За многе непозната и, рекло би се, техничка фигура потпредседника владе Дмитрија Трапезњикова (37), по хитном поступку проглашена за привременог вршиоца дужности шефа ДНР није толико једноставна као што може да изгледа на први поглед

Дмитриј Трапезњиков (Фото: smdnr.ru)

После убиства Александра Захарченка власт је, по закону, требало да преузме један од заменика председника Савета министара Доњецке народне републике (ДНР). Александар Тимофејев је био рањен приликом експлозије, Јекатерина Матјушченко, као жена, апсурдно би изгледала на месту ВД.

За многе непозната и, рекло би се, техничка фигура потпредседника владе Дмитрија Трапезњикова (37), по хитном поступку проглашена за привременог вршиоца дужности шефа ДНР није толико једноставна као што може да изгледа на први поглед.

То име се директно повезује с именом украјинског олигарха Рината Ахметова, који је увек имао велики утицај на Донбас. А неки зналци су још пре неколико година чак спомињали Трапезњикова као могућу алтернативу Захарченку.

„Апаратчик, пре рата на организаторском раду, уме да нађе заједнички језик с проблематичним људима, одлучан”, тако се прича о Трапезњикову у чиновничкој средини.

Он је стварно стицао искуство у комуницирању у врло специфичној и сложеној сфери као што је рад с фудбалским обожаваоцима, пошто је пре своје политичке каријере био руководилац фан клуба ФК Шахтјор. Кад се зна да је баш Ринат Ахметов био „вечни” председник и спонзор Шахтјора, њихова давнашња веза због тога уопште не чуди.

Од 2001. до 2005. Дмитриј Викторович је радио као обичан менаџер Фудбалског клуба Шахтјор. После тога био је на руководећим положајима у бизнис-структурама, међу којима су Отворено акционарско друштво (ООО) „Баустандард”, ООО „Билијардај”, Добротворни фонд „Благосвит”.

Од 2010. до 2012. радио је као заменик шефа рејонског савета Петровског рејона града Доњецка. Од 2012. до почетка ратних дејстава на Донбасу био је на челу Трговинске куће „Укоопвњешторг”.

Они који су познавали Трапезњикова 2014. кажу да уопште није био међу добровољцима и није учествовао у борбама. „Просто су помоћнику Захарченка рекли да нађе разумне ’клинце’ за будуће шефове градова и на неки начин се на списку нашао и Трапезњиков”, сећа се Алексеј Красиљников, који је 2014. и сам био један од претендената за место шефа ДНР.

После краћег рада на месту градоначелника вароши Телманово, Трапезњиков се пробио међу највише чиновнике у администрацији ДНР (прича се да је умео добро да дочека госте, између осталих и из Москве) и чак се преобратио у главни одбрамбени бедем Захарченка. Успело му је да постане човек од поверења главног и потпуно незаменљив. Баш је Трапезњиков, по гласинама, вршио главну тријажу кога треба пустити код газде, а кога не.

Прича се и да је било време када је лични приступ Захару без сагласности с Трапезњиковом из целокупног најближег круга имао само један: Ташкент – Александар Тимофејев, десна рука и министар финансија. Сви остали су морали скромно да се уписују у ред за чекање. „Покушао је он да растури и њихово пријатељство, али је Ташкент на своју несрећу вратио свој утицај на Захара и заједно су разнесени”, казују очевици.

Трапезњиков је умео да игра на видљиве слабости боса и при томе, како причају, сам уопште није патио од звездоманије. На једној фотографији Александар Захарченко слуша, а потпредседник владе, који седи мало са стране, смејући се предано му свира на гитари.

За разлику од многих војних лица ДНР, који су на власт дошли као устаници, Трапезњикову, у томе се сви слажу, нису били потребни официрски чинови, награде, улагивачко поклањање. Чак и они који не спадају у његове присталице истичу да му је страно тупо „згртање свега и свачега”.

Зато је умеће да ради с различитим људима још из доба Шахтјора Трапезњикову одлично дошло. Врло је вешто стварао екипу, паралелну с постојећом администрацијом републике, објединио је око себе заменике шефова градова и рејона, то јест друга лица, преко којих је и издавао наредбе непосредно шефовима.

Прича се да је то изазвало силно незадовољство ових последњих, јер су сада начелници могли да се повежу с Доњецком само преко потчињених, али шта су могли да ураде – не би их пустили до Захарченка да му се пожале!

Тако је у том тренутку трећи човек ДНР на прилично једноставан начин створио групу њему лично оданих помоћника, обећавајући им победу на градским изборима. Тихо и мирно је преузео газдовање. Није се нарочито истурао. Није давао громке и провокативне политичке изјаве. Није хтео више? Или је чекао свој тренутак?

Може да се да предност било којој варијанти. Али, ево шта је написао један анонимни доњецки блогер пре две године: „Кад Дмитриј Трапезњиков коначно створи вертикалу власти, тада може да преузме највишу дужност у ДНР. Сад Захарченко ужива апсолутну подршку становништва, али када на сва кључна места седну Трапезњиковљеви људи, онда народ можда и неће да помогне свенародно изабраном шефу ДНР.

О томе треба сада да се размишља, а не да се проблем решава када постане велики. Кад победи Трапезњиков, тада ће да победи Ахметов, тада ће све пароле руског пролећа о републици без олигарха да остану пароле.”

Може да се спори с овим мишљењем или да се прихвати, али у овом тренутку истина је оваква: жив Александар Захарченко ни под каквим условима не би одговарао званичном Кијеву као официјелни руководилац, на пример, аутономне Доњецке републике у саставу Украјине, а и он сам тешко да би пошао на такав корак, али с Дмитријем Трапезњиковом, разумним домаћином, који није непосредно учествовао у бојевима, који ничим није себе умрљао и који је способан да иде на компромис, преговарачки процес би могао да почне од нуле.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Московски комсомолац/Политика, 13. 9. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Јекатерина Сажњева, Дмитриј Трапезњиков, Донбас, Доњецк