Док је поносити Митровић приказивао своје најновије остварење, једна друга телевизија приказала је репортажу о невољама Срба протераних са Косова и Метохије и „привремено“ смештених у Реснику

Објекат у Шимановцима (Извор: Јутјуб)

Није без разлога већ одавно речено како је телевизија прозор у свет кроз који њени гледаоци, седећи у својим кућама, могу да виде и чују шта се збива у разним деловима Земљине кугле, тачније, до свих оних у које зађу радознали телевизијски извештачи са својим камерама.

Ових је дана Жељко Митровић, власник ТВ Пинк и познати српски богаташ, у више наврата приказао гледаоцима како је и у Србији могуће градити Дизниленд: потребна је само жеља и поприлична сума новца, али она се – за овакве сврхе – увек нађе.

Како је сам рекао, Митровић је уложио 18 милиона евра да би у Шимановцима, удаљеним 28 километара од Београда, саградио реплику дела ренесансне Фиренце. Централно место у њој заузима Бела кућа, за коју се наводи да је четири пута већа од оне у Вашингтону. У Шимановачкој Белој кући 30 познатих личности боравиће следећих десет месеци. Они су учесници програма „Задруга 2“, који ће се служити свим могућим увредама и понижењима противника да освоје потребну већину гласова гледалаца и добију награду од 50.000 евра.

Испред ове палате у Шимановцима је и вештачко језеро, преко кога се Ж. Митровић заједно са победницом претходне „Задруге“ довезао – како би друкчије него – гондолом, па је све било како се само пожелети може.

„Поставио сам статуу Козиму Медичију високу 6 метара, двоструко вишу од његове статуе у Фиренци“, објаснио је гледаоцима поносити власник српског Дизниленда. „Он је моја велика инспирација и велики идол. Рођен је у 1389, исте године када смо изгубили цара Лазара У Италији је тада почела ренесанса, а ми смо тада кренули низбрдо. Мислим да је сада дошло време за српску ренесансу.“ Којој он вредно доприноси својим телевизијским емисијама а на увеселеније оних гледалаца (нажалост, изгледа како их је поприлично) који уживају у емисијама где се учесници „часте“ увредама, понижењима или чак и батинама док љубитељи овакве „забаве“ навијају и гласају за највећег силеџију и простака.

И управо тих дана док је поносити Митровић приказивао своје најновије остварење, сасвим супротно од идиле у Шимановцима, једна друга телевизија приказала је репортажу о невољама Срба протераних са Косова и Метохије и „привремено“ смештених у Реснику, насељу удаљеном 15 километара од Теразија. Како немају новца да плаћају струју – она им је одавно искључена – испало је да они живе као становници Фиренце у доба ренесансе. Ако читају, то чине по дану или уз свећу, а када кувају или перу, наложе ватру у штедњацима.

Мора се само додати да су они и у извесној предности над оним становницима Србије који имају струју, јер су ускраћени за могућност да прате „Задругу“ и сличне „поучне“ емисије Жељка Митровића.

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – септембар 2018.

Categories: Четири стотине речи

Tags: Војислав М. Станојчић, Жељко Митровић, Задруга, Козимо Медичи, ријалити