили на чело РС, а да га пре тога нису одвели на скенер. Да су то учинили, изабрали би неког другог, с мање тврдом главом!

(Политика, 1. 10. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Апостоловски, Милорад Додик, РС