Има ли ишта горе од тога да будете провинција, па још српска? Наравно да нема, ако се изузме страшни усуд антисрпске, па још провинције, што Гора Црна јесте откад је Мило загрмио
Мило Ђукановић (© Sputnik/ Небојша Поповић)
Од опције да будемо провинција проширене Србије, која нам се нудила као алтернатива, Црна Гора је у међувремену постала економски и демократски најразвијенија земља на Западном Балкану, лидер реформи и преговора са Европском унијом и извјесно прва сљедећа чланица тог савеза…
Мило Ђукановић
И још додаде високи Громовник нешто као – обавезан је према прецима, наставља њихово дјело и-тандара-мандара-броћ, што се изгубило у општој јагми и зажарености величанствене свечарске атмосфере зачињене салвама чанколизних дужносника и стојећим овацијама пожмирепних доглавника. Громовник је потом, два-три пута на празно шкљоцнуо, прочистио вербалну убитачну дукљанску хаубицу и наставио са грмљавином која је опет пробудила лакосанога Владику засужњеног на отфикареном ловћенском врху…
Тако је некако, тих давних херојских миловских година које су у сласт смазали миловски скакавци и скакавице, као што је, онако миловски Мило и рекао, Гора Црна заувијек побиједила себе саму и прикуцала се на табљу модерних еуроатланских демократских држава. Другим ријечима, које Громовник није изговорио, јер су му се затуриле негдје у ладицама комунистичко-великосрпске прошлости – умјесто да постане, пу, пу, помјери се са мјеста, српска провинција, постала је –антисрпска провинција!
Чуда се дакле дешавају у државици диоклецијанских чуда: једно зло је убијено, да би се родило још веће зло. Има ли, питам у својој митоманијској великосрпској помами, ишта горе од тога да будете провинција, па још српска провинција? Наравно да нема, ако се изузме страшни усуд антисрпске, па још провинције, што избезумљена и наопака Гора Црна свакако јесте откад је Мило Громовник загрмио из свих устах и леворах…
Ни непоправљиво сербско чељаде, какав је потписних ових српских редака, не би при чистој свијести и здравој памети прихватило да било коме и било кад буде некаква провинција и ћор-сокаче. Ни накривио насађени сербски створ, какав је и овај што ово пискара, није ни у сну сањао да се бори за некакву српску провинцију у оним годинама наше славне хисторије када смо, сва је прилика, скренули не само са пута, него и са памети. Мислили смо, ми узалудници и митомани, да Црна Гора није провинција, већ центар и суштина нечега што је битно и важно, па макар била центар и суштина проказаног и прогнаног српског националног идентитета. Борећи се за националне и грађанске вриједности схватили смо да обични и ојађени Србин у Гори Црној може остваривати сва права-осим грађанских. Посебно му је гарантовано право на самоубиство или на трајно и коначно одсељење. Као што је, горе и доље поменутом потписнику ове истинске каже, један прилично узвриштали Милашинов јуришник једне давне предуге монтенегринске ноћи једном приликом рекао: ако ти је до србовања, иди у Лесковац! Да ме је послао у Београд вјероватно бих размислио. Овако сам, као сваки сербски провинцијалац и издајник Горе Црне, завршио нешто јужније од Београда и нешто сјеверније од Лесковца, што ми по правди, мање-више и припада…
Громовник у свом слављеничком заносу помену И Западни Балкан, лидерство и реформе, као што и иначе у истим или сличним приликама истичу сви нафирцани надувани успаљени регионални Громовници. Елем, све земље Западног Балкана, како се еуфемистички назива овај караказан блуда, разврата и аветлука, су истовремено и лидери Западног Балкана, али и прваци свијета у реформама и наглом, ерективном развоју. Сви су, дакле, грандиозно развијени у својој тоталној неразвијености и потпуно незадрживи у својим блудним реформама и разблудним интеграцијама. Тако се свеопшта калварија експлозивном ерупцијом магијског Милашиновог, Александровог, Милорадовог и Колиндиног реализма, претвара у празник раста и развоја који се наравно не опажа, али се и немилосрдно и злокобно осјећа. Уосталом, како би то рекли наши помамљени реформатори, кртола се налази у земљи, а без кртоле нема доброга кумперовог качамака! Дакле, наш раст је подземни, а не надземни, баш као што и у оној Цециној епско-лирској балади сузе падају на горе…
Ето тако наопако (овом фраземом би могла да почне и да се заврши свака узалудна колумница сваког мислећег па још сербског мученика) човјек, грађанин и Србин може да се сакрије у мишју рупу, уколико није заузета и уколико га отуда не истјерају нашмркани Милашинови мишеви-узурпатори, може се сасвим лијепо загњурити у моравско житко блатиште или ускочити на дно византијско-сербске качице и коначно почети да ужива национална и грађанска права која му је иначе одузео некадашњи великосрпски јуришник, концептуални катунски умјетник, масовни срећни унесрећитељ и бацач бадњака с рамена – друг, брат, господин и дон у паганском светилишту…