Вељко Ђурић је на страни једног опасног смутљивца, епископа Јован Ћулибрка, чија је ревизионистичка улога на нашем простору више него опасна
Епископ славонски Јован; Алојзије Степинац, фотомонтажа (Извор: Борба за веру)
Полемике које се воде око ставова г. Вељка Ђурића одавно превазилазе оквире појединачних личности које су у полемику укључене. Ми му не оспоравамо стручност, ни научност, ни резултате, него се ради о нечему другом.
Кратко и јасно: поставља се питање броја жртава у концентрационом логору Јасеновац, које хрватска страна одавно покушава да минимизује тврдећи да су Срби митомани, и да се треба служити само пописивањем конкретних имена. Колико конкретних имена – толико жртава. Ако се томе дода теза да у Јасеновцу нису убијани само Срби, него и хрватски антифашисти, па онда теза да је Јасеновац био и комунистички логор, онда ће све бити крајње понижено и погажено, и испашће да Срби нису ни страдали у Јасеновцу.
Вељко Ђурић је, авај, на страни једног опасног смутљивца, епископа Јованa Ћулибрка, чија је ревизионистичка улога на нашем простору више него опасна. Он се истакао у разговорима о канонизацији Алојзија Степинца баш као штеточински ревизиониста. О томе је Борис Алексић писао 2015. године:
„Сад се вратимо епископу Ћулибрку који отворено тврди да Степинац није одговоран за геноцид над Србима и који као што ћемо видети помаже Хрватима да смање број побијених Срба у Јасеновцу. Ваља подсетити да је Ћулибрк, још 2003. године отишао у Израел на постдипломске студије јеврејске културе „које су у суштини имале тежиште на Јасеновцу и питању страдања у Другом светском рату.“ Да ли у Израелу знају боље од нас шта се дешавало у Јасеновцу? Ево шта су га научили тамо. Ћулибрк похваљује отпор који је Степинац пружио, пазите сад – комунистима као пресудан за његову канонизацију. „Мислим да ћемо сви ми морати добрано одвагнути сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу представљати полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и опћенито пред комунистима је он показао храброст и несумњиво је да је тај елемент исповједништва пресудан у процесу беатификације и канонизације.“
Ћулибрка затим нека неописива сила тера да у исти кош стави патријарха Павла и Степинца. „Но, ништа није једноставно: замислите да су и Степинцу и патријарху Павлу усташе убиле брата – Павлов брат Душан погинуо је у партизанима у Сирачу 1942, а Степинчевог брата Мију одвели су и убили сљедеће, 1943. године. „Иако постоје документи који недвосмислено доказују да је Степинац подржавао НДХ, тражио да се њено трајање продужи и након Другог светског рата, те да је одговоран за убиства, покатоличавање и истребљење Срба, Ћулибрк га ставља у раван са патријархом Павлом. Одмах након тога, овај бивши рок критичар напада аутора књиге Надбискуп геноцида: „Код нас се питање улоге католичког свећенства у Другом свјетском рату свело на српско-хрватске односе, без увида и разумијевања његова опћег оквира: нпр. сви знају за књигу Марка Ривелија о Степинцу, али је ријетко тко читао такођер код нас објављену Ривелијеву књигу о Ватикану у Другом свјетском рату – и притом треба рећи да Ривели сигурно није врхунски стручњак…“. Шта то смета Ћулибрку код Ривелија? Можда следеће: „У Оточцу 2. маја 1941. године 331 Србин присиљен је да ископа огроман јарак да би потом били убијени секирама. Међу жртвама се налазио и православни поп Бранко Добросављевић. Међу убицама је био и фратар Јован Поповић. Фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић „фра Сатана” био је заповедник једне бригаде Павелићевог тјелесног здруга која је октобра 1941. у подручју између Бања Луке и Мотике масакрирала 4800 Срба. Фратар је убио ножем дечака Ђуру Гламочанина при чему је урлао: ”Ја претварам Ђавола у име Бога, слиједите мој пример!”.“ (овде)
Борис Алексић је написао и ово:
„У интервју проамеричком „Времену“ које га је прогласило „личношћу године“ Ћулибрк је још пре две године такође бранио Степинца. Он је чак и оспорио цифру од 700 хиљада побијених Срба у Јасеновцу. О Степинцу каже: „Степинац је писао Андрији Артуковићу 1941. године, у тренутку када је Јадовно већ оперисало, молећи га ‘да се ове мјере против Јевреја и Срба спроводе са поштовањем људског достојанства’. И то у тренутку када су већ хиљаде људи на најзвјерскији начин биле уморене и када се тачно знало шта значе те ‘мјере’. Иво Голдштајн је тврдио, а ја се слажем с њим, да та реченица савршено описује парадокс у коме је живио Степинац.“. Иво Голдштајн на којег се позива Ћулибрк тврди да је у Јасеновцу убијено од 80 до 100 хиљада Срба. Он је председник јеврејске верске заједнице „Beth Israel“ са седиштем у Загребу. Активан је у политичком и културном животу Хрватске а као интелектуалац био је близак Стјепану Месићу чији се стриц борио против Руса под Стаљинградом. О броју убијених Срба у највећем стратишту НДХ Ћулибрк, који се налази на челу саборског Одбора за Јасеновац каже: „Не заборавите да се распон у процјенама броја жртава Јасеновца креће од милион и сто хиљада, што је дао Радомир Булатовић, до двије и по хиљаде, што је дала комисија Хрватског сабора. То је неморално. Оно што имамо сигурно за Јасеновац јесте број имена убијених до кога је дошао Музеј жртава геноцида и којих сада има око деведесет хиљада. Наравно, број жртава Јасеновца је много већи, али ово је оно што имамо као сигурно.“ Тако хрватски сабор се узима као извор! Како је то могуће када подршка геноциду над Србима управо долази са тог места? Поред тога смањивање броја жртва није неморално већ подршка злочину. Да би се сложио са Голдштајном, Ћулибрк заборавља да помене велики број докумената (немачких, јеврејских и српских) који говоре о томе да је број побијених Срба у Јасеновцу много већи. Још већи ужас изазива чињеница да Ћулибрк ћути о чињеници да је НДХ једина држава на свету која је имала конц-логоре за децу. Такође не наглашава свирепост убица која у свету није забележена и над којом су се чак и Немци згражавали. Да ли због тога што то не иде у прилог његовим учитељима? Он не проговара ни о уништавању доказа о побијеним Србима у НДХ. То је рађено одмах након Другог светског рата, а тај прљав посао је обављао и Иван Стево Крајачић (агент ЦИА). Исто тако, 2003. године је уништена највећа изложба о геноциду над Србима, у парохијском дому у Врању, а њен аутор Бојана Исаковић је једва преживела напад у Београду. Дуга рука злочинаца гледа да елиминише сваког ко прикупља доказе о геноциду над Србима. Све у свему, Голдштајнова и Ћулибркова бројка од 90 хиљада побијених Срба у Јасеновцу је најближа Туђмановој цифри од 30 хиљада убијених. Да подсетимо само да је Туђман уз помоћ САД, Ватикана и НАТО пакта извршио Павелићев тестамент. Али умало да заборавимо, за Ћулибрка све ово нису значајни историчари. Зато га позивамо да прочита књиге Милорада Екмечића „Срби на историјском раскршћу“ и „Дуго кретање између клања и орања“ као и дело Драгољуба Живојиновића „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958“. Ако му не сметају српски извори, јер најчешће помиње стране. Има их наравно још, али за почетак ће му ове три бити сасвим довољне да се суочи са необоривим доказима према којима је Степинац био злочинац одговоран за масовна убијања и покатоличавања Срба.“
Алексићев текст показује и доказује ко је Ћулибрк.
Линија је јасна. Међу Јеврејима у свету има оних који би умањили број јасеновачких жртава да би холокауст остао један и јединствен. Они су на линији Ватикана и Хрвата. Они као свог оданог савезника имају Ћулибрка. Наравно, велики број истакнутих Јевреја, попут Џереда Израела, зна праву истину. Зато је он у недавном интервјуу „Новостима“ истакао како се зна истина:
„На суђењу Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1961, Александар Арнон, сведок оптужбе, открио је да је у Јасеновцу убијено око 600.000 људи, док је у другим логорским комплексима НДХ (Јадовно, пре свега) побијено још неколико стотина хиљада Срба. Број настрадалих ваших сународника од 1941. до 1945. далеко је већи од милион, и то је историјски податак за све којима је до истине. Он је био секретар Јеврејске заједнице у Загребу 1941, а након нацистичке инвазије и оснивања НДХ, уместо да бежи, он остаје и пријављује се директиви за јавни ред и безбедност у којој су радиле усташе. Арон је имао јединствену позицију, тајно се састајао са антиусташким подземљем, редовно обављао инспекције усташких логора смрти, покушавао је да добави храну и умањи патње заточених, разговарао са њима, свештенством, усташким и Гестаповим званичницима и бележио све што је сазнао.“
Џеред Израел је показао и због чега се смањује број жртава: „Прегледајући архиву Њујорк тајмса видео сам да се у чланцима из 1945, 1961, 1972. (све до 1991), о Јасеновцу говори као о стратишту у Хрватској где је убијено од 700.000 до 800.000 углавном Срба. У енциклопедији Јад Вашема из 1990. наводи се број од 600.000. А затим, како се разбуктавао рат на Балкану, број убијених Срба се свео на неколико десетина хиљада. Ватикан и Немачка су, у ствари, наставили посао из 1941. Следећи историјска документа, потпуно је јасно да је Ватикан најзаслужнији за стварање НДХ и да се за такву монструм државу залагао и пре 1941.“ (овде)
Ствар је проста: о Јасеновцу се све знало, а онда је кренуо ревизионистички процес у коме учествује Ћулибрк, агент оних јеврејских група које у ревизионизму учествују (не свих Јевреја, као што видимо – часни и одговорни Јевреји су на страни јасеновачких мученика). Посредно, овакве тезе одговарају и Ватикану и Хрватима. Очито је да Ћулибрк отвара извесна врата на западу и међу својим налогодавцима, а пошто држава Србија не даје паре за сећање на жртве, онда се лако наћи на страни Ћулибрка и дружине одакле паре стижу.
Јевреји су много страдали у Дугом светском рату, и њихови историчари тврде да их је побијено шест милиона. Јевреји имају имена многих побијених сународника, али немају шест милиона имена. Сме ли ко да им тражи сва имена? Сме ли ко да умањује број њихових жртава? Ко проба, иде на робију. А Срби, да би доказали колико их је побијено, треба сваку жртву да наведу по имену и презимену. Занимљива Ћулибрк стратегија.
Дакле, овде није реч о Вељку Ђурићу, и није нам, понављамо, циљ да му оспоравамо стручност и научност. Него је он у опасности да се на њега примени изрека: „С ким си, онакав си“, што му Уредништво нашег сајта не жели, јер сматра да не би требао бити у друштву издајника српског народа и Српске Цркве.
Ипак, свако има право да бира свој пут. Ми остајемо на путу Светог Владике Николаја, који је написао службу за седамсто хиљада побијених Срба у доба ватиканске НДХ. (овде)
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још – полемика В. Ђ. Мишине и Д. Ј. Басташића
- Вељко Ђурић Мишина: Ко и како (зло)употребљава велику српску трагедију
- Душан Ј. Басташић: Чињење, нечињење и злочињење В. Ђурића Мишине
- Вељко Ђурић Мишина: Зар да ме стоматолог учи историјским наукама?
- Душан Ј. Басташић: Музеј гори а Вељко се чешља или О чињењу, нечињењу и злочињењу В. Ђ. Мишине
- Вељко Ђурић Мишина: Зар да ме стоматолог учи историјским наукама, други и последњи пут
Прочитајте још – полемика В. Ђ. Мишине и С. Живановића
- Србољуб Живановић: Вељко Ђурић Мишина покушава да умањи број жртава хрватског геноцида
- Вељко Ђурић Мишина: Докле ће аматери да уче професионалце
Categories: Преносимо
Др Басташић је постигао свој циљ. “Не пада снег да помори брег, већ да свака зверка остави траг”.
Овај чланак је портал СС преузео са портала “Борба за веру”.
Чланак није потписан. Неко, СКРИВЕН, оптужио је владику Јована Ћулибрка да је “издајник српског народа и Српске цркве”. Напао га је служећи се туђим текстом, тј текстом Бориса Алексића из 2015 год.
По мени, овај напад је неутемељен. И сраман.
Све што је владика рекао је одмерено. И, мање више, на месту.
Dokaz je film koji je snimio muzej genocida u Beogradu a režiser filma je direktor muzeja genocida u Beogradu dr.Veljko Đurić Mišina. Film je snimljen Srpskim parama iz Srpskog budžeta. U filmu se spominje samo 40 000 ubijenih Srba na Velbitu. I nema više ni jedne brojke u dva dela filma u više od 90 min.koliko je snimljeno. Film je premijerno prikazan u domu vojske u Beogradu.
Nije jasno zašto država Srbija i SPC ćute. Hiljade Srpskih istoričara primaju državne plate i penzije i druge privilegije poput akademskih titula i nacionalnih penzija i ĆUTE.
Мени који сам прочитао бар пет књига о Јасеновцу, укључујући и три обимне књиге Антуна Милетића Концентрациони Логор Јасеновац, Вељко Ђурић Мишина је веома сумњив у своме писању о Јасеновцу. Он се редовно енергично супротстављао историским гледиштима академика Василија Крестића. Због његовог деструктивног деловања, још увек није могао бити остваран пројекат Споменик геноцида над Српским народом у 20. веку. Верујем да је под утицајем јаког ревизионистичког центра у иностранству.
Поздрав,
Искрено препоручујем заинтересованима да прочитају књиге истроричара Милорада Екмечића.
Још једном се јављам на прилоге у којима се спомиње Мишина, а јављам се само зато што се у ова срамна времена отварају питања која би требала бити света. Не разумијем ни портал “Борба за веру” која истиче некакву могућу стручност Мишине. Па да је стручан не би био на функцији у ово вријеме. Може бити потпуни полтрон (у којем случају ће и своју стручност бацити под ноге ради служења власти, оно др у титули тада ништа не значи), или потпуни дилетант. Неки црквени великодостојници су се камењем бацали на комунизам (са правом) а сада поступају према Јасеновцу горе него комунисти. У вријеме комунизма се страдање Срба гурало под тепих, али се није бар доводило у питање број жртава све до осамостаљења Хрватске. Туђман и његови су започели са срамним умањивањем броја јасеновачких жртава, а ови наши сада настављају. Екуменизам је изгледа неумољив. Ради екуменизма формирана је Комисија о Јасеновцу, њој је предходило драње Ћулибрково да је његових у фамилији ко зна колико побијено, а све зато да би касније постао неко ко има ексклизиву на разматрање броја јасеновачких жртава. Свему сам се могао надати од политичара, да Косово продају за карту на европски Титаник, тј. ЕУ, али да наше владике ради папиног смјешка тргују жртвама, то се ни у најгорем сну нисам надао. Можда је за православље екуменизам неизбјежан, али на каквим основама га граде?, зар ћемо испод Степинчеве “иконе” да се заједно молимо. Па извините онда, нек се склоне онда све српске владике, штаће нам онда, дајте хрватске кардинале, они и тако имају директнију везу са “непогрешивим” папом.
@Lazar Glamoclija
У вези са радом Комисије за Степинчеву канонизацију, интересантни су
неке узјаве Јована Ћулибрка док још бејаше јеромонах.
Јеромонах Јован Ћулибрк, сада епископ, пита се :„како то да тројица
усташа жгољавих, води 300 бркатих, кршних Срба на клање“?
Слично питање се може поставити и онима који су били у саставу
“Делегација“ СПЦ:
“Како србски епископи могу бити за истим столом са потмцима оних
“жгољавих усташа“,који поклаше кршне и бркате Србе, наше претке,
када знамо да је заговарање екуемнизма са Ватиканом исто то:
“ОДВОЂЕЊЕ НА ДУХОВНО ЗАКЛАЊЕ СЛОВЕСНОГ СТАДА СПЦ,
а чланови “Делегације“ СПЦ предовници тога словесног стада?!
Наше “бркате и кршне“ претке припремио је Господ, да сведоче
ПРАВОСЛАВНУ ИСТИНУ, и зато су уписани у – СВЕТЕ МУЧЕНИКЕ.
Наше чланове “Делегацијe“ је припремио неки дух, али не свакако
Онај Дух који је осенио наше “бркате и кршне“ претке , да смирено
иду на физичко заклање!
Неумесно је питање јеромонаха Јована Ћулибрка, сада епископа, да
поствља такво питање нашим – “бркатим и кршним“ прецима, јер на то
питање може само да одговри онај који је то доживео, кроз то прошао,
а јеромонах Јован Ћулбирк, сада епископ, нема такво
искуство?!
Својевремно је епископ Јован Ћулибрк покушао да број страдалих
предака, у геноциду усташа над србским народом, минимизира, на
неких 70 до 100000, за које наводно, постоје
“докази“, а све преко тога је… – шта???
Да је епископ Јован Ћулибрк, неким случајем јеврејски рабин, тако шта
изјавио за пострадале Јевреје у Другом светском рату, тог момента би
престао да постоји – у прошлости, садашњости и будућности!!!
Драган Славнић
Како могу да се траже имена – кад су негде ЦЕЛИ СРЕЗОВИ побијени? Ко би то сведочио, ко би то и коме доставио имена. Документација је спаљена, црквене књиге такође, попис становништва је пре рата бројао православце а после рата Србе – па је и ту згодно да се нешто ушићари.
Мислим да је комисија из 1961(?) у којој је био Др.Миливој Живановић приступила најлогичније: геодетски снимила гробнице и местимичним сондирањем утврдила број мртвих по 1м2. На то додати бачене у Саву, спаљене у пећима, побијене пре Јасеновца – и добија се врло поуздан број.
Moj pokojni, dragi otac dr. Milan Bastasic, koji je kao dete bio odveden u logor Jasenovac i preziveo to zlo, izuzetno je postovao gdin. Veljka Djurić Mišinu i sa mnogo postovanja pratio njegov rad i rad Muzeja zrtava genocida, koji Mišina vodi. Posljednja želja mojeg voljenog oca je bila da gdin. Mišina na njegovom zadnjem ispracaju u Beogradu, pripremi i procita njegov nekrolog i da se kao prvi oprosti od njega. Moj dragi otac je Muzeju zrtava genocida poklonio i veci broj knjiga iz njegove privatne biblioteke. Isto tako mu je povjerio i posebni zadatak na kojem gdin. Mišina radi. Dr. Milana Bastasica, mojeg oca koji je bio javna licnost, veliki broj ljudi je poznavao i postovao. Moj voljeni tata nije bio naivan, do zadnjeg dana bio je svjestan i bistrog uma. Da gdin. Mišina svoj posao nije obavljao strucno i posteno, moj otac nikada ne bi izrazio posljednju volju da gdin. Djurić pripremi i prvi procita na njegovom posljednjem ispracaju, njegov nekrolog. Gdin. Mišina je sa mnogo postovanja ispunio tatinu posljednju volju na cemu cu mu vjecno biti zahvalna. Moj dragi tata je dobro znano zasto je tu čast prepustio gdin. Misini. Prestanite sa javnim uvredama i pustite struci da radi. Neka svatko radi svoj posao. Ne gubite vreme i energiju na pisanje o temi koju strucno ne poznajete. Ne gubite vreme na uvrede. Ako vec govorite o veri setite se reci Patrijarha Pavla koji je rekao da budemo ljudi uvek i svagde. Tanja Mehle, kcerka pokojnog dr. Milana Bastasica.
Hvala Tanja. Vas komentar i vase reci su dragoceno svedocanstvo koje obasjava stanje stvari.
Мишина и српски православни свештеници су убеђивали католичке свештенике да Степинац не заслужује бити светац. То је узалудан посао јер се католички свећеници поносе ширитељима своје доктрине.
Мишина жели да се имена жртава попишу имена жртава, али је немогуће знати сва имена.
Каже вјечноинституцијамасебепрепоручавајући
” Deda Djole”: “…obasjava stanje stvari…”
“obaSjava”- грешка? Ма, не. деда ђолету је најдраже о б а с ј а в а њ е ако му је извор црвени- са п е т л и с т а; тада је деда ђоле
свепластикум: ево га- на латиницу латиница.
Неки говоре да је то посљедицом д и п л о м а т с к е болести, други ж а л о м за истом…
Овакви, причао ми његов пријатељ Јунг, и с т и н о м имају само ако је са в р х а; наравно, није битно ко чини врх, битна је ч е ж њ а ка врху. У конкретном случају исти посредовање ка врху налазе тамо гдје им одговара- никако у Душану, но у Тањи и Мишини као (пролазном) врху препоручивање је успјело: та, узми ме! Овиме се, за исте, и исцрпљује оно што се зове и с т и н а…
Прошло је сто година како је Чедомиљ Мијатовић, извињавајући се српским историчарима, писао како они нису историчари, будући историја није пуко набрајање чињеница- ратови, године, владари… Срби, за новију историју, коначно добише историчаре- Крестић, Живојиновић…; и за стару- Деретић, Пјановић..
.Али Како би били Србима када не би имали брозове испљувке чији једини ззадатак јест: ућуткај Србина…
Спасе, девета :
НЕ СВЈЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА !
Деда Ђоле,
Погрешио си, то је ОСМА…
Опрости: када је ћириличним писмом, онда је ДЕВЕТА. Како, само, грешим(о)
Е, Деда Ђоле, заиста искрено: како се долази до “златне средине”?
Добар покушај за комбинацију @Деда Ђоле и @Tanja. Овај @Деда Ђоле као онај “а где је печат”, само оставља коментаре типа а гдје су вам (тј. нама који у највећем броју се згражавамо над Мишином) докази. Ни он нема доказе да је Тања Тања, а и да постоје, па Ћулибрк се размеће бројем жртава своје фамилије, а Степинца канонизује корак по корак. Неби били ни први ни посљедњи преварени. Па нас Крајишнике су варали свако мало, од Милошевића, преко демократа, па до Вучића, и то све непитајући ко је коме погинуо и не улазећи у личне трагедије, већ су давали тако срцепарајуће изјаве и тобоже викали на руководство РХ, да су се понеки људи нашли затечени и у болу, немајући икога да “зажали, к’а да би помог’о” препуштали увјерењима појединих политичара. У ово бједно вријеме које прођосмо од Карловца-Карлобага-Вировитице па до Вебера-Меркел-Тачија идеологије затекосмо да Веран Матић истражује убиства новинара, Шешељ гостује у риалитима, Петар Луковић подржава Вучића пред изборе, Вучић и Чеда заједно посјећују избјегле Србе у Бусијама, Бујошевић води РТС, а велики “научник” Мишина “води” Музеј ријалити и свађа се са два портала, ни та два не могу да отрпе, морају и посљедњу искру истине, нормалности да затру лажима и подметањем. И да се осврнем на @Tanja (ма ко био), УВРЕДА је огромна ревидирање броја жртава у вријеме када се Косово поклања а медијска машинерија све ради да ствари изгледају другачије, баш као дјеловање Музеја београдског, који је баш, ето у ово вријеме, када се наше владике у Загребу сликају испод Степинчеве слике, у вријеме када екуменизам не пита да ли га хоћемо, него је такав однос наших владика, да нам екуменизам нема алтернативу, као и ЕУ, у вријеме када су Срби остали у Хрватској само као статистичка грешка, а Туђман и његови наслиједници и десни и лијеви елиминишу све Српско, у вријеме када је Милановић као СДП-ов кандидат за предсједника тражи и проналази усташке коријене како би иоле био релевантан протукандидат данашњој Колинди, када у Јасеновцу постављају плоче, па мало премјештају, са усташким знамењем – усуђујете се позивати на некога да бисте свима осталим одузели право које им ни комунизам није одузимао, бар на број жртава. А о СТРУЦИ, па што би Мишина био стручнији од наших министара, иде то све заједно и у пакету. А кад смо код ВЈЕРЕ, па када би Патријарх Павле допустио овакву Комисију и поређење његовог и Степинчевог брата?
На крају, дивим се Душану Ј. Басташићу и његовом порталу Јадовно, нека му Бог да снаге да издржи!
Gospodine Lazar, Tanja je prava Tanja, to sam ja, ja sam napisala komentar. Dokaz za ono šta sam napisala je i posljednji ispraćaj mojega oca, koji je bio u Beogradu, iako su pojedinci posle ispraćaja želeli da prikažu da je bilo drugačije. No, nije. Dokaz je i tatina sahrana u njegovom rodnom kraju, koja je isto tako bila prema njegovoj posljednoj volji. Meni je pripala ta čast da isključivo ja preuzmem njegovo telo i organizujem njegov posljednji ispraćaj u skladu sa njegovim željama, jer ja sam bila ta koja je brinula o ocu i u vreme rata i posle i putovala iz Slovenije do kraja gde je bio. Gospodine Lazare, istina je kao reka, uvek nađe svoj put. A, ja ne upotrebljavam pseudonime, ja se potpisujem sa imenom i prezimenom, jer stojim za onim šta pišem. Ja ne trebam reklamu na račun drugih niti si ju pravim zato da bi nekome nešto dokazala. Ja sam samo ja. Netko tko je voleo i poštovao svojega oca i ima mirnu dušu. Tko je Deda Đole ne znam. Svatko ima pravo da napiše svoj komentar tako kao šta ste napisali i Vi i drugi ispred vas. Pa tako i ja.
Koliko god nekome to smetalo ili ne, gdin. Mišina je bio veliki prijatelj mojega oca i moj tata ga je mnogo poštovao.
Svako dobro gospodine Lazare. Ne zaboravimo kako je govorio Patrijarh Pavle: “Budimo ljudi uvek i svagde”.
Госпођо Меле, разумем Вашу љубав према свом оцу, али, има ваљда и нас који су имали своје родитеље и родитеље њихових родитеља који су пострадали у оно време, и нису имали ту срећу да преживе и сведоче. Знам и данас много људи, добронамерних, који немају праву информацију па се воде уверењем да свако ко обавља дужност директора овакве установе, или је српски владика, по природи ствари је частан човек и ради одлично поверени му посао. Али, на жалост, аргументи су на другој страни. Књиге које је поклонио Ваш отац Музеју су чин одговорног човека, јер је његова жеља очито да се сећање на то време страдања сачува. Поклонио би Он те књиге тој библиотеци и да је неко други директор Музеја геноцида. Пре ће бити да је за Вашег часног оца Мишина био институција, директор Музеја геноцида, а не пријатељ који се као неупитан ставља на пиједестал за сва времена. Ко хоће да чује и види, јасно је да се ревизије српске историје и релативизација злочина интезивно чини не само са хрватске стране, већ и од оних из Србије који сматрају да имају право на монопол над истином. Изненађен сам Вашим опонирањем брату, др Душану Басташићу, који чини огроман посао да се сећање и осуда зла сачувају, како се нама, православним Србима, не би историја понављала.
Iznenađena sam da pišete pod pseudonimom i ne želite da se potpišete imenom i prezimenom, naime vaš način pisanja govori da ste obrazovan čovek. Istina je, da je Muzej žrtava genocida institucija, kao i druge postojeće institucije, kojim upravljaju druge osobe. Istina je da je moj otac bio odgovoran i da je njegova želja bila da se sećanje na vreme stradanja sačuva. No, isto tako je istina da je moj otac poklonio knjige Muzeju iz razloga jer je Muzej tada vodio Mišina, koji ga vodi i dalje i koji je njemu bio veliki prijatelj, koji je dolazio u posete ocu na Bežaniju, a sastajali su se vani. Vi sigurno niste osoba koja bi mogla znati šta je moj otac želio, a šta ne.
Ne razumem o kakvom mojem oponiranju mojem bratu vi govorite. Ja ne oponiram njemu, ja govorim o mojem ocu. Moj otac je bio taj koji je bio osnivač Udruženja Jadovno i koji žao nakon izvesnog vremena više nije sudelovao u vođenju tog Udruženja. Ja jako dobro znam zašto, a vi to ne znate. u svakom slučaju taj razlog nije bilo njegovo zdravlje, bio je bistar do kraja života. Dušan jako dobro zna razlog.
Ja nisam istoričar i prepuštam istoričarima da se bave time. Da li to odgovorno rade ili ne, to oni najbolje znaju.
Sećanje i osuda zla su jedno, a da li će se istorija ponoviti ili ne, to je drugo. Da je 91 bila ovisna od srpskog naroda, ne bi se dogodila. Moj otac je aprila 91 javno nastupio u rodnom kraju i upozorio šta se događa, no bez obzira na to, zlo se je ponovilo. Moj otac je kao pukovnik tadašnje JNA upozorio još negde 85 da se priprema zlo, no tada su ga prisilno penzionisali.
Žao na to se ne može utjecati. Jedino šta možemo da kažemo to je, Ne daj Bože da se ponovi.
Тешко ми је разумјети зашто администратор дозвољава да се дискусија развија, усмјерава у личном, породичном, интимном а за мене свакако трагичном правцу. Мој покојни отац свакако није и не треба да буде тема расправе испод овог прилога.
Нисам имао намјеру коментарисати али пошто се наставља са провокацијама и изношењем неистина, наводим слиједеће.
Мог оца сам позвао да буде један од три оснивача удружења Јадовно 1941. када сам крајем 2009. године иницирао оснивање удружења.
Никада, ни у једном тренутку мој отац није водио удружење, судјеловао у његовом вођењу ни показивао жељу за тако нечим. Као гост је био присутан на догађајима које сам са својим сарадницима организовао и ријетко када се на њима и обраћао. Био је поносан на оно што је удружење радило у урадило.
Написао је и неколико вриједних прилога које сам поставио на наш портал. На портал сам поставио и његову књигу у електронском облику, чији сам био суиздавач и један од уредника.
http://jadovno.com/stratista-ndh-milan-bastasic-knjiga/#.W6iyWfZoS70
Само толико.
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js
Administrator dozvoljava svaki komentar, za koji smatra da nije uvredljiv odnosno svaki koji nije u suprotnosti sa pravilima izdavača, a komentatori nisu ti koji bi trebali učiti administraciju šta treba i šta ne treba objaviti.
Naravno da svaki komentar ne može biti svakom prihvatljiv. Zato i ima više komentara.. Ova rasprava nije niti lična, niti porodična niti intimna, sve ovisi od onoga tko ju čita i kako se kod toga oseća.. Komentatori očito nisu bili upućeni u neke činjenice i dozvolili su si da napišu kako gdin. Mišina nije bio prijatelj mojega oca. Gdin. Mišina je mojem ocu, dr. Milanu Bastašiću mnogo značio i bio njegov veliki prijatelj, posebno u zadnjim danima njegovog života. Da je moj otac danas, još uvek živ i sam bi se odazvao na sva ova tužna pisanja.
O njegovoj ulozi u Udruženju, neću pisati, jer bi to onda postalo lično, porodično i intimno.
U jednom od komentara sam napisala, istina je kao reka, uvek nađe svoj put da izađe van.
Isto tako sam napisala jednu od izjava mojega oca: ” Sam sebe iznenadim ako sam iznenađen”.
Tu njegovu izjavu sam dobro zapamtila. Zato niti nisam iznenađena na nekim od komentara.
Душан Милана Басташић је својим текстовима показао своју болесну страну. Уместо да ме остави на миру, не мора да ме подржи у активностима које се односе на успомену на покојног др Милана Басташића, он ме без разлога напада. Рекао сам да никада више нећу да коментаришем његова бесмислена писанија, Једина форма реакције на оно што уследи биће кривична пријава са чињеницама због којих ће га болети глава. Зар се не може да призове памети после коментара рођене сестре?
Завидно: преко сајта претња кривичном пријавом. А још: “Зар се не може да призове…”- “…се….не… да…”…
Поштовани господине Ђурићу. Ви сте по свој прилици побркали лончиће. Многи Срби на форумима износе своју бригу и незадовољство радом кровне институције коју водите, а коју, гле чуда, финансирају сви грађани Србије. Колико читам, Ви сте тај који се бави увредама и личним дисквалификацијама, што је признаћете, доста неубичајено у данашњем свету. Да је историографија толико егзактна наука не би Срби, после свега, били сатанизовани у тој мери да ће проћи доста воде нашим рекама док се та љага спере са наших имена. На многа овде покренута питања Ви нисте дали одговор. Можда и не би било лоше да тужите све нас, Ваше добронамерне критичаре и неистомишљенике, како би се отворила јавна расправа о томе ко нам и куда води тако важне институције. Штета, заиста, јер се неки од нас сећају шта сте говорили пре ступања на ову дужност.
Штета за госп. Мишину. Био добар човек, али се изгубио пљувачинама на друге. На челу Музеја жртава геноцида треба довести неког младог човека.
https://polldaddy.com/js/rating/rating.js
@Вељко Ђурић Мишина
Молим Вас, немојте подносити никаве кривичне пријаве јер нико не спори
вашу стручност, али сумња у Ваше добре намере, вашу коректност, с
обзиромна то како сте и шта говорили док се не латисте посла у
Музеју геноцида.
Било би увиђавније да радите на тужби за геноцид над србским народом,
заједно са Вераном Матићем, епископом Јованом Ћулибрком…
Разуверите ”неверне Томе” у оно о чему и како Ви пишете.
Зашто не консултујете све изворе које су користили Јевреји/Израелци
ако би се у њима могло штогод наћи и за побијене Србе, или бар навести
на траг где би се то могло пронаћи.
Видите, геноцид над Србима у НДХ је урађен по директиви Ватикана:
”1/3 Срба побити, 1/3 покатоличити, и 1/3 протерати”, а преко католичког
клера у НДХ, и непосредних извршилаца – УСТАША / а међу њима је било
пуно и ”свећеника”, фратара…/.
Свакако да је католички клир /”свећеници”, фратри…/ то савесно радио,
и о томе био у обавези да води прецизну евиденцију и обавештава
Ватикан у спровођењу те наредбе.
Познато је да су католички ”свећеници”, фратри… пре одласка усташа
на убијање Срба, давали ”благослов” КРВНИЦИМА, а по извршеном
злочину – давали ”ОПРОСТ” – ”ИНДУЛГЕНЦИЈУ” !?
Да ли сте имали приступа Ватиканској архиви?
Да ли сте имали приступа документацији страних архива – Немачке,
САД, Велике Британије…?
Ако нисте имали те податке, а хоћете да утврдите број пострадалих
поименице, остаје питање: КАКО ЋЕТЕ ТО ВИ УРАДИТИ?
Поставља се питање – не Ваше стручности – већ Ваше коректности,
савесности моралности, карактера, респекта…
Видите, и многи пре Вас су радили на утврђивању боја постарадалих
у Јасеновцу, па зар мислите да су они ишта мање стручни, савесни,
поштени и карактерни били од Вас и Јована Ћулибрка?
Ни Ватикан од Католичке цркве у НДХ није тражио повратну информа-
цију за побијене поименице, већ само бројку – СТАТИСТИКУ за 1/3
ПОБИЈЕНИХ, као ни за 1/3 протераних, док је за 1/3 покатоличених
имао податке из матичне евиденције – ”поКРШћених”
Истребљење Срба није рађено поименице,већ по географским
стаништима тих мученика – једно, два… села, по тадашњим регијама,
срезовима, окрузима… – ТЕРИТОРИЈАЛНО, јер кога је било брига
за ИМЕНИЧНУ КАРТОТЕКУ ПОБИЈЕНИХ – они су, у финалу,
били само статистички податак – ”1/3 ПОБИЈЕНИХ”.
ТАЈ СТАТИСТИЧКИ ПОДАТАК од 1/3 /а крвници су се потрудили да
буде и више/ тражите од Ватикана, и онда изађите са Вашом
и причом епискпа Јована Ћулибрка, Верана Матића…
Драган Славнић
Директоре Музеја жртава геноцида, ваш рад је подложан суду и критици јавности и то је сасвим легитимно и уобичајено. На жалост ви то квалификујете као болесне, узнемирујуће и безразложне нападе, упућујете на призивање памети и сл.
Широк је круг заинтересованих за рад Музеја жртава геноцида јер је несагледив број потомака жртава геноцида. Све већи је број удружења потомака жртава. Потпуно је разумљиво да потомци жртава и представници организација прате рад Музеја и његовог директора. И реагују, износе своја мишљења, забринутост и недоумице, постављају питања, интересују се, траже и критикују.
За већину нас су Милан Булајић, Србољуб Живановић, Василије Крестић и Ђуро Затезало они који су заслужни за то да српско страдање од стране НДХ није заборављено, да је забиљежено и публиковано.
Ви сте рад или личност а код неких и обоје, све и једног од њих дјеломично или у потпуности дисквалификовали у вашим јавним иступима, користећи погрдне и увредљиве квалификације.
На нас који смо реаговали на то сасули сте безброј увреда а сада сте кренули и са претњама кривичним пријавама.
Умјесто да сте одговорили на питања и аргументовану критику која сам упутио, скрећете са теме увођењем у дискусију лик мог покојног оца и његовог другог дјетета, креирајући атмосферу ријалитија.
Не пада ми на памет да судјелујем у таквој дискусији.
Ако сматрате да постоји основ за кривичну пријаву против мене или удружења Јадовно 1941, ако цијените да имате капацитета за тако нешто и спремни сте преузети ризик, само изволите.
Ево и @Драгана који нам у свом коментару сервира једну пресну лаж о Ватикану рекавши :
“Видите, геноцид над Србима у НДХ је урађен по директиви Ватикана: “1/3 Срба побити, 1/3 покатоличити, и 1/3 протерати“
И деца у школи знају да је то смислио усташа Миле Будак (Свети Рок, 1889 — Загреб, 1945) познат по томе што је био главни усташки идеолог и један од оснивача усташког покрета. Аутор је усташког плана за решавање српског питања у Хрватској – једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити) – тзв Будакова идеологија. После Другог светског рата проглашен је кривим за колаборацију и ратне злочине, осуђен на смрт и обешен. Верује се да су Будаци, стара личка породица, прекрштени Срби.
После неуспешног пројекта Конкордата, Ватикан је припремио нови пројекат одмазде према православним Србима, а преко Римо-католичке цркве у Хрватској. Из неколико објављених књига се јасно види да је Ватикан све планирао и припремио, а Хрвати католици су били само извођачи радова на терену. Из многих историјских докумената се може са сигурношћу закључити, обзиром на последице, да Срби кроз своје дуго историјско трајање нису имали већег непријатеља од Ватикана.
“Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу
која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву
једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег
рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (
фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно
у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине
регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво
страдали Немци.Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког
становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих
90 процената.”
Те просторе су насељавали,, у то време, ЛУЖИЧКИ СРБИ, па су Срби већ тада
осетили страхоте Римо-католичке цркве, лерикалне Владе Ватикана – зар не
“Деда Ђоле” ???
Дакле, није то никаква “креација”, “идеологија” Милета Будака, већ вековна
стратегија Ватикана!
Драган Славнић