Митрополит Онуфрије: Не бојте се ничега!

Ексклузивни интервју предстојатеља УПЦ-а о црквеним догађајима у Украјини

(Руска народна линија, 15. 9. 2018)

У петак, 14. септембра 2018. године, у емисији програма „Јутро са Интером“, изашао је ексклузивни интервју са Његовим блаженством Митрополитом Кијевским и све Украјине Онуфријем . О овоме извештава Одељење за информације и просвету Украјинске православне цркве (УПЦ).

Блажени митрополит Онуфрије је говорио о свом односу према последњим црквеним догађајима везаним за поступке Цариградске патријаршије у односу на Украјинску Православну Цркву. Предстојатељ је позвао народ Украјине да се не плаши ничега, да негује чистоћу Православне вере и живи са Богом.

–  Данас нас увлаче у формат политичке партије, како нас не би водио Христос, него политичари. Да сам желео да будем политичар, одмах бих отишао у политику. У младости сам имао такве шансе. Одбацио сам их. Обукавши  духовну одежду, дужност ми је побринути о духовном и делати духовно. Ти људи који су оденули мантије, и активно се баве политиком, граде геополитичке планове, то су једноставно непоштени људи, који нису били у стању да постану прави политичари, већ су се претворили у вукодлаке, како би својим духовним изгледом привлачили пажњу људи. Није часно. Ови људи ће пред Богом морати за то да одговарају.

Ми смо независна Црква, ми имамо све атрибуте независности који су данас потребни за нормалну службу Богу и људима. Имамо свој Свети Синод, независан од било кога, имамо свој Архијерејски Сабор, независан од било кога. Одлуке нашег Сабора су коначне, нико их не може оспоравати, не може ставити на њих вето. Имамо црквени суд УПЦ, што је крајња инстанца. Имамо економску, административну независност.

Нашу слободу коју сада имамо Томос ће ограничити. Ако то неком треба, молим лепо. Нама то не треба. Имамо независност, самосталност, све атрибуте једног слободног живота, неопходне да Црква успешно служи људима.

Оно што имамо са Московском патријаршијом су духовне везе, молитвене везе, канонске везе, културне везе. То, нормално, тако треба да буде. Црква није политичка организација која данас једног воли, а другог мрзи, а сутра – обрнуто. Црква воли све. Ми волимо Русе, Американце, Африканце, Азијате. Немамо непријатеље. Имамо оне који нам нису пријатељи, који нам се противе, али нису непријатељи. Молимо се за њих.

Цариградска Патријаршија је упутила два егзарха у Украјину. Такве делатности су антиканонске – да пошаљу своје легате, своје егзахаре у нашу независну Цркву. Некада је то била моћна Црква која је обухватила цео цивилизовани свет, идентификовала се са Византијским царством. Византијско царство је обухватило цео свет, а Црква је била еквивалентна царству. Али данас те империје нема. Они живе прошлост. Данас, велика моћна Византија је постала Турска и вера више није православна. Данас се православни верници могу рачунати на прсте. Они који су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу желе да нам заповедају и уче нас како треба да живимо. Они такође желе да доведу нашу Украјину у стање у које су довели своју родну груду. Дакле, не постоји морално или канонско право да овде поставе егзархе и да се мешају у наше послове. Мешање у послове друге цркве је антицрквени, антиканонски чин, и то је грех, а грех води до раздвајања људи. Мешање у послове наше цркве може изазвати раскол Православне Цркве у свјетским размерама.

Црква не може живети у складу са стандардима живота света. Световни живот, посебно политички, помешан је са интригама, преварама, издајом. Скуп је сваког зла. Црква не може живети таквим аршинима, таквим нормама. Црква живи по Христовим заповестима. Ми имамо своје методе борбе против зла. То је молитва, то је покајање, стрпљење, понизност пред Богом и једних пред другима. Ово је такође моћно оружје, које уништава зло. Свештеник се призива да буде миротворац, а не политичар који раздваја људе. А идеологија која се данас пропагира није Божја идеологија. А посебан „морал“ који усађују нашем друштву, није хришћански, већ анти-хришћански. Уводе се нова правила: истополни бракови, абортуси, убиства и слично. Ово је супротно Христу, Бог то не благосиља.

Црква испуњава своју мисију – води човека Богу. Подсећа на људе да смо сви Божја створења, позива да се волимо, да будемо трпељиви једни према другима, помажемо једни другима. Знам, Црква ће бити до краја света, јер је Господ рекао да „врата пакла неће је надвладати.“ (Матеј 16:18)

Желео бих да се обратим свим православнима Украјине. Не бојте се ничег, будите чврсти у својој љубави према Богу, брините се за чистоћу православне вере, која је пут који води ка Богу. Волите једни друге, трпите једни друге, помажите једни другима. Зло ће проћи, а добро ће живети вечно. Ако све издржимо, живимо у љубави према свима и једни другима, онда нас зло неће поразити. Бог је Бог моћи. А зло нема моћ. Живите са Богом и бићемо радосни, срећни и благословени!

Подсећамо вас да је Цариградска Патријаршија званично саопштила да је „у оквиру припрема донете одлуке о обезбеђивању аутокефалног устројства Православне цркве у Украјини“ именовала архиепископа Памфилског Данила из САД-а и епископа Едмонтонског Илариона из Канаде у својству својих егзарха у Кијеву. УПЦ МП је позвала на сазивање Сабора како би размотрили акције Цариграда.

Биографија митрополита Онуфрија

Рођен је на северу Коритно–васшковског рејона Черновицке области Украјине у породици свештеника. Године 1964. дипломирао је на Техничкој школи у Чернивцима, радио је у грађевинској организацији. Године 1966. ступио је на опште-технички факултет Државног универзитета у Черновцима. Године 1969. напустио је универзитет и ступио у МДС.

Године 1970. примљен је у братство Тројице-Сергијеве Лавре. Осамнаестог марта 1971. године, пострижен је у монаштво, 20. јуна посвећен у јерођакона, 29. маја 1972. у јеромонаха. Године 1980. био је узведен у чин игумана. Двадесет осмог августа 1984. постављен је за настојатеља Преображењског храма Атонитског подворја у селу Лукин, Московске области. Двадесет осмог јуна 1985. именован је за декана Тројице-Сергијеве Лавре. Петнаестог децембра 1986. одликован је чином архимандрита. Дипломирао је МДА са дипломом кандидата за теологију године 1988, а 20. јула исте године постављен је за настојатеља Успенско Почајевске Лавре.

Деветог децембра 1990. у Владимирској катедрали у Кијеву хиротонисан у епископа Чернивцког и Буковинског.

Двадесет другог јануара 1992. одбио је да потпише обраћање архијерејског савета УПЦ Патријарху Москoвском и све Русије Алексија II о давању аутокефалије Цркве у Украјини 23. јануара, па га је митрополит Филарет (Денисенко, касније анатемисан) пребацио на епископску катедру у Ивано-Франковск.

Седмог априла 1992. године постављен је на катедри (епархији) у Чернивцима. Двадесет осмог јула 1994. унапређен је у чин архиепископа и именован за сталног члана Светог Синода УПЦ.

Двадесет другог новембра 2000. унапређен је у чин митрополита.

На Сабору епископа УПЦ, одржаног 13. августа 2014. године у Кијево-Печерској Лаври, изабран је за предстојатеља Украјинске Православне Цркве.

Биографија преузета са сајта Руске народне линије

Са руског посрбио: Дарослав Гужвић