Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици

Никола Варагић

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али,

да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, „беле куге“, „одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича „нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. „Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као „невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у „мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу огpоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат „Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију „замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против „беле куге“ и „одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и „склони дубокој медитацији“ и „одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

[1] Од верника се „изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино „тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује „одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се „издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је „уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).

Погледајте још

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је колумниста портала „Стање ствари” и предузетник од своје 16 године, Никола Варагић. Тема емисије је била како Србија може да се економски препороди и обнови…

Categories: Не само о економији

Tags: Никола Варагић, економија