Није лепо видети Кнез Михаилову улицу, а да не препознамо да је то Београд и Србија. А не можемо препознати – кад погледамо називе, готово да нема ћирилице, илустровао је Танасић
Срето Танасић, научни саветник института за српски језик САНУ (Фото: Р. Крстинић)
Научни саветник Института САНУ за српски језик Срето Танасић, као заговорник обавезне употребе ћирилице, истиче потребу законског усаглашавања језичке праксе са Уставом и тврди да то није хајка на било које друго писмо, па ни латиницу, него да је реч о томе да „српски језик и писмо добију статус који им припада“.
Предложене измене Закона о службеној употреби језика и писама, Танасић образлаже ставом да се ради о изворном српском писму и подсећа да Устав и законске одредбе прописују да је службени језик српски и писмо ћирилица.
Потребно је усагласити језичку праксу са Уставом, нагласио је Танасић у изјави ФоНету и објаснио да се то ради тако што се законом регулише.
Он је, у оквиру серијала „Без рукавица“, новинару Давору Лукачу рекао да ту не би требало да буде никаквих „ломова“ или крупних проблема.
Поред измена законске регулативе, Танасић сматра да би јавности требало објаснити да Србија ради оно што чине све европске земље, које у унутрашњој употреби користе само свој језик и писмо.
Да знамо да је прошло време српскохрватског језичког заједништва, када су била два писма у употреби, рекао је Танасић.
Он тврди да је то заједништво раскинуто пре 30 година и констатује да онда нема ни потребе да инсистирамо на неким стварима, као резултату односа који су владали до распада.
Залагање за ћирилицу, истиче Танасић, не представља хајку на било које друго писмо, па ни латиницу, него се само ради о томе да „српски језик и писмо добију статус који им припада“.
Није лепо видети Кнез Михаилову улицу, а да не препознамо да је то Београд и Србија. А не можемо препознати – кад погледамо називе, готово да нема ћирилице, илустровао је Танасић.
Он нема ништа против да, поред ћирилице, стоје и натписи на другим писмима, „не мора бити искључиво ћирилица“.
Танасић замера и домаћим медијима који користе латиницу, јер верује да не би изгубили своје гледаоце и читаоце ако би користили ћирилицу.
Неће нико да спроведе одређено истраживање које би заиста доказало да латиница обезбеђује читаоце или гледаоце, закључио је Танасић.
Наслов и опрема: Стање ствари
(РТВ/Митрополија црногорско-приморска, 26. 9. 2018)
Categories: Преносимо
“…Неће нико да спроведе одређено истраживање које би заиста доказало да латиница обезбеђује читаоце или гледаоце, закључио је Танасић….“. Верујем да би се показало да латиница заиста обезбеђује (већи број) читалаца или гледалаца, али само на територијама ван Србије. Међутим – пошто се ради о проблему заштите угрожене српске ћирилице на територији саме Србије, упитајмо се зашто тај Институт САНУ за српски језик г-на (а ваљда и др-а) Танасића – ма како бедно плаћен за такву врсту посла, није спровео/ не спроведе истраживање о заступљености српске ћирилице у издаваштву (непериодике и периодике) на територији Србије током XX/XXI века? Колико ми је познато, то овај Институт (а ни Библиографски – ако још постоји) није учинио. До сада је то учинио – са поразним резултатима, само један појединац (В.Клефтакис) и објавио их, али резултате само закључно са 2011 г. (http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zatiranje-srpske-cirilice-%E2%80%93-plan-ili-slucaj.html и штампано: В.Клефтакис: Затирање српске ћирилице – план или случај, Београд, 2012. Та књижица се налази само у пар библитека, укључујући НБС (недоступна за издавање), Универзитетске у Нишу и Крагујевцу и Библиотека Српске Патријаршије. На моје питање зашто није наставио са истраживањем, г-дин Клефтакис ми је одговорио да – ако су професионалци лењи да то раде, он не види даљу сврху да наставља да буде “глас вапијућег у пустињи“, као и да то уопште не види као лингвистичко, већ искључиво политичко питање, о решењу кога у крајњој линији одлучују само властодршци. На моју примедбу да знање и употреба латинице у српском језику ипак олакшава учење страних језика, подсмешљиво ми је приметио да се овде не ради страним језицима, већ о српском језику и писму и препоручио ми да том савршеном “српскохрватском“ латиницом уз помоћ само једног словног знака напишем српска слова “Љ, Њ, и Џ“. На жалост, даље од “LJ, NJ i DŽ” нисам доспео. Толико о савршености те латинице.
Латиница не само да нам је непотребна, већ је и естетски и технички инфериорна. О моралном аспекту њене употребе, с обзиром на угроженост нашег миленијумског традиционалног писма, историју забрана и прогона ћирилице, као и наметања латинице, да и не говорим.
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js
Срето Танасић каже: “ Залагање за ћирилицу није хајка на било које друго писмо, па ни латиницу“ . Е, па ако овакво хронично бледо “залагање” има овакав досадашњи “успех“, онда би ваљда требало да дође време отрежњења: Ако је лавовски део свих писаних комуникација у Србији (бар 80%) на латиници, онда је крајње време за ХАЈКУ ПРОТИВ ЛАТИНИЦЕ У СРБИЈИ!