Разумљиво је што госпођа Маја Гојковић, професионална политичарка која је прелетала из више политичких странака, тако предано чува лик и дело председника своје странке

Александар Вучић и Маја Гојковић (Фото: Танјуг/ Раде Прелић)

Изузимајући друштвене мреже и нека мање утицајна гласила, Александар Вучић је готово у потпуности овладао медијским простором у Србији, па без икаквих потешкоћа својим послушним присталицама и другим необавештеним грађанима наше земље приказује себе као савршеног и незаменљивог владара…

Задатак свих његових медија, почевши од најпознатијих до најјаднијих таблоида, је да непрекидно хвале мисли и одлуке Малога Алека и у исто време прикривају ставове који се разликују од његових, како му не би повредили сујету и причинили душевни бол, а уједно и разочарали оне који му слепо верују.

Мада је већ годинама забрињавајуће стање на Косову и Метохији у сталној жижи занимања наше јавности, о њему се – као да се у јужној српској покрајини не дешава ништа посебно – у Народној скупштини уопште не покреће расправа.

Стиче се утисак да нико од посланика не види шта се дешава и не примећује све очигледнија (и грубља) настојања западних сила да се Космет и званично отме од Србије, па зато и не захтева да о свему Народна скупштина буде потпуно обавештена како би предузела потребне кораке.

Недавно се могао сазнати разлог због чега изгледа као да народни посланици не схватају озбиљност ситуације са Косовом и Метохијом.

Одговарајући на питања новинара „Политике“, председница Народне скупштине, г-ђа Маја Гојковић, изјавила је како ће „расправе о Косову и Метохији бити и у Скупштини Србије, али тек онда када буде постојало неко светло у тунелу да ће доћи до компромисног решења – тада ће парламент да каже своје мишљење. Седница на којој би опозиција, која није хтела да учествује у унутрашњем дијалогу и није изнела никакву идеју за решење проблема КиМ (видели смо како су се провели они учесници унутрашњег дијалога који су имали различито мишљење од Вучићевог – прим. аут.), вређала председника Александра Вучића (и његову породицу – прим. аут.), који преговара са Приштином борећи се за интересе наше земље, не би имала смисла. То би само отежало позицију Србије, а то нећу да дозволим, уз преузимање пуне одговорности на себе за такав став.“

Бојазан г-ђе Гојковић да би посланици опозиције могли да вређају А. Вучића и његову породицу („слушали бисмо само вређање Александра Вучића и његове породице“, вероватно је мислила на његовог брата бизнисмена) сасвим је оправдана. Тешко да би се они уздржали од питања о томе како председник може да одржи заклетву о очувању целовитости територије Србије укључујући и Косово и Метохију док се истовремено погађа о приступању ЕУ, а и да се разјасне послови и начин стицања имовине његовог брата. Што би све заиста могло да председнику нанесе велике душевне патње.

Разумљиво је што госпођа Гојковић, професионална политичарка која је прелетала из више политичких странака – док се напослетку није скрасила међу напредњацима и затим постављена да управља Народном скупштином Србије – тако предано чува лик и дело председника своје странке. У чему се изузетно истиче. С друге стране, приметно је и да не робује крутим правилима. Мада је правник по струци, очигледно је да јој не смета – или то не види – што А. Вучић, приграбивши право да одлучује о свему и свачему, готово свакодневно крши законе ове земље, са једним јединим циљем: да створи у јавности слику незаменљивог вође без кога Србија не би могла да опстане.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, Маја Гојковић