Оваквом пасивизацијом Академије којој је на челу, Владимир Костић ствара од ње опортунистичку институцију која ће, због свога подаништва, све више бити излагана презиру не само критичких интелектуалаца, већ и сваке власти
Слободан Дивјак (Фото: Медија центар)
Драган Вучићевић, челник Информера, који не крије свој крајње апологетски однос према постојећој власти, разоткрио је у тексту „Будућност је најскупља српска реч а не Косово“ сву хипокризију јавног делања председника САНУ Владимира Костића. На први поглед, он је поклоник либералног индивидуализма, пошто до досаде понавља тезу да је Академија скуп „уклетих индивидуалаца“ који као такви могу наступати само у своје, али не и у име институције чији су чланови. Они не могу, каже он, саопштавати своја заједничка или већинска саопштења о крупним проблемима нашег друштва, јер Академија није политичка партија. Помислило би се да је реч о идеолошко-политички неутралном интелектуалацу који стоји на подједнакој дистанци и од власти и од опозиције. Завршне Вучићевићеве реченице, међутим, демаскирају председника као бога Јануса, бога са два лица: једно од њих је наводно оно које нам саопштава његово лично становиште о друштвеним проблемима, а друго оно које нам сведочи да су његова лична мишљења на прикривен начин у тесној спрези са овдашњом влашћу. „Има право председник САНУ, вероватно највећи живи српски интелектуалац, доктор Владан Костич, будућност је најскупља српска реч. Будућност а не Косово.“ Није овде само реч о Костићевом односу према Косову (који се подудара са Вучићевићевим), већ о похвали какву до сада није добио ниједан наш председник Академије од оних који су ступили у безрезервну службу власти (чак ни у Брозова времена). Колико је мени познато, академик Владимир (или Владан, како га од миља зове поменути новинар) Костић није се дистанцирао од до сада незабележених уздизања у небеса његове личности чији је аутор „познат“ по своме „толерантном“ односу према другачијим мишљењима “уклетих индивидуалаца“. Такве врсте похвала, нажалост, не уздижу већ срозавају углед САНУ.
Сада постаје потпуно јасно зашто председник САНУ посматра Академију као пуки конгломерат појединаца а не и као установу која се свуда у цивилизованом свету третира и као један од главних критичких стубова друштва чији чланови обзнањују своја саопштења (донета консензусом или већинским гласањем) о неким кључним питањима друштва, ако оцене да је то потребно. Обзнањујући та и таква саопштења, они не губе нимало од властите индивидуалности нити наступају као политичка партија. Напротив, тиме они потврђују аутономност и независност, достојанство и част Академије као институције која почива на примату индивидуалних права. Инсистирајући само на Академији као пуком скупу појединаца који увек наступају у своје лично име а никад и у име Академије као целине, председник САНУ заправо жели да потпуно блокира њен критички потенцијал и да је тако постепено стави у слугерањски однос према власти, јер је он – сада о томе нема дилеме – њен пуки прирепак.
Када је он као председник наше највише интелектуалне установе позвао њене чланове да се изјасне о плагијатима наших високих политичких функционера? Када је он позвао чланове САНУ да дају свој суд о томе да ли у нашој земљи постоји правна држава са одговарајућом поделом власти, тј. формално-правне гаранције за независност нашег правосуђа, независност која се одређује не фразеолошким паролама већ начином избора чланова највиших правосудних органа? Какав је став заузела наша Академија о критици Венецијанске комисије која се односи на нову реформу нашег судства која би да замени његову досадашњу потчињеност извршној власти на основу принципа „није шија, него врат“? Да ли је овај наводно највећи српски интелектуалац на иоле конкретнији начин изложио критици очити цензорски дух који влада у нашим главним медијима, чиме се ускраћује елементарно право „уклетим индивидуалцима“ да изнесу своја критичка размишљања у њима о негативним феноменима у нашем друштву?
Ту није реч о погледима на свет, супстанцијалним теоријским концепцијама или о идеолошко-политичким питањима у вези са којима се у плуралистичком друштву не може створити иоле шири консензус већ о формално-правним условима неопходним за успостављање нормалног либерално-демократског друштва у којем ће самовоља власти бити ограничена на легалан начин. Свако ко себе сматра критичким интелектуалцем, а посебно академиком, морао би се укључити у борбу таквога типа, јер у вези са тим питањима се може, у начелу гледано, постићи широки консензус.
Оваквом пасивизацијом Академије којој је на челу, Владимир Костић ствара од ње опортунистичку институцију која ће, због свога подаништва, све више бити излагана презиру не само критичких интелектуалаца, већ и сваке власти, јер ће је свака власт третирати као властито манипулативно средство, а не као критичку инстанцу чијих судова и оцена треба да се плаши.
Велики филозоф Расел као да је мислио на карактеролошки профил људи какав је и господин Костић: „Имамо две врсте морала, једну уз другу: једну коју проповедамо, а не практикујемо, и другу коју практикујемо а не проповедамо“. Чини се да председник САНУ интелектуалца „који плива против струје“ замењује интелектуалцем погнуте главе, како би стекао благонаклоност власти као власти, дајући свој ум, како би то рекао Вук Караџић, „под аренду“. Термин интелектуалац не подразумева образовану и стручну личност поткупљену синекурама власти, већ личност са независним мишљењем спремну на ризик екскомуникације из привилеговане елите која друштво води у бездан.
Уверен сам у то да већина наших академика не припада апологетској интелигенцији која се продала за ситну апанажу и за пролазне мрвице моћи које јој додељује власт, већ да тежи да буде достојна слободарских традиција наших великих мислилаца који су прославили Србију у свету. Ако постигну шири консензус о поменутим стварима, ништа их неће моћи зауставити. Њихово критичко деловање као аутентичних академика-интелектуалаца јесте услов свих услова препорода Србије. Србија им то никада заборавити неће!
Aутор је директор Међународне филозофске школе Felix Romuliana
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
САНУ ?
Бог душу да јој прости !
Где је, у чему се темељи смисао Дивјаковог текста ако сам аутор неумољиво стреми либерално – демократском друштву ( сачувај, саклони Господе грешну чељад од такве наказности ), а ” разоткрива и белодани ” интелектуалне људске минијатуре – либералне индивидуалисте, апологете либерално – демократског растројења…Наслањајући се на упечатљив коментар изнад, допуњујем свој – духовном мртвацу из пристојности уделити тек ћутање и молити Свевишњег за опроштај…
Свака реч је на месту.
Академија наука је само један од најуочљивијих показатеља деградације друштва. Кроз Академију се свима даје до знања да су зависни од власти и да могу да опстану само и једино као лојални тој власти. Све институције су потпуно удављене осим СПЦ која се још увек усуђује да јавно каже или подржи нешто супротно од захтеваног.
Неколицини из Академије се толерише да кажу шта мисле, само да би се могло констатовати да је слобода мишљења и јавно изговорене речи стварна. Наравно, ни њима се не толерише потпуна слобода. Проблем је у томе што су чак и те умне главе које одбијају послушност ипак приморане да из егзистенцијалних разлога трпе понижења. Верујем да су академици у стању да сагледају и препознају своје окружење и да нико од њих није искрени поштовалац власти. И баш као што ми, да кажем обични грађани, морамо да својим радом одржавамо власт коју не подржавамо, исто се дешава и са академицима. Било ко ко би у данашњој Србији покушао да бојкотује власт, отао би без могућности опстанка. Све се свело или на трпљење или на одлазак. Проблем академика је што они себи не могу да нађу моралну утеху тиме што ће да кажу да ако се они изнад њих не буне, како они могу. Изнад њих нема никога, осим цркве. Само они сами могу да ослободе себе. Ако је једини начин да се ослободе тај да дају отавке на чланство у лажној Академији и тиме својим потомцима ускрате нешто материјално, позивам их да те уставке дају зато што ће и својим блиским и целом српском роду отавити светао пример чисте душе, савести и љубави према свом роду и држави.
Матија је можда у стању да први направи тај корак. Ни он, ни било ко други ко би се усудио, не треба да размишља колику ће подршку добити од колега. Може се десити да само неколицина њих уради то дело достојно правог академика, али то је неважно. Неко мора први да коракне у супротном правцу од власти. Тај корак ће власт учинити небитним и неприметним, а појединац ће бити сурово кажњен. Па шта, ионако је титула академика само ствар престижа. Тако је барем за праве људе. А они којима је та титула смисао и услов живота, нису ни тема за причу. Академија је један од стубова друштва, ма колико је власт маргинализовала. Ако се важан стуб сруши…
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js
Ocekivanja od SANU (sto je na nivoi ocekivanja da protiv “drzave” stane Drustvo knjizevnika), SPC, vojske, Ustavnog suda, su samo pokazatalji neslobode nasih gradjanja i njihove zavisnosti od drzave i njenih institucija.Sto vise gradjani zavise od institucija, to vise institucije zavise od vlasti, zbog cega su slabe.Samo institucije koje zavise od gradjana kao ustavotvoraca i biraca, mogu biti jake.Ocekivati da se neka institucija “drzave” usprotivi “drzavi” gotovo logicki vodi u srednjovekovni zaplet u kojem ce preostati jos samo crkva da se suprotstavi, inace na izborima izglasanoj, vlasti.Iako su ocekivanja od Ustavnog suda da ponisti Briselski sporazum legitimna, a i legalna, ipak iza njega se krije glavni problem, samozavaravanje, u ovom slucaju da je Ustavni sud institucija nekako razlicita od ostalih “drzavnih” institucija.Jos jedan oblik samozavaravanja je verovanje da SPC moze da naudi ovoj vlasti, a ono pociva na verovanju da su Srbi religiozni i spremni da iz nutrine svoje religioznosti zrtvuju posao u Opstini.To samozavaravanje pociva na razmeni slobode za drustvenu dobit, a ova razmena je znak otudjenosti vlasti od naroda.Tako se stvara scenografija za glumljenje samoupravljaca, demokrata, pravoslavaca, dok vlast ostaje izvan domasaja gradjanja koji su se odrekli slobode i pristali na ove simulacije drustvenih uloga zarad drutvene dobiti.Kada jedna vlast dodje dotle da otvoreno krsi ustav, kako bi priznala nasilje nad sopstvenom drzavom, onda ona i sama mora da gazi ustav i time upravo individualna prava svakog gradjanina.Govoreci o KiM, Kostic je govorio o samom sebi kao slobodnom gradjaninu, prihvatajuci nasilje nad samim sobom, zarad bolje buducnosti i to se zove ideologija (u nasem slucaju EUropejstva).SANU moze da da svoj sud o nuklearnim centralama ili bolonskoj reformi, ali o mojoj i tvojoj slobodi nema sta da kaze.Pitanje KiM jeste pitanje da li je nasa drzava drzava ili postoji nesto iznad nje, nasilje jacih drzava, a samim tim da li smo mi slobodni gradjani koji vladaju sami sobom preko svojih institucija i zakona ili ima nesto iznad nas, nasilje vlasti.Dakle, pitanje KiM je upravo pitanje za svakog pojedinca kao pojedinca da li je slobodni gradjanin.Ocekivanja od SANU, SPC su upravo na ovoj liniji odricanja od individualne slobode, vec vidjenog u socijalizmu kada se slobodom trgovalo za zaposlenje od drzave, stan od drzave, zdravstveno od drzave i drzavno odmaraliste. Kostic nema sta da kaze o tvojoj slobodi, o tome se samo ti pitas.
Филозофија је:
. а) п р а к с а логике
б) пракса л о г и к е
“Ја јесам п о д л а ц, али нисам
п о к в а р е њ а к!”- пракса је с р ц а.
Расел јест р е к а о, мада се н е с ј е ћ а гдје и када.
Дмитриј ж и в и, те није подложан с ј е ћ а њ у.
По првоме- Раселу!- јест Дивјак илити Човјек који ф и л о з о ф и р а- народски (па истакнуто), дакле: човјек који не м и с л и.
Постоје д в и ј е врсте интелектуалаца: критички! и апологетски!!- тако ће Дивјак.
Он је к р и т и ч к и, те га сопствена му логика
сврстава у привилеговану елиту “која друштво води у бездан”, но, будући је “личност са независним мишљењем”, спреман је “на ризик екскомуникације из привилеговане елите” !- задња реченица предзадњег пасуса.
Из овакве мисаоне Урвине Планине логички слиједе стрмине типа: либерални индивидуализам, његова л и ч н а мишљења (баш “његова” и баш “лична”, а тек множина: “мишљења”), Академија- институција која почива на примату! индивидуалних права, у своје лично ( и “своје” и “лично”), нормално демократско либерално друштво ( има либералних и ненормалних!, мада- праксом показујуће!- и једно и друго је блудно, хоћу рећи протуприродно), у начелу гледано…; и безброј – све!- стрмина, које Марко са Шарцем без проблема савлађује, а потомци му се (мисаоно) стрминају…
Зашто овакав приступ овом текстићу без икаква смисла? Па, Аутор је Директор! Међународне ф и л о з о ф с к е школе…
Јадна филозофија на какве гране пала!
Морам признати да се небих овога латио да јутрос несретох Господина Рема те га упитах за здравље Ромула, а он ће: Ено га, по Ромулијани пискарала, а њему до церекања!
Ех, да: док (дволични) Јанус Костић и Дивјак либералне дипле дипле, дотле Српски Народ
ипак ж и в и, подло или покварено, поштено или…, но живи, баш као и Димитрије.
Поздрав поштованом Владимиру Костићу, председнику САНУ, који је недавно рекао :
“да је Србија у овом тренутку усамљена и да се налази у најстрашнијем политичком окружењу . . . да морамо наћи начин да изађемо из те усамљености, да не смемо бити земља окружена непоћудним суседима агресивно расположеним, а ни ми нисмо мирољубиви”.
Велике силе обожавају “замрзнуте конфликте”. То су идеалне ситуације у којима је лако изазвати сукоб и рат, тестирати ново и продавати застарело оружје и опрему по највишим ценама. Ствар је још лакша ако на месту “замрзнутог конфликта” владају лутке чије конце повлаче други. Лутке које су због сумњиве прошлости уцењене, као на пр особе које данас владају на Косову и у Србији. Довољно је режирати атентат у коме ће страдати цивили (на пр Маркале у Сарајеву или Рачак на Косову), да сукоб плане.