Поводом текста „Музеј гори а Вељко се чешља или О чињењу, нечињењу и злочињењу В. Ђ. Мишине” Душана Ј. Басташића
Вељко Ђурић Мишина
Ускоро ће две године од упокојења др Милана Басташића (7. октобар 2016), кога ћемо памтити по бројним заслугама у медицини, здравству, публицистици, чувању сећања на српску трагедију кроз стварање Удружења „Јадовно“, књиге, рукописе…
По његовој жељи, био сам међу неколицином оних који су се од њега опраштали поред одра на београдском Новом гробљу. Успомена на тог човека, на сате и сате које смо провели у причи, највише у старачком дому на Бежанијској коси, као и на завештање личне библиотеке и рукописа Музеју жртава геноцида, тера ме на размишљање. Наиме, нашао сам се пред малим проблемом сличним оном из старе народне приче о човеку који се склонио у пећину а коме се „јавио“ глас говорећи му да ће се кајати ако са земље не узме али и да ће се кајати ако узме камење. Слична дилема је у мојим мислима: у протеклих годину-две, Душан (Милан) Басташић на интернету објављује разне текстове у којима исписује, поред осталог, и недоречене чињенице, подметања и лажи уперених ка мени, Музеју жртава геноцида а посебно ка епископу пакрачко-славонском Јовану. Одговорити или не одговорити?
Ако одговорим, значи да у Басташићевом писанију има неко зрнце истине? Ако не одговорим, остаје питање да ли они који су прочитали најновији текст „Музеј гори а Вељко се чешља или О чињењу, нечињењу и злочињењу В. Ђурића Мишине“ могу да кажу да је Басташић у многочему у праву?
А да бих одговорио на његове бројне и чудне конструкције, требало би ми знатно више простора него што је он написао. Стога ћу се задржати само на неколико полуистина, подметања и лажи.
Но, пре тога подсећање на неспорне чињенице: Музеј жртава геноцида је, као институција од посебног националног интереса, под апсолутном контролом Министарства културе и информисања и Министарства финансија. По Статуту, директора после јавног конкурса бира Управни одбор (чије чланове поставља Влада републике Србије) а именује Влада Републике Србије. Ја сам први изабрани и именовани директор!
Нисам члан ниједне странке. Имам искуство у просвети, музеологији, архивистици, информисању, библиотекарству, у вођењу научно-истраживачких пројеката и научних институција.
Директора, по Статуту, разрешава Влада Републике Србије на предлог Управног одбора! Директор планове образлаже Управном одбору и Министарству културе и о свему учињеном њима подноси извештаје (а не некаквој групи грађана, како би то желео стоматолог Душан М. Басташић).
Музеј има своје планове и програме, све активности (изложбе, штампана издања, телевизијски прилози, документарни филмови и још много тога) су транспарентне и доступне широј јавности. Уосталом, много тога забележено је на званичној интернет презентацији. Па, ко воли, нека изволи! Потом да покаже, без подвала и лажи, како Музеј не испуњава послове предвиђене законом о оснивању!
Први то ради поменути стоматолог Басташић када, на пример, истиче: „Одговорно тврдим да се на интернету може наћи више активности челника Музеја, везаних за Холокауст тј. геноцид над Јеврејима него везаних за геноцид над Србима“. То је прва лаж која се потире простим прегледом активности забележеним на званичном сајту Музеја!
Лажи има још:
2. Јован Мирковић никада није био директор Музеја жртава геноцида – пре рата у Хрватској био је директор Спомен подручја Јасеновац.
3, Никада нисам сазнао, поготову од Бориса Тадића, да је његов деда страдао на Јадовну. Узгред, какав је то аутентичан извор о месту и времену страдања на Велебиту пронашао Тадић?
Како у истом контексту стоматолог Басташић помиње и садашњег председника Србије, ред је да и ту подметачину разјаснимо. Замера ми се што у навођењу спорних чињеница код Ђуре Затезала нисам поменуо и случај Анђелка Вучића из Чипуљића код Бугојна. (Најпре да питам: Зар и тај двоструки податак о месту страдања не доводи у сумњу наведени списак страдалника на Јадовну?) Нисам поменуо те чињенице из простог разлога што мени није сврха да спорим још неке Затезалове тврдње. Узгред, немам ја никакав страх од унука Анђелка Вучића. Уосталом, није моја срамота што двојство тврдњи о месту смрти није разрешено – још увек постоје шансе, додуше мале.
4. Стоматолог Басташић пише да је својевремено Музеј жртава геноцида пре штампања Затезаловог двотомног дела скратио списак страдалника на Велебиту. И то доказује тврдњом да му је то казао Затезало! Зашто се није запитао што је Затезало пристао. Биће да је нешто сасвим друго код Затезала било примарно! Уосталом, после указивања на стотине грешака у рукопису, Затезало се сложио са скраћивањем списка, тако тврде они који су му то казивали.
Ако је стоматолог Басташић већ желео да се у разне ствари увери у случају рукописа Затезаловог, зашто није од Музеја затражио на увид комплетну документацију, па и ону о утрошеном новцу?
Прва подметачина у вези са претходним: У време припреме рукописа за штампање ја нисам био у Музеју!
Друга полуистина и лаж истовремено налазе се у следећој реченици: „…Мишина је пред почетак веома посјећене трибине коју је организовало удружење Јадовно 1914. на београдском Правном факултету, стојећи уз сам улаз у амфитеатар управо грозничаво настојао да прода што више Затезалове двотомне студије за само 500 динара по комплету. До тада је цијена књига била око 3.500“.
Прво, нисам ја продавао књиге! Друго, није ово место да набрајам износе новца добијеног од Министарства културе и донације које су стигле на рачун Музеја, нити да помињем колики је део тог новца дат аутору као хонорар. Не спорим висину хонорара, могу да спорим зашто је поред толиког новца књига продавана по 3.500 динара! Питам, да ли је та цена била узрок што је годинама у Музеју лагеровано око 500 комплета, и чекало мене да, на основу права управљања, смањим цену на 500 динара и распродам све за месец дана. Узгред, зашто Басташић не помену колико је примерака узео и однео у Бању Луку не плативши их све до разговора са мном, и то за знатно умањен износ?
5. Лаж и подметачина су тврдње о закону о меморијализацији Старог сајмишта. Прво, предлог закона је одбачен и припрема се нови, што значи да Басташић нема праве информације па „причу“ гради на празнини.
Председника и чланове Комисије за меморијализацију именују државни органи, шта значи да он, председник, нема право да у њу уведе кога хоће. То потире Басташићеву подметачину о томе колико епископ Јован цени моје „знање и стручни капацитет“.
6. Кад је реч о лику и делу Милана Булајића, наглашавам да остајем у потпуности при квалификацији коју сам дао у тексту „Ко (зло)употребљава велику српску трагедију“. Ко ми не верује нека потражи доступну архивску грађу некадашњег Савезног секретаријата за унутрашње послове, на пример, Службену информацију од 16. новембра 1982. године (под ознаком Строго поверљиво!) припремљену за чланове Савезног савета за заштиту уставног поретка Председништва СФРЈ као и записник са седнице поменутог Савета одржане два дана касније. И да пажљиво прочита закључак о убрзаном уклањају Милана Булајића из Савезног министарства за иностране послове! И његове везе у Министарству унутрашњих послова Црне Горе које су га послале на неке, друге задатке!
На почетку текста поменуо сам синтагму „зрнце истине“ код стоматолога Басташића. Није лаж да нисам био на Јадовну. Да ли то значи да морам да се правдам (спорном) председнику НВО „Јадовно 1941“? Стоматолог Басташић треба да схвати да је моје право да идем где и с ким хоћу! Па и кад одлучим да одем на Велебит, сигурно је да за дозволу нећу питати стоматолога Басташића!
Ово је последњи пут да реагујем на текстове сличне садржине. Свестан сам колико, шта и како радим и коме треба да положим рачуне. А изнад свега сам свестан да је интернет добра прилика за болеснике да покажу своју глупост!
(Музеј жртава геноцида, 21. 9. 2018)
НАПОМЕНА: Овим прилогом г. Ђурића Мишине редакција „Стања ствари“ ову полемику сматра завршеном.
Categories: Преносимо
Уз тиху радост што вељко ђурић мишина завршава своје празнословље и сву бесловесност ” просветног, музеолошког, архивистичког, информативног, библитекарског, научно – истраживачког, научно – пројектантског ” јаловог искуства које ” темељи ” на југо – титоистичком злонаслеђу, те негује ЛАЖ као једину ” догму ” кроз коју се остварује, желим да речем оно што болно доживљавам – ” Ах, како је ово јасан пример несреће у Србља оболелих од црвене куге – увређено и завидно, сујетно и безобразно бране своје ” ученије ” не видећи да их добри људи ИСТИНИ приводе, на покајање зову братском кротошћу… И зато нека Бог Свемилосни, онако како само ОН уме и у љубави зна, буде трпељив да све ” ђурић мишине ” бар Свети Мученици Јасеновачки и Јадовнички, молитвом и причашћем Вечној Слави Божијој, приведу ИСТИНИ да добар одговор даду на Страшном Суду Христовом…
Не волим да коментаришем свакојака писанија. Зоран Николић, из интернетске таме, лупа по тастатури толике глупости о мени. Препоручујем му да мало “прогугла” на интернету и погледа моју библиографију. Па да се онда јави и напише једну паметну реч! Ако уме! И без мржње!
Istoričar dr Veljko Đurić istražuje genocid nad Srbima i objavljuje naučne radove i pravi filmove o genocidu nad Srbima u NDH. Čestitao bih mu na tome. Poštujem i nevladine organizacije koje istražuju genocid nad Srbima, ali njih vode amateri. Takve nevladine organizacije bi trebalo da imaju istoričare kao saradnike (ne znam da li ih imaju)
Господин Вељко Ђурић, као директор кровне, специјализоване државне институције, која се бави питањима геноцида и злочина над српским, али и осталим народима, има обавезу да направи најбољи могући систем, па тек потом да пише, снима и објављује књиге и филмове. Он је тај који треба да наметне држави да се коначно створе услови достојни сећања на толике жртве, да једном годишње пред Народном Скупштином Србије поднесе извештај о раду и изложи годишњи програм рада, да окупи око себе волонтере разних струка. Професија коју тако често истиче, сматрајући изричито да баш због ње има право на врховни и неприкосновени ауторитет, заказала је током свих ових деценија. Особа на челу Музеја мора да буде кадра да сложи “српске рогове у српској врећи” а не да прави непријатељима потомке страдалника и људе који имају вољу и енергију да дају ветар у леђа и њему и кровној установи. Захваљујући таквим људима, као што је др Басташић, а не српској историографији и његовим (Ђурићевим) колегама очувано је сећање на толико српско страдање на просторима с друге стране Дрине. Ово што др Ђурић чини у последње време није ни делић онога што је некада, пре и уочи ступања на ову дужност, најављивао да ће урадити. Историјске чињенице нису власништво дипломираних историчара. Они су ту да помогну, а ако ћемо право, многи од његових колега нису компетентни и инвентивни, а неки су и добро подупрти да раде против српских интереса. Др Ђурић мора да схвати да др Басташић није на супротној страни од његових прокламованих ставова пре ступања на дужност директора, па би било лековито за читаву националну ствар да оде до Бањалуке, попије кафу са др Басташићем, а затим да се запуте пут Јадовна. Не знам само је ли то могуће, докле год др Ђурић има уз себе блиске сараднике који јавно и тајно прокламују ставове о страдању Срба у Јасеновцу из визуре Кочовића и Жерјавића.
Илузорно је очекивати од господина Ђурића да мало одврне вентил на мишини званој “его једног историчара” и престане с изношењем “мале пјеве на велики вјетар”. Имао је прилика више него Златко Вујовић, ал’ ето, ни до данас није постигао гол. Пошто видим да чита и коментаре, онда да му кажем.. стоматолог, хирург, електроинжењер, .. свима њима је заједничко да би, релативно лако, могли да постану историчари. С друге стране, господин Мишина никад не би могао неком поправити зуб, оперисати јетру или направити апликацију за мобилни телефон која мјери број корака које је провео шетајући и контемплирајући како да се још мало увуче колегама са Блиског Запада. Да је оволико енергије унио у рад Музеја пред укидањем, колико је унио у препуцавања и офирања по новинама, можда би тај музеј био и мјесто које би Срби чешће посјећивали. Тја.
Историчар сам, бавим се потпуно другим периодом на универзитету ван Србије, али ми је блиска методологија историјских истраживања. И где овде видим методолошки проблем? Можда ће звучати помало чудно, али проблем је у томе што господин Ђурић инсистира на документованости сваког појединачног случаја како би се он прихватио. Стално понавља: Документи, документи… То, господо пожељно у идеалним условима, али овде није могуће! Па, побогу, нико тим људима над јамама није издавао фискалне рачуне за егзекуцију, преко којих би се доцније устврдило да су заиста и убијени. Холокауст, како сама грчка реч казује, место је великог пламена који све сажиже и у таквој специфичној историјској ситуацији не можете тражити постојање/очување докумената тог типа. Мени је јасно да је евиденција о убијенима на неким местима постојала. Али такође треба имати у виду да на многим местима није постојала, што не значи да ‘неевидентирани’ убијени нису жртве НДХ. Почетна хипотеза је погрешна, а она гласи: НДХ оставила је документ о свакој жртви. Није! И није ни могла! Нарочито када су у питању локална зверства (нпр. комшија према комшијама у селима). Тужно би било да због “административних пропуста” занемаримо патњу и мученичку смрт тих људи. Историјски документ није само папир!
Срби, тко вам је крив што нијесте добивали потврде надлежних србомлатилаца и Солинген србокољача!!! Чико др Мишина вас не мере и не смије уврстит у свој уважени списак од 40 тисућа људи!!!! Нема доказа, НДХ, Анте и Степинац можда нијесу ни постојали, јер нема писмених трагова о њима, то су све инсинуације стоматолога, Срба, и уопће нестручних повјеснићара!!!
Moj pokojni, dragi otac dr. Milan Bastašić, koji je kao dete bio odveden u logor Jasenovac i preživeo to zlo, izuzetno je poštovao gdin. Veljka Đurić Mišinu, i sa mnogo poštovanja pratio njegov rad i rad Muzeja žrtava genocida, koji Mišina vodi.
Posljednja želja mojeg voljenog oca je bila da gdin. Mišina na njegovom zadnjem ispraćaju u Beogradu, pripremi i pročita njegov nekrolog i da se kao prvi oprosti od njega. Gdin. Mišina je bio veliki prijatelj mojeg oca i posećivao ga je u Domu penzionera na Bežanijskoj kosi. I vani su se povremeno sastali na kafi, koliko je to mojem tati zdravlje dopuštalo. Gdin. Mišina skromno navodi da je bio među nekolicinom koji su se od mojega oca opraštali, po posljednoj volji mojega oca, gdin. Mišina je imao glavnu ulogu.
Sa mnogo poštovanja se zahvaljujem gdin. Mišini, da je ispunio tatinu posljednju volju častno i pošteno. Isto tako mu se sa mnogo poštovanja zahvaljujem da je bio tatin iskren prijatelj sa kojim je tata mogao da priča i o zlu koje je doživeo u Jasenovcu.
Kao šta je napisao gdin. Mišina, istina je da je moj dragi otac Muzeju žrtava genocida poklonio i veći broj knjiga iz njegove privatne biblioteke, šta je uradio sa mnogo veselja, jer je znao da knjige odlaze u prave ruke.
Dr. Milana Bastašića, mojeg oca koji je bio javna licnost, veliki broj ljudi je poznavao i poštovao. On nije bio naivan niti je slušao priče sa čaršije, do zadnjeg dana bio je svestan i bistrog uma. Da gdin. Mišina svoj posao nije obavljao stručno i pošteno, moj otac nikada ne bi izrazio posljednju volju da gdin. Djurić pripremi i prvi pročita na njegovom posljednjem ispraćaju, njegov nekrolog. Kada je gdin. Mišina sa poštovanjem prihvatio tu ulogu, tata mi je rekao, da je to još jedan razlog, da može u miru da umre.
Obzirom da toliko tužnih i nepotrebnih stvari pišete o prijatelju mojeg pokojnog oca, osećala sam dužnost da dodam i svoj komentar.
Posebno je tužno da pojedinci pišu kojekave priče pod pseudonimom i ne objave svoje ime.
Zaključiti ću komentar sa jednom od tatinih izjava: “Sam sebe iznenadim, ako sam iznenađen”.
Tanja Mehle, kćerka dr. Milana Bastašića.