Још једном су финансијски интереси и инвеститорски урбанизам однели победу над дугорочним интересима друштва да сачува сећање на своју културну историју. И поново је архитектонска струка била инертни, неми и немоћни посматрач догађаја на који не може да утиче

Kuća u Topolskoj 15, pre rušenja, lična arhiva

Иронијом судбине, у данима када је у Галерији Народне банке Србије на Славији отворена изложба „Модерна Београда – архитектонска баштина престонице“, у години европског културног наслеђа, срушен је најранији објекат Модерне у архитектури Београда, вила у Тополској улици 15. коју је 1927. пројектовао Милан Шланг. Ради интереса инвеститора, нестао је у неповрат јединствени пример београдског архитектонског и културног наслеђа. Рушење је образложио градски секретар за урбанизам Милош Вуловић речима да је грађевинску дозволу за изградњу објекта на месту срушене виле издао по прописима, почетком јула, док су Тополска и околне улице од Завода за заштиту споменика културе закаснело стављене под заштиту као културно добро по објављивању одлуке у „Службеном гласнику“, 15. августа.

Још једном су финансијски интереси и инвеститорски урбанизам однели победу над дугорочним интересима друштва да сачува сећање на своју културну историју. И поново је архитектонска струка била инертни, неми и немоћни посматрач догађаја на који не може да утиче. А ова ненормална ситуација толико често се понавља, да је постала уобичајеном. Подсетићу само на неколико еклатантних примера. Поводом претње рушењем комплекса Генералштаба Николе Добровића архитектонска струка тек је спорадично и безвољно покушала да се умеша у овај случај. Недавно је, уз „асистенцију струке“ срушена историјски вредна зграда „Икарус“ архитекте Фрање Јенча на Новом Београду. Зграда нове Амбасаде Немачке у улици Кнеза Милоша ниче на месту срушеног архитектонског драгуља Богдана Игњатовића. Након рушења чувене бензинске станице „Дејтон“ архитекте Марија Јобста на Новом Београду саграђена је архитектонски лоша пумпа, која не завређује пажњу. Комплекс историјски вредних палата некадашње амбасаде САД на фронту улице Кнеза Милоша са вилом коју је пројектовао Јован Симеоновић, преко ноћи је срушен. Недалеко, уништен је још један бисер архитектуре Београда:  зграда Савезног министарства унутрашњих послова, познатог словеначког архитекте Лудвига Томорија…

Протеклих неколико година објавио сам више од 300 текстова – вапаја за очувањем културног наслеђа. Ниједним нисам успео нешто битно да променим. Парадоксално, на њих су негативно реаговали архитекти. Због критике градње урбанистичког горогана на Мостарској петљи, професорка Архитектонског факултета ме је, тако, упозорила да бих могао да „завршим у гепеку“, а након текста „Бетонирање Гардоша“, некадашња асистентикња истог факултета обасула ме је мафијашки бруталним претњама. После мојих анализа пропалог конкурса за Београдску филхармонију, члан жирија конкурса председник Академије архитектуре Србије крајње је непримерено реаговао.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Новости/Crystal Ship, 21. 9. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Слободан Малдини