Ексклузивни интервју предстојатеља УПЦ-а о црквеним догађајима у Украјини
Митрополит Кијевски и све Украјине Онуфрије (Извор: СПЦ)
(Руска народна линија, 15. 9. 2018)
У петак, 14. септембра 2018. године, у емисији програма „Јутро са Интером”, изашао је ексклузивни интервју са Његовим блаженством Митрополитом Кијевским и све Украјине Онуфријем . О овоме извештава Одељење за информације и просвету Украјинске православне цркве (УПЦ).
Блажени митрополит Онуфрије је говорио о свом односу према последњим црквеним догађајима везаним за поступке Цариградске патријаршије у односу на Украјинску Православну Цркву. Предстојатељ је позвао народ Украјине да се не плаши ничега, да негује чистоћу Православне вере и живи са Богом.
– Данас нас увлаче у формат политичке партије, како нас не би водио Христос, него политичари. Да сам желео да будем политичар, одмах бих отишао у политику. У младости сам имао такве шансе. Одбацио сам их. Обукавши духовну одежду, дужност ми је побринути о духовном и делати духовно. Ти људи који су оденули мантије, и активно се баве политиком, граде геополитичке планове, то су једноставно непоштени људи, који нису били у стању да постану прави политичари, већ су се претворили у вукодлаке, како би својим духовним изгледом привлачили пажњу људи. Није часно. Ови људи ће пред Богом морати за то да одговарају.
Ми смо независна Црква, ми имамо све атрибуте независности који су данас потребни за нормалну службу Богу и људима. Имамо свој Свети Синод, независан од било кога, имамо свој Архијерејски Сабор, независан од било кога. Одлуке нашег Сабора су коначне, нико их не може оспоравати, не може ставити на њих вето. Имамо црквени суд УПЦ, што је крајња инстанца. Имамо економску, административну независност.
Нашу слободу коју сада имамо Томос ће ограничити. Ако то неком треба, молим лепо. Нама то не треба. Имамо независност, самосталност, све атрибуте једног слободног живота, неопходне да Црква успешно служи људима.
Оно што имамо са Московском патријаршијом су духовне везе, молитвене везе, канонске везе, културне везе. То, нормално, тако треба да буде. Црква није политичка организација која данас једног воли, а другог мрзи, а сутра – обрнуто. Црква воли све. Ми волимо Русе, Американце, Африканце, Азијате. Немамо непријатеље. Имамо оне који нам нису пријатељи, који нам се противе, али нису непријатељи. Молимо се за њих.
Митрополит Онуфрије током давања интервјуа (Извор: Јутјуб)
Цариградска Патријаршија је упутила два егзарха у Украјину. Такве делатности су антиканонске – да пошаљу своје легате, своје егзахаре у нашу независну Цркву. Некада је то била моћна Црква која је обухватила цео цивилизовани свет, идентификовала се са Византијским царством. Византијско царство је обухватило цео свет, а Црква је била еквивалентна царству. Али данас те империје нема. Они живе прошлост. Данас, велика моћна Византија је постала Турска и вера више није православна. Данас се православни верници могу рачунати на прсте. Они који су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу желе да нам заповедају и уче нас како треба да живимо. Они такође желе да доведу нашу Украјину у стање у које су довели своју родну груду. Дакле, не постоји морално или канонско право да овде поставе егзархе и да се мешају у наше послове. Мешање у послове друге цркве је антицрквени, антиканонски чин, и то је грех, а грех води до раздвајања људи. Мешање у послове наше цркве може изазвати раскол Православне Цркве у свјетским размерама.
Црква не може живети у складу са стандардима живота света. Световни живот, посебно политички, помешан је са интригама, преварама, издајом. Скуп је сваког зла. Црква не може живети таквим аршинима, таквим нормама. Црква живи по Христовим заповестима. Ми имамо своје методе борбе против зла. То је молитва, то је покајање, стрпљење, понизност пред Богом и једних пред другима. Ово је такође моћно оружје, које уништава зло. Свештеник се призива да буде миротворац, а не политичар који раздваја људе. А идеологија која се данас пропагира није Божја идеологија. А посебан „морал” који усађују нашем друштву, није хришћански, већ анти-хришћански. Уводе се нова правила: истополни бракови, абортуси, убиства и слично. Ово је супротно Христу, Бог то не благосиља.
Црква испуњава своју мисију – води човека Богу. Подсећа на људе да смо сви Божја створења, позива да се волимо, да будемо трпељиви једни према другима, помажемо једни другима. Знам, Црква ће бити до краја света, јер је Господ рекао да „врата пакла неће је надвладати.” (Матеј 16:18)
Желео бих да се обратим свим православнима Украјине. Не бојте се ничег, будите чврсти у својој љубави према Богу, брините се за чистоћу православне вере, која је пут који води ка Богу. Волите једни друге, трпите једни друге, помажите једни другима. Зло ће проћи, а добро ће живети вечно. Ако све издржимо, живимо у љубави према свима и једни другима, онда нас зло неће поразити. Бог је Бог моћи. А зло нема моћ. Живите са Богом и бићемо радосни, срећни и благословени!
Подсећамо вас да је Цариградска Патријаршија званично саопштила да је „у оквиру припрема донете одлуке о обезбеђивању аутокефалног устројства Православне цркве у Украјини” именовала архиепископа Памфилског Данила из САД-а и епископа Едмонтонског Илариона из Канаде у својству својих егзарха у Кијеву. УПЦ МП је позвала на сазивање Сабора како би размотрили акције Цариграда.
Биографија митрополита Онуфрија
Рођен је на северу Коритно–васшковског рејона Черновицке области Украјине у породици свештеника. Године 1964. дипломирао је на Техничкој школи у Чернивцима, радио је у грађевинској организацији. Године 1966. ступио је на опште-технички факултет Државног универзитета у Черновцима. Године 1969. напустио је универзитет и ступио у МДС.
Године 1970. примљен је у братство Тројице-Сергијеве Лавре. Осамнаестог марта 1971. године, пострижен је у монаштво, 20. јуна посвећен у јерођакона, 29. маја 1972. у јеромонаха. Године 1980. био је узведен у чин игумана. Двадесет осмог августа 1984. постављен је за настојатеља Преображењског храма Атонитског подворја у селу Лукин, Московске области. Двадесет осмог јуна 1985. именован је за декана Тројице-Сергијеве Лавре. Петнаестог децембра 1986. одликован је чином архимандрита. Дипломирао је МДА са дипломом кандидата за теологију године 1988, а 20. јула исте године постављен је за настојатеља Успенско Почајевске Лавре.
Деветог децембра 1990. у Владимирској катедрали у Кијеву хиротонисан у епископа Чернивцког и Буковинског.
Двадесет другог јануара 1992. одбио је да потпише обраћање архијерејског савета УПЦ Патријарху Москoвском и све Русије Алексија II о давању аутокефалије Цркве у Украјини 23. јануара, па га је митрополит Филарет (Денисенко, касније анатемисан) пребацио на епископску катедру у Ивано-Франковск.
Седмог априла 1992. године постављен је на катедри (епархији) у Чернивцима. Двадесет осмог јула 1994. унапређен је у чин архиепископа и именован за сталног члана Светог Синода УПЦ.
Двадесет другог новембра 2000. унапређен је у чин митрополита.
На Сабору епископа УПЦ, одржаног 13. августа 2014. године у Кијево-Печерској Лаври, изабран је за предстојатеља Украјинске Православне Цркве.
Биографија преузета са сајта Руске народне линије
Са руског посрбио: Дарослав Гужвић
Categories: Посрбљено
У интервјуу о садашњем стању црквеног питања у Украјини, Митрополит УПЦ(МП) високопреосвећени г. Онуфрије износи бројне аргументе против намере и практичних потеза Цариградске Патријаршије у односу на Православну цркву у Украјини – т.ј. против давања аутокефалности из политичких разлога, између осталог и уз ове речи: “…Да сам желео да будем политичар, одмах бих отишао у политику. У младости сам имао такве шансе. Одбацио сам их. Обукавши духовну одежду, дужност ми је побринути о духовном и делати духовно. Ти људи који су оденули мантије, и активно се баве политиком, граде геополитичке планове, то су једноставно непоштени људи, који нису били у стању да постану прави политичари, већ су се претворили у вукодлаке, како би својим духовним изгледом привлачили пажњу људи. Није часно. Ови људи ће пред Богом морати за то да одговарају…“ Поред тога, он истиче и ово: “… Црква не може живети у складу са стандардима живота света. Световни живот, посебно политички, помешан је са интригама, преварама, издајом. Скуп је сваког зла…“.
После оваквих речи, он приказује некадашње и садашње стање бивше Византијске Империје и њене цркве, уз речи: “… Једном, је то била моћна Црква која је обухватила цео цивилизовани свет, идентификовала се са Византијским царством. Византијско царство је обухватило цео свет, а Црква је била еквивалентна царству. Али данас те империје нема. Они живе прошлост. Данас, велика моћна Византија је постала Турска, и вера више није православна. Данас се православни верници могу рачунати на прсте….“. Све ово се може прихватити као његов легитимни став, односно приказивање реалног стања на територији некадашње Византије. Али – сада долази нешто што је казао, ваљда у жељи да појача своје аргументе против Цариградске патријаршије – а што мени звучи неприхватљиво, ружно, злобно, пакосно:
“…Они који су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу, желе да нам заповедају и уче нас како треба да живимо. Они такође желе да доведу нашу Украјину у стање у које су довели своју родну груду…“
Побогу – па када је то пао Цариград – тј. када га је Отоманска Империја (уз помоћ својих вазала) освојила? Да ли је то било јуче, прекјуче, или 1453 г.? После вековног ропства и сталног отоманског тлачења православних Грка, после турског геноцида над Грцима ( https://en.wikipedia.org/wiki/Greek_genocide) и масовног егзодуса Грка из Мале Азије (по Лозанском уговору) 1924 г. , остало је , заиста, врло мало православних Грка у Турској, и тако, заиста како високопреосвећени г.Онуфрије каже: “…Данас се православни верници могу рачунати на прсте…“ . Они су – дакле, по високопеосвећеном г.Онуфрију баш ти “.. који су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу, желе да нам заповедају и уче нас како треба да живимо,..“? Дакле – тако, по високопреосвећеном владици, су баш те жртве и њихови потомци кривци за то што – како он каже: „ “…су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу“? И, то треба да буде његов продуховљени, хришћански и врло неполитички став, мада мислим да би се могло продискутовати и о оном што он сам такође каже: . “…Обукавши духовну одежду, дужност ми је побринути о духовном и делати духовно“.
#Дубињин То да ниси у винклу је твоје редовно стање? 🙁
@Srđan M. Krunić: Пошто, Богу хвала, већ 50так година не живим у (бившој)Југославији/Србији, многи су ми новосрп(б)ски изрази непознати – дакле молим Вас за превод на “староспрски“ шта то значи бити “у винклу“, мада сигурно није ништа позитивно – али ипак… У сваком случају, остајем при том да је оцена високопреосвећеног г. Онуфрија о грчком православном становништву данашње Турске неприхватљива, ружна, злобна, пакосна и није у складу са његовом тврдњом о самом себи: “…Обукавши духовну одежду, дужност ми је побринути о духовном и делати духовно“. Ипак, морам признати да ме то и не чуди баш претерано, јер је он рођен, одрастао и васпитаван у СССР/постсовјетском систему, па на жалост вероватно и није у стању да друкчије о том питању резонује.
Господине Дубињин,
Многи Ваши коментари на различите теме су обично били блиски мојима. По овом питању се први пут разликујемо. Из Вашег коментара се може закључити да сте, директно или индиректно, на страни Константинопољског Патријарха. Међутим, ипак тешко могу поверовати да бисте Ви подржавали још један вид раскола унутар Руског Света. Молим Вас да, ако је могуће, мало детаљније образложите Ваше изнете ставове.
@Мирко: Кажете: “ Молим Вас да, ако је могуће, мало детаљније образложите Ваше изнете ставове“. Да подсетим – ја сам се , пошто сам претходно изнео неколико цитата високопреосвећеног г. Онуфрија и изнео мој став о њима: “ …Све ово се може прихватити као његов легитимни став, односно приказивање реалног стања на територији некадашње Византије…“, усредсредио и врло негативно изразио о његовој потпуно погрешној и злобној оцени (историјске) улоге грчке православне мањине у данашњој Турској: “…Они који су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу, желе да нам заповедају и уче нас како треба да живимо. Они такође желе да доведу нашу Украјину у стање у које су довели своју родну груду…“. Остајем при свему оном негативном што сам о том делу његовог схватања и излагања казао, и мислим да је мој став у том погледу јасан. Што се тиче оног што кажете: “…Међутим, ипак тешко могу поверовати да бисте Ви подржавали још један вид раскола унутар Руског Света…“, одмах да кажем да – мада нисам део тог света, ни у ком погледу нисам присталица икаквог раскола, јер од раскола никада ничег доброг није било, нити може произаћи, да не подржавам ни Константинопољског Патријарха, ни Московску Патријаршију, и потпуно сам свестан да се ту не ради ни о каквом теолошком питању, да ту ни једна ни друга црквена страна нису самостални чиниоци, већ да се више но очигледно ради о још једној епизоди великог геополитичког сукоба, уз (зло)употребу – не теолошких, већ црквено-организационих аргумената. Како сада изгледа, тешко се, на жалост, може надати помирењу и повољном решењу овог црквеног питања.
ИОАН Д. није онај који критичку опаску упућену му прихвата као израз недобронамјерности, још мање некакве злоће, те, у том смислу: штета што, прво ” у задњих педесет година” није, бар мало, живио међ’ Србима и, друго, штета што није “рођен, одрастао и васпитаван у СССР/постсовјетском систему”- злоће која га опхрвава не би било…
Митрополит није мислио на народ (грчки или који други). То је јасно. Мислио је на оне структуре унутар црквене организације и власти којима је одређени интерес био изнад православног јединства, па и изнад интереса свог народа.Ко су они били о томе није причао, али је истакао да их и данас има. Упадљива је невероватна мржња против СССР коју гаји г. Дубињин и којом ремети често разговор на тему текста (при том често износећи “у пакету” и значајне податке и мудре закључке).На страну све лоше ствари о којима се и превише причало и што су непријатељи Русије (а не СССР-а) увек са претеривањем истицали, испаде да су сви људи рођени и одрасли у СССР фалични, укљућујући и митрополита. Израз не бити у винклу, под винклом и сл. није новијег датума. Винкла, винкл (од немачке речи за угао) је зидарска алатка за одређивање најчешће правог угла, па кад мајстори кажу да нешто није у винклу то значи да није испуњен услов нормалности. Што се баш немачка реч одомаћила за ту алатку… то није тема.
За коментатора @У пролазу
Ви кажете за Иоанна : “. . . Упадљива је невероватна мржња против СССР коју гаји г. Дубињин . . .”
Можда ће вам г Дубињин дати неко објашњење а ја вас подсећам да он није усамљен. Сви народи који су били под совјетском чизмом, чим су могли, одлепршали су у Европску Унију. Осим Србије, коју су Слоба и Мира на ланцу држали.
Уосталом, колико јуче у Бачкој Тополи, Виктор Орбан, премијер Мађарске, приликом отварања просторија Фудбалске академије, рекао је : “да се његова генерација сећа Србије из 80-тих која је била развијенија од Мађарске, слободнија од Мађарске, и да су људи овде срећније живели него у Мађарској”. (цитат из данашње ПОЛИТИКЕ).
Коло среће се окреће
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js
И тако: Виктор Орбан- Шеф државе коју су опљачкали германчићи ради само двије ствари: прво, п љ у ј е по ЕУ и, друго, успоставља најблискије, по свим основама, везе са Русијом. Из канџа с т р в и н а р а- то ће рећи г е р м а н с к о г дијела ЕУ- не излази се д о б р о м вољом као што се и с т о м приступа у другом случају, Русији. Оранж занесењак сазрео, па мисли својом главом, за разлику од нас, хоћу рећи дедађолета…
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js
За деда Ђолета: Ви ме, господине не подсећате, него подмећете. Нису никакви народи одлепршали, већ су их тамо одвели њихови управљачи: што лажним обећањима, што манипулацијама, што заслепљујућим сјајем светлећих реклама, а на крају крајева и не питајући увек..знате масе које видимо у јуришу на ТВ нису народ. Недавно посетих градић у источном делу Немачке, куну се у нека срећнија времена пре пада берлинског зида.Но, не величам ниједан систем. Јавих се само да Вам кажем да ми је симптоматично видети Вас малтене на истој страни са г. Дубињином.Осећам се као Русија.
@У пролазу: Онако, из пролаза се често нешто површно види, па се тако ваљда и закључује. Зато кажете: “Митрополит није мислио на народ (грчки или који други). То је јасно. Мислио је на оне структуре унутар црквене организације и власти…“ … А – шта то тачно стоји да је високопреосвећени г. Онуфрије казао (а није демантовао оно што је написано):
“…Они који су своју отаџбину довели до тога да се она од православне силе претвори у муслиманску државу, желе да нам заповедају и уче нас како треба да живимо. Они такође желе да доведу нашу Украјину у стање у које су довели своју родну груду…“. Ви, дакле, претенциозно сматрате да знате шта је он мислио? Ма, он вероватно ни сам није јасно увиђао/знао шта мисли кад је могао овакво нешто да изјави. То што је објављено као његове речи се више но јасно односи на цео (грчки) народ под вековним отоманским јармом, који је по митрололиту не само сам крив за то, него још жели и да ували и Украјину у невољу. Прочитајте његову изјаву још једном. Ја сам га због тога подвргао критици, и остајем при томе, баш као што и тврдим да волим историјску Русију као драгог покојника, а – благо речено, не волим бољшевике/СССР као њене убице. Хвала на објашњењу о “бити у винклу“… ја се заиста целог живота трудим да никако не будем у винклу, него да имам сопствено мишљење, да слободно износим став и и не будем “политички коректан“ – баш зато и нисам могао да се адаптирам на живот под соц/комунистичким системом. Због тога се понекад сложим и са @Деда Ђолетом. Жао ми је што се осећате као Русија – иако не специфицирате која, али претпостављам са овом која се сада кити тим именом?
Лоше претпостављате. И као ова, али и као оне друге Русије. Иначе нема претенциозности, јер нигде не чух да је грчки народ некоме нешто заповедао. Укратко. Разумећете.
Поздрав коментаторима @у пролазу и @Спасу
Да би се боље разумели, понављам оно што сам рекао : “сви народи који су били под совјетском чизмом, чим су могли, одлепршали су у Европску Унију”.
Ви се не слажете ? Ви тврдите “да су их тамо одвели њихови управљачи што лажним обећањима, што манипулацијама, што заслепљујућим сјајем светлећих реклама . . .”
Па зар ви стварно мислите да су народи Буг, Хрв, Ест, Лет, Лит, Пољ, Чех, Слов, и Словеније толико наивни да су подлегли манипулацијама и толико глупи да су их светлеће рекламе заслепиле ? Мислите ли да светлеће рекламе заслепљују и народе Укр, Молд, Ц Г, Мак, БиХ и Срб – који дрежде пред вратима ЕУ ?
А кад @Спасе Узелац каже “Из канџа с т р в и н а р а – то ће рећи г е р м а н с к о г дијела ЕУ- не излази се д о б р о м вољом …”, ја ту не видим никакве канџе већ три уређене и демократске земље (Аустр, Нем и Швајц) у којима живи и ради преко два милиона Југословена, јер су тамо нашли оно што немају код куће : мир, пристојну плату, добру социјалну заштиту и ВЛАДАВИНУ ПРАВА.
Прво: “Спаси”, не “Спасу”, но- небитно…
Друго: “…у којима живи и ради преко два
милиона ЈУГОСЛОВЕНА (ист. С.У.)”!!!
Ето, драги Ђоле: како очекивати разумијевање
б и т и, ако се јест заточеником најелементарнијих ствари. Ово “Југословена”: по садржају истог годинама сам- с поносом- носио закрпу “моралнополитички неподобан”; исту су ми, посредно, (при)шивали сви дедађолети, алиас ЈУГОСЛОВЕНИ…
НО, захвалан сам им, будући имам (и) ту диплому и могу Ти, Ђоле, рећи да сам у градиво за њу уложио највише и труда и
муке, но- исплатило се…