Моја политика је политика против митова и вечних истина, а са друге стране су они, и слева и здесна, и квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих, пише у ауторском тексту председник Србије

Александар Вучић, председник Србије (Фото: Зоран Лончаревић/РАС Србија)

Србија и Балкан реаговали су, на посету Косову, на исти начин. Онај који је Константиновић, у „Филозофији паланке“, на коју се сви позивају, али, изгледа да је ретко ко и стварно прочитао, назива „гледањем преко плота“, које је, увек, израз страха да се неко суочи са самим собом.

Зато су и коментари ништа више него „памфлетизам”, чија је основна одлика, опет по Константиновићу, да се обрачунава у име неке већ дате, непромењиве и вечне „истине”.

За део Србије и за регион, те „истине” су одавно постављене, и не дозвољава се никакво њихово ревидирање, било каква промена, скретање са унапред утврђеног правца.

Србија је, за регион, увек „крива”, увек „жели да ратује”, увек да се шири на рачун других, или, како је објављено у једним регионалним новинама, да „освоји Балкан”.

То што сам јасно рекао да желим да „освајамо” лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност, мирно је занемарено.

Баш као што је, у Србији, део јавности прешао преко чињенице да је, током посете Косову, јасно направљен дисконтинуитет са Милошевићевом политиком, и да је речено да нећу битке, оружје, уз јасну поруку „не тражите то од мене, не тражите то ни од себе, искључите то као опцију, као решење, излаз”.

Не уклапа се то, у унапред постављену истину, једног дела Србије, по којој сам ја априори лош, априори за рат, априори део „Милошевићеве великосрпске хегемонистичке политике”.

Зато „коментатори”, пишући своје памфлете, тако јасно прескачу све делове који им не одговарају, који нарушавају њихову „истину”, и који се не уклапају у „мит” о „злом Вучићу”.

И ту је негде основни проблем. Моја политика је политика против митова и вечних истина, а са друге стране су они, и слева и здесна, и квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих. Матрица је иста, разрада је другачија, али је закључак опет исти.

За једне сам издајник Србије, за друге – правде и демократије. И када за Србе са Косова врло јасно тражим права, а не територију, договор и компромис, а не рат, то не одговара ни једнима ни другима.

И када по хиљадити пут изговорим реч „мир”, најеже се, ти из истих шињела, и крену са памфлетима. Једни зато што би стварно волели рат, други зато што не могу да прежале што, баш ја, тај рат никако не желим.

Када томе додамо да је, за све њих, по истој паланачкој поставци, много важније да њихов противник не успе, него да се заиста постигне решење, негде смо заокружили реакцију те памфлеташке заједнице.

С друге стране, иста митолошка поставка постоји и у региону. Србија је, по том миту, главни кривац и у двадесетом и двадесет првом веку, увек крвава, насилна, злочиначка.

Зато би они, заиста, волели, да ја понављам, попут Милошевића, да ни оружане битке нису искључене. И волели би да сам његова политичка реинкарнација, са истом поставком, истим циљем и истим начином да га остварим.

Зато и чују само оно што би волели да чују, а не оно што је заиста речено. Зато што им не одговара Србија која је нормална, Србија компромиса, Србија која своје место у свету хоће да нађе радом и знањем, а не оружјем.

Зато би им чист севап био да преговори пропадну, да ми и Албанци дохватимо пушке и ножеве, да отпочнемо рат, истребимо једни друге, и докажемо мит.

На паланачком Балкану, и даље важи златно правило – да комшији цркне крава. А посебан проблем је ако он ту идеју одбије. Ако проба да нађе лек, и за себе и за друге, ако пожели промену, ону због које ће постати бољи, успешнији, јачи.

Ако понавља, „мир, мир, мир” и „договор, договор, договор”, и „компромис, компромис, компромис”. И чак ако и све ради, баш у складу са својим речима, не вреди. Утврдиће му лоше намере, причаће како лаже да би „нас све заварао”, тражиће неку „заверу”, лош заплет… све да ни случајно не би морали да признају да им је мит погрешан.

Да не би морали да се баве собом и сопственим промашајима.

Да би увек имали „дежурног кривца”.

И у потрази за њим, митолошкој, и они, баш као и неки у Србији, стигли су до свог „златног руна”. До онога ко је, априори, и без обзира на намере, речи и дела, главни узрок њихове паланачке беде.

Стигли су до Србије будућности, до јаке, успешне, модерне земље која држи до своје речи, која никоме не прети, која хоће мир, која воли и уме да ради, а не да ратује, која никога не мрзи, која жели да помогне – и себи и другима, која води рачуна о својим интересима, не газећи интересе других, која жели развој, фабрике, послове, повезивање региона, и сва права, за све људе, било где на Балкану.

Стигли су до ње, зато што она руши мит, прави здраву конкуренцију, елиминише паланку и памфлет као стил и уводи принцип самоодговорности, принцип бављења самим собом, тако супротан оном гледању преко плота.

Она им је крива. Јер је превише тога, митолошки усађеног, успела да промени.

А замислите размере њихове панике, када знају да су, такве промене, супротно учмалости и устајалости паланци, незаустављиве. И нема тог плота преко кога неће да пређу.

То их и плаши, највише. И оне с ове, и оне с оне стране наших балканских плотова.

То што је почело. Ново време и нова ера за читав Балкан и за Србију. Време права, рада, мира и договора. Време које укида њихове плотове. У којем свако нешто добро може да добије. Да има корист.

Управо зато, најлековитије за Србију, било би да Срби и Албанци, ма кад, постигну договор и реше своје проблеме заувек. После извесног времена, можда и сви ови у својим паланачким поставкама схвате да су изгубили будућност због страственог и патолошког односа према прошлости, као и мржње која им је остала једини хранитељ.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блиц, 16. 9. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, КиМ, Радомир Константиновић