Обе анализе као да указују да је Србија данас у несравњиво бољој позицији него пре годину дана. Непосредна опасност од тога да Србија мора да пристане да Косово добије столицу у УН је отклоњена
Слободан Антонић (Извор: КоССев)
Радујем се наставку дијалога с Фадиљом Љепајом на страницама КоССева. Водили смо га од априла 2015. до октобра 2017, и током тог сучељавања доста тога важног и занимљивог рекли смо о Косову, Албанцима и Србима.
У међувремену, покушао сам да за штампање наше полемике заинтересујем неког издавача у Србији. Ово ми се чинило важним због тога што српска јавност ван Косова недовољно добро познаје доминантне ставове и аргументацију косметских Албанаца. А то је, без обзира на карактер саме аргументације, лоше – првенствено за српску страну.
Међутим, моји вишекратни покушаји да закажем састанак с директорком Службеног гласника, како бисмо разговарали о овом пројекту, остали су, нажалост, неуспешни. То ме чуди – поготово што је за успешан „унутрашњи дијалог“ о Косову, а који је прокламовала власт у Београду, потребно и добро познавање становишта косоварско-албанске елите. А ова књига би за ту сврху била сасвим корисна.
Било како било, захваљујући љубазности нашег домаћина, портала КоССев, имамо прилику да наставимо с нашим разговорима. Поготово је добро уколико овога пута успемо да можда мање залазимо у прошлост, а више да размишљамо о будућности и решењима која би водила стабилнијој и мирнијој коегзистенцији Срба и Албанаца.
У име тога, верујем да не би било лоше ако бисмо нешто већи нагласак ставили на информативну страну нашег дијалога. Пре свега, на међусобно упознавање са расположењима и размишљањима у нашим срединама, како бисмо могли да створимо целовиту представу о томе шта се дешава и „шта нам се спрема“.
Драго ми је да сам, овде на КоССеву, још у фебруару 2017. пренео неке тадашње процене из Београда да Запад подржава Вучићеву председничку кандидатуру, очекујући да би преласком с места премијера на место председника био формативно изједначен с Тачијем. Тако би се лакше, према тој процени, директно преговарало и безболније склопио споразум о Косову. А за такав споразум би наша двојица лидера били награђени – Нобеловом наградом за мир!
Оно што се после тога дешавало – пре свега њихови чести, јавни и тајни, сусрети и постигнута сагласност да је решење „у разграничењу“ (Вучић), односно „у корекцији граница“ (Тачи), мислим да је дало за право овој процени.
Сада бих, пак, скренуо пажњу на две анализе које су за већину публике, верујем, остале испод радара, али су, морам да нагласим, са занимањем коментарисане у београдским политичким и аналитичким круговима.
Први је коментар руске државне агенције ТАСС, објављен одмах након завршетка недавне Вучићеве посете Косову.
„Вишегодишњи напори Брисела да дође до потписивања коначног и правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине – што би било фактичко признавање независности Косова, остали су без резултата,“ каже се у коментару:
„Председник Србије издејствовао је, упркос притиску Запада, ново одлагање званичног признања. Како су показали догађаји који су се одиграли последњих дана, Вучић је надмудрио све своје противнике и извукао реми из евидентно изгубљене партије.“
Наиме, према руској агенцији, Косово је враћено на светски дневни ред, иако је изгледало да је све већ решено – управо захваљујући Вучићу. Наравно, уз помоћ Русије и Кине, „с којима Београд последњих година брижљиво гради партнерске односе“, каже се у овој анализи.
ЕУ је покушала, тврди ТАСС, да убрза српско признање Косова, односно давање столице у УН, притискајући Београд како би све било готово до краја мандата садашњег састава Европске комисије и избора за нови Европарламент (мај 2019). Притисак на руководство Србије био је „без преседана“ и већ је изгледало да је оно „спремно да `преда` Косово у замену за европску `шаргарепу`“.
Међутим, вели даље ТАСС, „Вучић је познат као суптилан политичар и велики поклоник шаха“. Његов одлучујући потез био је куповина времена за договор између Тачија и њега о разграничењу. Иако су у почетку Брисел и Вашингтон били против таквог решења, како је Вучић српску јавност почео да припрема на озбиљне уступке („један метар Косова да вратимо би био добитак!“), поједини представници западних администрација закључили су да разграничавајућим преговорима Тачија и Вучића треба дати шансу.
„Допуштена могућност размене територија“, одушевљено даље анализира ТАСС, „дала је Вучићу додатно време и допунски маневарски простор“. Сада он може мирно, без „беспримерног притиска“ Запада, да с Тачијем преговара. Његова опуштеност се види по томе што је, приликом посете Косову рекао да „решење није на видику, али се надам да ће да га неко у наредних десет или двадесет година постигне“.
Од онога што је требало да се испоручи до маја 2019. стигло се, тако, до неодређених „наредних 10-20 година“. ТАСС даље сумира да, сада кад Запад почиње да губи позиције, Србима иде на руку свако одлагање коначног решења за Косово.
А баш за то се Вучић и изборио. „Издејствовао је одлагање на неодређено време“. Зато ТАСС Вучићеву посету Косову назива „тријумфалном“. „Постепено јачање позиција главних савезника Србије, Русије и Кине, генерално али и на Балкану“, вели ТАСС, „даје Београду наду за реванш за историјски пораз земље у 20. веку, а чија апотеоза је постало – Косово“.
Други занимљив текст свакако јесте интервју Саше Радуловића, лидера парламентарне странке „Доста је било“. У њему је Радуловић шансе Србије у косовским преговорима сагледао из једне свакако интересантне перспективе.
„Балканом у последњих десет година управља Немачка“, тврди Радуловић:
„САД су се, практично, готово у потпуности повукле са Балкана, доласком Обаме на власт, и препустиле га Немачкој. Све оно што се данас дешава на Балкану јесте директна последица немачке политике. А Немачка никада није била савезник Србије, нити ће то икада бити.“
За Србију је, међутим, по Радуловићу, добро што је САД дошао у сукоб с Немачком. „То је већ отворени сукоб,“ каже он, „у чијем је средишту питање светске валуте. Пре нешто више од месец дана чули смо од америчког председника речи које није изговорио ниједан амерички председник од Другог светског рата: ЕУ (Немачка) је непријатељ САД“.
Заправо, евро који угрожава светску доминацију долара прави је непријатељ Вашингтона. А сви знају да иза јаког евра стоји Берлин. Зато је Вашингтон, с доласком Трампа, отворио фронт према Берлину, с тим што тај фронт иде управо – преко Балкана.
„Идејом о подели КиМ“, тврди Радуловић, „САД су практично минирале бриселске разговоре и спречиле Немачку да постизањем правно обавезујућег споразума између Србије и Косова цементира своју доминантну позицију на Балкану. Немачка и њихов главни човек у Србији, Вучић, покушавају некако да ствари врате назад. Вучић је прво покушао да тај план прикаже као свој, да би онда рекао како Немачка то не дозвољава, па од тога нема ништа. Цео план Немачке и јесте да Србија прихвати столицу Косова у УН. То није у интересу Србије и, на срећу, није у интересу САД. Не зато што су САД сада на страни Србије, већ зато што су им се интереси променили, па самим тим и савезници“.
„Ваљда имамо довољно памети да разумемо да је ово једина прилика да изађемо из канџи Немачке. Ту прилику не бисмо смели пропустити!“ – поручује српској јавности и српским бирачима Радуловић.
Саша Радуловић у београдским круговима аналитичара важи као про-амерички политичар. Он је овим интервјуом, несумњиво, послао поруку да су, заправо, доласком Трампа притисци Берлина на Београд да прихвати столицу УН за Косово доживели крах. Ако се Србија одлучно стави под патронат нове америчке политике, као да поручује Радуловић, не само да ће се „ишчупати из канџи Немачке“, већ ће и добити прилику да проблем Косова реши много више у своју корист, него под игром Берлина.
Обе анализе као да указују да је Србија данас, када су преговори о Косову у питању, у несравњиво бољој позицији него пре годину дана. Непосредна опасност од тога да Србија мора да пристане да Косово добије столицу у УН је отклоњена. То се несумњиво види и по најновијој самоувереној изјави Ивице Дачића, министра спољних послова Србије: „Космет у УН? Кад на врби роди грожђе!“.
Дакако, ове анализе не треба узети здраво за готово, поготово што су у много чему противречне, а можда и пласиране с извесним скривеним намерама. Али, оне јасно оцртавају промену дипломатске климе и повољнију позицију Београда у односу на Приштину.
Шта Ви о томе мислите, поштовани колега? И шта се на ту тему данас прича у Приштини?
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Свако онај ко верује у мирну коегзистенцију Срба и Шиптара може да верује и у Деда Мраза.
Крајње је време да се Вучић ***** ***** **** **** склони са кормила Србије.
A где је овде став господина Антонића? Руска државна агенција ТАСС можда сматра Вучића “суптилним политичарем” али ми у Србији знамо да је његова суптилност типа Ханибала Лектора и да је, у овом случају, последица унутрашњих притисака грађана Србије и Косова који су били против признавања Косова (и признавању Косвову столице у УН )и отворено критиковали Вучићеву “политику” као издају националних интереса и кршење одредаба Устава Републике и кршење заклетве. И не бих се у потпуности сложила ни са тврдњом господина Антонића да “српска јавност ван Косова недовољно добро познаје доминантне ставове и аргументацију косметских Албанаца” јер је презентер и најагилнији заступник тих ставова управо “суптилна” политика Александра Вучића. Чињеница је да се српска јавност коначно оштро побунила против признавања Косова, да је дошло до промена у међународним односима и да се те промене манифестују и на Косово али најбитнија и неспорна чињеница је да је највећа опасност по Србе управо Александар Вучић јер начин како ” суптилно ” води спољну политику Србије може довести или до грађанског рата у Србији или до рата у региону. И не знам да ли је Вучић преко Поповића или Карића ( или кога год)платио том новинара ТАСС али ми је мало мука од руских анализа и последица које остављају. И шта бисте рекли да су Албанци пристали на то Вучићево разграничење ( и ко каже да, сутра већ, неће пристати)? А последице не би биле уопште “суптилне”.
Све и да је тачно то што ТАСС пише, запад ће лакоћом прда да смени садашњу екипу и да доведе другу која ће да заврши посао. Јајаре стоје у реду и моле да их неко ангажује за мале паре. Међу њима је свакако и Радуловић који у томе види шансу да себи да на значају. Знамо ко је он и чија је школа.
Значи, овај пут се апсолутно не слажем са заиста уваженим професором Антонићем. Ништа се добро за Србију неће десити докле год се за све питају странци. Имати савезнике не значи немати своје интересе.
Поштована Гордана,
Пратим свакодневно “руске анализе” и одговорно вам кажем: од истих Вам не треба да је мука. Спасите се- као што сам се спасио: негледати ниједан тзв. српски или “домаћи” канал, ни једне “домаће” назови новине; гледати руске тв канале…
Занимљива је ова анализа г. Антонића у вези са променама у преговорима за Косово и Метохију. ТАСС говори о великом успеху председника Вучића да се одложе коначне одлуке у преговорима. А г. Радуловић ставља акценат на сукоб Немачке (ЕУ) и САД. Мени се чини да је изостављен, случајно или намерно, трећи чинилац – Руска федерација. Не верујем да је Немачка самостално изразила неслагање са прекрајањем граница на Балкану, односно поделом Космета. Она је само прихватила захтев од РФ да овим новим ставом заустави “захуктале” прeговараче Вучића и Тачија да на брзину, по жељи ЕУ, a и својим, заврше преговоре са коначним решењем. Јер, по ставу нашег преговарача, они су отишли доста далеко са тим својим разменама територија. Када је наш пријатељ РФ видела да ће доћи до нечега што се тешко може касније исправити, извршили су ову “корекцију” у немачком ставу. То је помогло и Вучићу да одахне и избегне оне одлуке због којих би касније зажалио.
Две ствари су извесне. Вучићева спремност да учини све што је потребно да би остао на власти и руска спремност да га у томе подржи док год не дира у то мало пословних интереса које имају у Србији. Надам се да професор има озбиљније изворе информација од руске пропаганде у корист Вучића.
Руска федерација се у решавање питања Косова и Метохије поставила принципијелно. Не признаје самопроглашену државу “Косова” и позива на решавање преко Резолуције СБ УН бр. 1244 и Устава Србије. У овим променама они су наступили дискретно. Ако би свој став изнели директно, наишли би на бурну реакцију са Запада. Износећи га преко водеће земље ЕУ, избегли су те последице. Да би сачували понос сујетног председника Вучића, они су путем ТАСС-а похвалили велику умешност Вучића да одложи преговоре о Косову и Метохији. Једино је важно за Србију, да је заустављена ова неразумна трка ка предаји Космета и путем некакве поделе и размене територија. Док се не смире страсти и код нашег руководства и у свету.
Ваљда је Антонић прво требао да изнесе свој став па онда да пита “колегу” шта мисли.
Ипак ево два елемента која треба узети у обзир а која Антонић не помиње. Први и за нас Србе најважнини је очигледан повратак тзв. традиционалиста тј. успех Руске војске која је након обарања руског војног авиона у Сирији изгурала да не кажем наметнула став који је и Путин прихватио. Русија ће подржати Сирију испоруком С300. На овај начин Руска војска је ућуткала до сада доминантне руске “напредњаке” који су били за даље повлачење пред акцијама Израела. Већ се у речима Лаврова у РС осетила та промена и у српским земљама. Руска војска је увек подржавала Србе и то је добро за нас. Друго, Болтон је још у влади Џорџа Млађег говорио о подели КиМ. Ето где је извор наводне Дачићеве и Вучићеве памети код тзв поделе КиМ. Они се сећају тих Болтонових изјава.
Radulović greši. Amerika se za sve pita, a otvorenog sukoba sa Nemačkom nema, jer Nemačka nije rang SAD. Pojačao se pritisak SAD na Nemačku, jer Nemačka u ovom formatu i u privilegovanoj poziciji na svetskoj sceni, sve manje potrebna interesima SAD. Nemačka pokušava da obezbedi energetsku stabilnost, a to teško ide jer SAD pokušava da kontroliše sve tokove energenata, ako ne sve, onda bar što više, i nije im više u interesu da različite industrijske sile jačaju svoju ekonomiju i time troše sve više energenata. U bližoj budućnosti zapadna Evropa će biti u problemu, a ne SAD, jer te države nisu više potrebne Americi, bar ne u starom geopolitičkom smislu, nova raketna oružja su to obesmislila. Ameriku zanima samo ko ima resurse, i kako da ih otme, i naravno da onesposobi one koji mogu da je u tom otimanju obstruišu
У овом контексту поменули бисмо меморандум Дружине за ослобођење и уједињење србско. Полазећи од чињенице да је мађарска влада растурила рад вршачке скупштине Уједињене омладине србске и да је једна група Уједињене омладине пренела свој рад у Црну Гору где је основала Дружину за ослобођење и уједињење србско. Омладина је за своје циљеве 12. септембра 1871. године поднела књазу Николи Петровићу меморандум Дружине за ослобођење и уједињење србско. Уз меморандум су приложили правила Дружине. Да су Срби желели ослобођење и уједињење, сасвим је природно
Потписници меморандума нису могли предвидети страшну цену што су несрећни, понижени, обесправљени и потлачени Срби морали да плате са морем невине крви за своје ослобођење и уједињење у трагичном ХХ столећу. Нису могли предвидети ни да ће Балканско полуострво доћи под доминацију белосветског политичког талога западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да ће граничити са „виталним интересима Сједињених Америчких Држава“ – “Speaking to the press on Feb. 24, Clinton declared, ‘The United States does have a direct interest in whether there is instability in the Balkans’ .. ” (Види: Don Feder, Starship Clinton orbit Kosovo, Jewish World Review, March 4, 1999/ 16 Adar, 5759; Laurence Silberman, Yugoslavia’s “old” communism: Europe’s fiddler on the roof ( „Стари“ комунизам Југославије: виолиниста Европе на крову), Foreign Policy, New York, Spring 1977).
Да одмах напоменемо, да је меморандум објавио 1928. године Душан Вуксан, уредник цетињског часописа „Записи“, који гласи…
ЈЕДАН МЕМОРАНДУМ „ДРУЖИНЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКОГА НАРОДА“ ИЗ ГОД. 1871.
Меморандум, поднесен књазу Николи, гласи:
Ми потписани чланови „Дружине за ослобођење и уједињење народа српског“ обраћамо се, с обзиром на задатак одређен у нашем уставу, Вашој Светости, не само као владаоцу једне слободне српске земље, већ и као српскоме родољубу, коме је влада над срцем целокупног Српства преча од владе над овим кршевима, те Вам у том оданом поверењу подносимо ово:
Ми смо уверени, а знамо, да је и Ваша Светлост тим уверењем проникнута, да се велико дело ослобођења и уједињења нашег народа не може извршити без удешеног споразума између Црне Горе и Србије. То уверење надамо се да ћемо наћи и у београдске владе, јер само непријатељи Српства могли би бити противу те заједнице. Што та заједница досад ипак није углављена, те што се толике згодне прилике пропуштале, да се заједничка радња отпочне, томе су могле бити само три сметње:
Прва је могла бити око питања будуће владе ослобођеног и уједињеног народа.
Друга је сметња што ни једна страна не би могла започети дела ослобођења без пристајања друге стране.
Трећа би напослетку незгода била у питању око заједничке војничке управе.
Господару!
Питање око династије, управо владе, будуће Велике Србије не може се никако решити договором између једне и друге садање владе: то ће питање моћи решити сам уједињен и ослобођен народ у својој првој уставотворној скупштини. Свако друго удешавање било би у најбољем случају прехитрено и могло би шкодити не само народу самом, већ и једној и другој династији.
Још већа би незгода била у другој споменутој основи заједнице, која би покрет на ослобођење и уједињење везивала за саизвољење и друге стране. Досадање нам искуство даје довољно повода зебњи, да тај услов може бити највећа сметња свакоме раду око заједничког задатка. Та се сметња може само једним начином уклонити: ако се нађе пут, којим ће се свако неосновано одрицање пристанка жигосати пред уједињењем јавним мњењем свега српског народа. Ми се уздамо да ћемо бити кадри у таквом случају не само усредсредити јавно мњење у једнодушној осуди таквог поступка, већ и припомоћи, да се осућена странка без одлагања уклони с места на коме је сметала народној заједници.
Што се тиче војничке управе у заједничком покрету на ослобођење и уједињење народа, ми се овде нећемо упуштати на у стручно пресуђивање тога спора, ал’ у тврдом уверењу, да то питање нити сме нити може сметати коначном углављењу заједнице, мислимо, да је довољно, ако се војничко поступање сложи у заједничком плану, који би се и у самој радњи могао надгледати и попуњавати заједничким ратним саветом, а уједињење ратнога заповедништва у једној особи не само да није преко нужно, већ по особитим војничким околностима у нашег народа, може бити још и штетно.
Какве ће кад прилике, по распореду великих јевропских сила, бити згодне за почетак заједничког рада, то ће по својим тешњим свезама у том правцу боље знати обе српске владе; ал’ у случају ако би се њино мишљење у томе разилазило, молимо ми Вашу Светлост, да нам не ускрати прилике приступити својом изјавом једној или другој страни. Но пошто се успешност покрета условљава осим констелацијом великих сила уједно и расположењем и потребом нашег народа, а пошто смо ми у том погледу по самој природи ствари и ближе и скорије и поузданије извештени него или једна или друга влада: за то мислимо да би Ваша Светлост могла допустити и нама право, поднети свој образложен предлог за почетак покрета.
У поузданом уверењу, да пристајање на ову нашу понуду не само да не би сметало слободном полету великих и племенитих замишљаја Ваше Светлости, већ да би то ново перо у крилима српског орла могло само оснажити му лет, – остајемо
На Цетињу, 12. септембра године 1871.
Вашој Светлости
Одани:
Илија граф Јанковић
Машо Врбица
Миша Димитријевић
Д-р Лазо Костић
Симо Поповић
Милан Кујунџић
Арх. Пелагић
Ђока Влајковић, капетан
Јово Ерцег Скобла
За проф. Зору опуномоћен Јанковић
За Јефта Гојковића опуномоћен Машо Врбица
Ј. Сундечић
За Ђорђа Војновића, опуномоћем Ј. Сундечић
Стефан Угринић
(Види: Душан Вуксан, Један меморандум „Дружине за ослобођење и уједињење српског народа“ из године 1871, „Записи“, часопис за науку у књижевност, Цетиње, 1928, Књига II, Свеска 1-6)
…а онда су све три ОНЕ с м е т њ е узрасле- упунољетиле се- и, као ЈЕДНО, звизнуле: Ја сам ГОСПОДАР! Овиме од књаза добисмо
КРАЉА, а да Онај на Цетињу не би ни обавјештен!- историјски у т о к у ово што нам је данас: нит’ гдје смо’, нит’ докле смо…
А и Враној Птици давно присјело: доста јој је Лета од Индије и јављања о Злу Проклетих Главешина…
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js